Da li će Vulin preuzeti Dačićevo mjesto u Vučićevom bloku?

0
45

PIŠE: Zoran Panović/Demostat

Predsednik države Aleksandar Vučić, ima snage da naredi ministru policije Aleksandru Vulinu, da povuče sporni nacrt zakona o policiji, ali pitanje je da li bi sad, kao novembra prošle godine, imao moralne snage pred ministrom Vulinom, da pošalje Verana Matića kao svog specijalnog izaslanika da klekne u Ovčari, bar pre nego što Ante Gotovina odgovori Vulinu na njegovo davno i prosto pitanje – da li je ustaša?

Eto, toliko je daleko da Srbija s Hrvatskom potpiše, kao s Nemačkom, sporazum o ratnim memorijalima, a za koji je ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, pozvao poslanike da ga podrže.

Iako teško da bi samostalno prebacio cenzus od tri odsto, Vulinov Pokret socijalista je maltene avangarda Srpske napredne stranke. Ta partija je dokaz da je takozvana nacionalna levica najefikasnija prečica za reaktivnu desnicu. I Dačićeva ’slavska levica’ je nacionalna – imaju isto miloševićevsko određenje – ali za razliku od Dačića i njegove ’slavske levice’ Vulinova nacionalna, kripto levica ne koketira sa titoističkim sentimentima.

Vulin maltene kao Koštunica smatra – svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu, insistirajući da Srbi konačno omeđe svoj prostor. Čak programski natura Vučiću generacijsku – imperativnu – obavezu da okonča taj vekovni san. Jer ujedinjenje srpskih zemalja za Vulina je posao ove generacije političara.

Vulin je anticipatorski neka vrsta ’nadnaprednjaka’ koji vrši i monitoring nad inertnim i oportunim naprednjačkim masama i funkcionerima otuđenim od nacionalne misije i dužnosti odbrane vođe od dinamike spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

Vulinovskoj koncepciji integralističke srpske snage najviše bi odgovaralo ime stare Arkanove i Pelevićeve stranke – Stranka srpskog jedinstva, jer je u režimskom diskursu srpsko jedinstvo frekventnije od humanizma u kolumnama nekadašnje Vulinove mentorke Mire Marković objavljivanima u Dugi Milomira Marića.

Nakon procesa isisavanja vazduha iz SPS u koaliciji sa SNS, više ne postoji differentia specifica Dačićevih socijalista u odnosu na Vulinove. Čak Dačićevi deluju anahrono. Njima je zajednička izborna lista sa SNS milostinja, a Vulinu ponos.

Bitno je pitanje lojalnosti. Vulin često ističe da je on Vučićev ’saborac’. Iako su zajedno bili deo ’patriotskog režima’ iz devedesetih, Dačić ipak nije ’saborac’ sa Vučićem, jer njegova kolaboracija sa DOS i revizionizam u odnosu na dane nacionalnog ponosa iz devedesetih i NATO bombardovanja su ideološka jeres u Vulinovom kanonu.

Dobro, i Vučić je šurovao posle 2012. sa Blerom, Klintonom i Šrederom, ali to je u vulinovskoj dedukciji samo taktičko preveslavanje dok se ne steknu istorijski uslovi za ’srpski svet’. Vulin za razliku od Dačića nema potencijal verolomnosti i nikada, i da ima koalicioni kapacitet, ne bi napravio skandal (veštinu mogućeg) Kalemegdanske terase – kad je Dačič izneverio koalicioni sporazum potpisan u tom prestoničkom restoranu po kome Vučić postaje gradonačelnik Beograda.

Vulin internacionalizam prihvata samo ako je u funkciji istorijskog fijaska onih koji su nas bombardovali. Za boljševičku levicu nacionalno pitanje je izvedeno iz klasnog i služi samo za bržu realizaciju revolucije. Za koju, kako je tvrdio mudri Lenjin, nikad ne postoje idealni uslovi. Vulin obrće red stvari shodno čvornoj, pre dobrovoljnoj nego spontanoj, konverziji radnike klase u nacionalno osvešćenu masu u vreme Miloševićeve ’antibirokratske revolucije’ poznih osamdesetih. Vulin je dovoljno fleksibilan, pragmatičan tamo gde treba.

