Na sastanku sa delegacijom terorističke organizacije “Tahrir al-Šam” (HTS) koji je, kako je izvestio „Ajdinlik“, turski provladin list, upriličen 18. juna, Vladimir Zelenski je zatražio oslobađanje poznatog terorističkog vođe Omara al-Shishanija i drugih čečenskih i gruzijskih terorista. Zauzvrat, terorističkoj organizaciji, ogranku Al Kaide, ukrajinski predsednik je ponudio 75 dronova. Zašto je čovek koga nazivaju ministrom rata Islamske države i čiji podebeo dosije svedoči o ulozi u čečenskom a zatim ratu u Osetiji, konačno Siriji, te zavetovanju na vernost vođi ISILA Ebu Bekru el Bagdadiju, potreban Zelenskom? Da li je po sredi odluka političkog Zapada da u rat protiv Rusije uvuče i proverene saradnike – radikalne islamiste iz Sirije, Iraka, Tadžikistana i Avganistana i kako u svemu tumačiti spremnost Turske da o svemu izvesti javnost?
UVODNA RIJEČ PRIPADA AL-NUSRI
O tome kakav status uživa HTS i druge vojno-političke organizacije pod kontrolom Al kaide i ISIL-a svedoče odluke Komiteta za sankcije Saveta bezbednosti UN-a koji je osnovan u skladu s rezolucijama 1267 (1999), 1989 (2011) i 2253 (2015) o ISIL-u (Daeš), Al Kaidi i povezanim pojedincima, grupama, preduzećima i subjektima. Pored ekonomskih sankcija, zamrzavanja imovine, zabrane prodaje ili transfera preko svojih teritorija ili od strane njihovih državljana izvan njihove teritorije-oružja i ostalih materijala, strogo je sankcionisan i ulazak ili tranzit određenih pojedinaca kroz njihovu teritoriju. Sve pobrojano Zapad je bezbroj puta prekršio. Otuda pregovori kijevskog režima sa širokom koalicijom terorističkih organizacija i njihovim vojno-političkim strukturama manje izazivaju pažnju od lavine turskog nezadovoljstva izazvanog činjenicom da su Amerikanci u ovoj specijalnoj operaciji ukrajinskih i islamističkih elemenata, isključili Tursku – do nedavno uverenu da kontroliše sve grupe u Idlibu pa i Tahrir al Šam.
Razumeti strukturu i obrazac delovanja Hejet Tahriru Šamu gotovo je nemoguće bez osvetljavanja uloge Džabhat an Nusre (Al Nusra), koja je zbog određenih ograničenja i sankcija, u dogovoru sa predstavnicima vojno-obavještajnih struktura SAD dogovorila okupljanje samostalnih terorističkih grupa. Time je pravashodno trebalo zadovoljilti američki interes i potrebu da terorističke strukture opstanu, budu samoodržive i jake, operativno sposobne i- najvažnije- pod kontrolom. Preciznije- pod efektivnom američkom kontrolom, pa je, u skladu sa tim, „Nusra“ uputila proglas i okupila mnoge terorističke grupe i organizacije koje su ratovale i terorisale sirijske Arape.
ODANOST TAHRIRU- ŠAMU
Budući da je „Džabhat an Nusra“ u celom svetu označena kao teroristička organizacija, komandant Muhamed El-Džulani, u dogovoru sa Amerikancima, organizuje širi savez, okuplja druge mudžahedinske jedinice i postaje osnivač i generalni vojni komandant sirijskog sunitskog vojnog saveza Hejetu Tahriru Šam.
Savez Hejetu Tahriru-Šam (HTS) kao teroristička vojska i savez formacija Al Kaide, realna pobunjenička sila (koja drži u okupaciji regiju Idlib i delove Kunejtre i Dere), formiran 2017. godine, ima pod komandom preko 20.000 boraca. Grupe poznatije kao Džejšus Suna , Endždžanadu –Šam, Ketaib Ešida uz glavnu organizaciju Džabhat an-Nusra čine jezgro saveza. Ovom Savezu koji predvodi „Nusra“, pridružio se veliki broj stranih -„muhadžirskih“ jedinica. Nakon dogovora o zajedničkom delovanju, „muhadžirske“ jedinice i vojne strukture koje su aktivno ratovale u Siriji protiv vlade i Sirijske Arapske Armije, 2019. izdali su proglas pod nazivom “Podrška i odanost Tahriru-Šamu“.
U ovom proglasu je spomenuta uloga saveza Tahriru-Šam u uspostavi šerijata, zaštiti muslimana i nastavku džihada.