I kao ministar vojni sudelovao je u saradnji Srbije sa NATO, dok je kao ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja doprineo utemeljenju poluperiferijskog kapitalizma u Srbiji. Koji iz Vučićeve neoliberalne optike umrtvljuje klasnu svest, ali zapošljava. Vulin je 2014. izjavio da je novi Zakon o radu ispunio svoju svrhu i da je promenio privredni ambijent u Srbiji.

Danas kad je ’srpski svet’ odmakao, teško je zamisliti Vulina da se hvali saradnjom sa USAID, ali je 2014. Vulin na predstavljanju pocesa usvajanja i primene Zakona o radu koji su ogranizovali USAID Projekat za bolje uslove poslovanja i Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, kazao da je ovaj zakon mnogo bolji nego što se očekivalo.

Da li bi Vulin pevao Erdoganu ’Osman agu’ kao Dačić 2017? Kao što je teško zamisliti Dačića da na vašaru ispod šatora peva ’Sa Manjače krenuli su vuci i odoše prema Banjaluci’, kako to Vulin ume.

Pitanje SPS odavno je postalo inkluzivno. Svelo se na takozvano namirivanje. Odustajanje od kakvih takvih programskih načela SPS, makar i ‘slavske levice’, prikriva se ‘državnim interesima’.

Aleksandru Rankoviću se pripisuje da je 1953. na njegovo zalaganje rehabilitovan pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i osuđeni sa Solunskog procesa. Ako je Ranković rehabilitovao Apisa, Vulin je imao nameru da mu posmrtne ostatke sa Zejtinlika vrati u Srbiju.

To se ne uklapa u vučićevsku obrenovićevsku komponentu lične vlasti i to je navodno tačka neslaganja dva saborca protiv režima DOS i svetskih moćnika. Vulin to neslaganje vešto racionalizuje pitanjem lojalnosti. Jer za Vučića je greh što je Apis pogazio zakletvu kralju. Za Vulina je to neoboriv Vučićev argument čime naglašava i svoju skoro pa unikatnu lojalnost vođi i saborcu.

Plus što samoironijski kaže da su ta neslaganja dokaz da su oko Vučića ljudi koji misle svojom glavom. Kao što samoironijski poručuje kako je Pokret socijalista odlučio da samostalno izađe na izbore ukoliko SNS ne kandiduje Vučića za predsednika Srbije. Od Zakona o radu do ’srpskog sveta’ vidi se, preko Vulina, i Vučićevo udaljavanje od Maksa Vebera.

Vulin promoviše nacionalnu levicu apisovsko-madurovskog tipa, koja formalno nije u saglasju sa obrenovićevsko-titoističkom komponentom Vučićeve lične vlasti.

Šta mislite kako bi na pitanje ko mu je draži – Draža ili Sloba – odgovorio Vučić? To je i razlika između takozvanog demokratskog nacionalizma i julovsko-radikalskog patriotskog jedinstva.

Tokom devedesetih, Milošević i Šešelj su svoje partije odveli u baasističkom pravcu – po ugledu na Baas partiju – ’Arapsku socijalističku ponovo rođenu stranka’, panarapsku, nacionalističku, sekularnu i socijalističku stranku Arapa. Stranka je na vlasti u Siriji, od 1970-ih pod predsednikom Hafezom al-Asadom, a zatim od 2000. pod njegovim sinom Bašarom al-Asadom. U Iraku je Baas partiju vodio Sadam Huesin. Iako formalno socijalistička, Baas partija je imala i fašističkih uticaja u sebi, i u smislu određenja socijalne države.

Ne treba zaboraviti da je program Pokreta socijalista napisao akademik Mihailo Marković (inače osnivač i pisac programa SPS), i to kao čin protesta protiv revizionizma koji je bio zahvatio SPS doziranim distanciranjem Dačića od Miloševićeve politike.

I maja ove godine na skupu u čast akademika Markovića, Vulin naglašava da je Marković pravio Pokret socijalista sa idejom levice koja zna šta je nacionalno. Za Markovića, s čim se Vulin slaže, jedina i suštinska greška levice 20. veka je zanemarivanje nacionalnog.

Veliku je pre neki dan buru u javnosti izazvao Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima. Analiza je ukazala koliko štete ovakav zakon može da nanese građanima. Vučić je predložio resornom ministru da se nacrt povuče iz procedure, a predsednička se ne poriče, kako kaže Vulin.

Ipak, da li je nacrt zakona ušao u javnu raspravu samo da bi se povukao, i da bi opozicija tražila drugi razlog za krv na ulicama (Vulin), baš kako je, obrnuto proporcionalno, Desanka Maksimović bila povučena iz školskog programa da bi se u njega ekspresno vratila?

Ili, kako se činilo da je sve postalo elegantno nakon izbora 2020: Posle rotacije (zamene uniformi), Nebojša Stefanović je prihvatljiviji za Zapad na mestu ministra odbrane, dok je Vulin na mestu ministra policije neprihvatljiviji za opoziciju.

Stefanović je vremenom u čaršiji mistifikovan kao ‘američki čovek’, pa je novo postavljenje navodno bilo na tom fonu, dok Vulin ostaje što je i bio – Vučićeva hladno servirana osveta petooktobarcima.

Za opozicione demonstracija sad je nadležan Vulin. Koji, nezavisno u kom je resoru, uvek ‘duži’ i Hrvatsku. To radi posvećeno, sa strašću, pa i sad kad mu je bojeva moć umesto spolja okrenuta ka unutra.

Da li je Vulin najbolji dokaz da Vučić možda i nesvesno postaje talac sopstvene propagande koja je sve manje polivalentna i kao nekada senzibilna u keč ol Diznilendu.

Teško da Vulin može, niti ima ambicije, da uznemeri Vučićeve liderske instikte, i da bude neki njegov Ahmet Davutoglu, što ne znači da se Vulin nije izborio za status Vučićevog glavnog ideologa (za čim maštaju Vučićevi korisni idioti sa desnice), i da se ’srpski svet’ (Vulinova kovanica) ’primio’ kao što se primio ’neoosmanizam’, koji je dominatna Erdoganova ideologija i nakon što je Davutoglu prestao da bude dvorski sultanov ideolog.

Vulin je odlično razumeo na mikro nivou (Region), da je ’srpski svet’ nemoguć bez ’strategijske dubine’ kako se i zove programsko delo Ahmeta Davutoglua gde je on izneo osnove neoosmanizma. Strategijska dubina srpskog sveta je ključno pitanje uporkos dvosmislenosti Vulinove konstrukcije (kovanice) – da li se kulturološki uticaj u regionu poistovećuje sa teritorijalnom integracijom, odosno koliko je ’srpski svet’ kontradiktoran sa Open Balkanom.

Jer, zaista je šizofreno govoriti vulinovski o ’šiptarima’ kad je srpski svet u pitanju, pa onda se obraćati Albancima kad je Open Balkan u pitanju. I sve to racionalizovati nategnutom tezom kako tobože Albanci iz Albanije ne vole mnogo Albance sa Kosova i kako Edi Rama doživljava Kurtija kao konkurenta. Pa ako i Vulin kaže da je ’srpski svet’ reaktivan u odnosu na ’veliku Albaniju’ i ako je ideološko načelo da nema Srba Bosanaca onda je glupo natezati albanske protivurečnosti i razlike.

Albanci iz Albanije ne vole ove s Kosova isto kao što u centralnoj Srbiji možete čuti loše mišljenje o Srbima koji su došli s Kosova. Uostalom, kriza oko Jarinja i Brnjaka je pokazala da je to besmisleno. Rama i Kurti delovali su na momenat kao Vučić i Dodik. Iako nam Dodik otprilike tvrdi da danas onaj Bosanac iz pesme Bijelog Dugmeta (jesil’ mala ljubila do sada) nije mogao biti Srbin, kao što bi njegov omiljeni pevač Miloš Bojanić danas umesto ’Bosno moja, jabuko u cvetu’ morao da peva ’Republiko Srpska jabuko u cvetu. I da li one tvrde glave bosanske više nisu i srpske?

Srpski svet ili Open Balkan? Šiptar ili Albanac? Da podsetimo kako je premijer Albanije Edi Rama reagovao na društvenoj mreži Tviter na saopštenje koje je Ministarstvo odbrane Srbije objavilo 2. oktobra 2020. pod nazivom ’Ministar Vulin (tada ministar odvrane): Ono što date Šiptarima, ne možete zabraniti Srbima’, ocenivši ga kao ’očajnu predstavu mizernog razmišljanja’ koje bi trebalo osuditi. Rama je u tvitu označio predsednika Srbije Aleksandra Vučića, naveo spomenuto saopštenje i zapitao se ’da li je ovo stvarno ili je šala kojom se ismejavaju isprani mozgovi i primitivan rečnik kojim se ceo naš region drži u mraku vekovima’.

Često se kuka da u Srbiji nema principijelnih političara. Ima bar jedan sigurno – Aleksandar Vulin. Ko može da kaže da se Vulin ikad predstavljao za nešto što nije i da je Vulin ikad bio nepredvidljiv? Njegova principijelnost je maltene frapantna, uz sitna prilagođavanja duhu vremena to je onaj isti Vulin kakvog znamo od kada je ušao u politiku.

U vladi Mirka Marjanovića julovci i radikali razvili su jake veze koje opstaju do danas. Razvili su ’čelično drugarstvo’ u otporu NATO i prihvatanju privlegija. Vučić je postepeno ali brižno rehablitovao duh te vlade koji je postao, personalno i simbolički ekskluzivan deo keč ola. Taj ’duh’, iako julovac Vulin nije bio ministar kao radikal Vučić, nadahnjuje njihov odnos i danas.

Kao neformalni Vučićev ministar za Region, Vulin cinično pokušava da dokaže da bi Jugoslavija bez Srba i Srbije maltene bila funkcionalna zajednica. Danas je verovatno i Vučiću besmisleno da predloži, kao nekad, bilo kakav moratorijum funkcionerima Srbije da reaguju na izjave hrvatskih zvaničnika.

U takvoj razobručenoj atmosferi, kad Zoran Milanović sve više liči na Sašu Radulovića, Vulinova inspiracija i imaginacija došli su do izražaja do tačke da pomislite da će Vulin svaki čas da primi pred kamerama neku vladu ’Republike Srpske Krajine u izbeglištvu’.

Možda bi to i uradio kad ne bi imao obzira prema Vučiću. Niti Vulin može baš sve da kaže i uradi što Vučić ne sme. Možda će Vučić nekome reći da Zorana i Šormaz takođe govore ono što on zaista misli a zbog većinskog nacionalističkog i proruskog biračkog tela ne sme javno da kaže.

Predsednik Srbije praktikuje prilično originalnu i uspešnu tehnologiju vladanja koja se zasniva na sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa. I u oviru svoje partije, koalicije i formalno nestranačkih javnih ličnosti koje ga podržavaju, Vučić ima ideološke protivurečnosti, ali koje sebe ne isključuju već naprotiv daju sinergetski efekat keč ol principu.

Evo primera: Pad Kabula i dramatične scene sa tamošnjeg aerodroma uzburkale su političke strasti i u Srbiji. Tim povodom na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom koja fanatično podržava Vučića pojavio se Vojislav Šešelj, nekadašnji Vučićev politički mentor i haški osuđenik koji je pozdravio pobedu talibana i cinično dodao da će i u prostrano dvorište američke ambasade u Beogradu sutra da se sakriju ’izdajnici’ iz Srbije.

Odmah na drugoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom koja takođe fanatično podržava Vučića, pojavio se Nenad Čanak, nekada istaknuti protivnik režima Slobodana Miloševića, koji je (aludirajući na Šešelja), one u Srbiji koji su zluradi nad bilansom američkog angažmana u Avganistanu nazvao ’srbibani’. Čanak i Šešelj su ideološki i medijski arhineprijatelji, ali funkcionišu revijalno u keč olu.

Čak i ako je na Cetinje u zapaljivoj atmosferi ustoličenja vladike Joanikija otišao iz svog kaprica, nekog je teško razuveriti da je to samo inercija keč ola, naročito kad posle Čanak na režimskim televizijama u Srbiji dobije priliku da nadugačko u sitna crevca svedoči kako je bilo na Cetinju, dok istovremeno Vučićevi mediji i ne pomisle da pozovu nekog ’milogorca’ da čuju kako je bilo iz njihove perspektive.

U tom Vučićevom produktivnom sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa razvijaju se i ’srpski svet’ i ’otvoreni Balkan’. Ako je ideolog ’srpskog sveta’ stari Vučićev saborac Aleksandar Vulin, Otvoreni Balkan mogao bi koncepcijski da se poveže sa Vučićevim agilnim predsednikom Privredne komore Srbije Markom Čadežom.

Devedesete godine i sve što danas asocira na njih su meki trbuh Srbije i to je idealan povod nacionalizmima – hrvatskom, bošnjačkom, albanskom i crnogorskom – da maskirajući svoju malignost demokratskim frazama zaigraju na staru kartu i opsesiju – optužbe na račun Beograda da vodi hegemonističku politiku koja je maltene ukodirana u srpskom biću. Otuda Bakir, Milo i Kurti u ’otvorenom Balkanu’ uz alergijske reakcije vide samo sofisticirani ’srpski svet’, dok su se Zoran Zaev i Edi Rama pragamtično emancipovali od tog dogmatizma. I Vučić se srećom emancipovao od mračne faze saradnje sa makedonskom desnicom, pa sad ni Zaev u njegovim tabloidima nije više ’šiptar’.

Konteksti su bitni: Edi Rama je negodovanja dela javnosti u Albaniji i na Kosovu zbog koncerta Gorana Bregovića na Festivalu piva u Korči nazvao histeričnom brukom i uporedio sa Srbima koji vređaju Dua Lipu na društvenim mrežama jer je kosovska Albanka, i time prilično racionalizovao stvari. Od stereotipa se ne znaju stvarni konteksti: Bregovića – muzičkog Tita – optužuju fanovi OVK da je njegova pesma ’Kalašnjikov’ bila ratna srpska himna iz devedesetih. Prava istina je ta da je ’Kalašnjikov’ bio himna masovnih i višemesečnih opozicionih protesta protiv Miloševića (izborne krađe) 1996/97.

U toj sezoni 1996/97. kad je Miloševićeva policija na ciči zimi polivala demonstrante hladnom vodom iz vodenih topova, Vulin je na gnev opozicije odgovorio sa kontrapitanjem – da li je trebalo da ih polivaju toplom vodom?

Vulin sigurno neće, što bi narod rekao, sad izmišljati toplu vodu.

I sigurno bi na tom planu koristio i koristi ‘evropska iskustva’. Ne samo beloruska kao nesuđeni ambasador u Minsku. Već i francuska u obuzdavanju ’žutih prsluka’.

Paradoksi nisu samo Vučićevi u Srbiji, ali nisu tako funkcionalni. Nacionalisti, pa i oni demokratski koji su protiv Vučića i njegove navodne izdaje Kosova protiv su izgradnje autoputa ka Kosovu, iako veruju da će Kosovo neka sila vratiti u Srbiju. A, upravo tim autoputem srpski turisti išli bi u Albaniju koja je ovog leta za njih bila hit destinacija. Paradoks s druge strane je da su i mnogi takozvani liberali (tu je i dosta bivših komunista), oduševljeni Titovom autoritarnom modernizacijom dok su istovremno frustrirano protiv Vučićeve autoritarne modernizacije. Dok je Vučić neotitoista bar koliko je i nacionalista.

Paradoksalno, ali radi.

Ostavite komentar