Potpisnici „izbegličkog“ ili „muhadžirskog“ proglasa:
Turkistanska islamska Partija – ispred njih: Emir Ebu Omer Turkistani,
Bataljon Tevhid vel Džihad – ispred njih: Emir Ebu Salah Uzbeki,
Brigada Muhadžirin vel Ensar – ispred njih: Emir Ebu Muhamed Dagestani,
Albanski bataljon – ispred njih: Emir Ebu Katade Albani (direktor vojne akademije Tahriru-Šama),
Pokret sunijskih muhadžira Irana – ispred njih: Emir Ebu Safija
Saudijska mreža “Meali” – ispred njih: Član veća za fetve pri Tahriru-Šamu Muatesim Bilah El Medeni i Ebu Velid Kuvejti
Maldivski bataljon – ispred njih: Emir Ebu Ejub Maldivi
Marokanski Pokret Šamul-islam – ispred njih: Emir Ebu Džabir Magribi
— Član Šure i član Saveta za fetve: šeik Abu Fatah Fergali,
— Vojni komandant Tahrir al-Šama: Muhtar Turki,
— Šef odbrane Tahrir al-Šama: Abu Husein Urduni,
— Vođa muhadžira Tahriru-Šama: Ebu Hadžir Tunisi,
— Kadija vojnog krila Tahriru-Šama: Abu Abdurahman Zubejr Gazi.
BOSNA POD REDNIM BROJEM 6
Pod rednim brojem 6 u terorističkim strukturama nalaze se i „domaće“ bosanske vehabije“ sa Nusretom Imamovićem kao potpisnikom proglasa lojalnosti i pridruživanja. Vojna formacija Saudijska mreža “Meali” skup je džihadista iz Bosne i Hercegovine i mudžahedina povezanih sa ratom u BiH, tokom devedesetih godina. Naziv tzv Saudijske mreže nosi ime zloglasnog komandanta Odreda el Mudžahidin- Abu Mealija. Mudžahedinsko ime koje je Nusret Imamović uzeo i pod kojim ratuje i potpisuje proglase, ima veze sa Odredom el mudžahidin, čiji je vojnik bio. Kao član veća za fetve pri Tahriru-Šamu, Nusret Imamović je za svoje ime uzeo imena dva poginula komandanta mudžahedina iz rata u BiH. Muatesim Bilah je bio vojni komandant Odreda el mudžahidin i poginuo je na Vozućoj, a El Medeni je Zubejr el Medeni, komandant prve sarajevske terorističke jedinice mudžahedina „Zubejrova grupa“ koji je u borbama oko sarajevskog aerodroma vođenih protiv Vojske Republike Srpske i Unprofora, izgubio život.
Slika Nusreta Imamovića dok potpisuje proglas obišla je svet ali čim se pojavila u javnosti, maja 2019.godine „briše se“ identitet Moatesim Bilah el Medeni i Nusret Imamović uzima novo ime: Ebu Velid el Kuvejti (Ebu Velid iz Kuvajta). I u izboru ovog imena uočljivo je „poigravanje“ sa mudžahedinskim identitetima jer to ime, ima versko i borbeno značenje. Reč je o najvažnijem komandantu poslanika Muhameda koji ga je snagom vere, oštricom mača i vojnog znanja, vratio iz Medine u Meku: Haledu ibn Velidu. Tim imenom su se dičila dva važna čoveka u ratu u BiH ali i svetskom terorizmu.
Prvi je, u knjizi državljana BiH zaveden pod imenom Haleed el Muhamed el Kuvejti –poznat kao Halid Šeik Muhamed, glavni organizator napada na Ameriku, onosno na WTC i Pentagon jedanaestog septembra 2001. kome se još uvek sudi daleko od očiju javnosti, pred vojnim sudom u Guantanamu.
A drugi je u knjigu državljana BiH upisan kao Haleed ibn Abdulah el Kuvejti – mada je široj javnosti poznat pod imenom Abu Meali, komandant Odreda el mudžahid. Imao je i druga imena ali to sada nije bitno jer je važna ta specifična džihadistička inverzija prvog imena Haleed u drugo ime Velid što upućuje na vojni čin.
REBRENDIRANjE ZA POTREBE AMERIKE
Naravno, uprkos konsolidovanoj listi Saveta bezbednosti UN i linku koji sa imena Nusreta Imamovića vodi do stranice Interpola na kojoj su podaci potpuno isti, uočljivo je da ovaj terorista sa vrha svetske liste, iz Bosne- ima samo Plavu poternicu- na četvrtoj stranici plavih objava. Važno je naglasiti da je Nusret Imamović na samom početku rata u Siriji potvrdio svoju lojalnost i lojalnost bosanskih vehabija Al Kaidi i još živom vođi Ajmanu Zavahiriju te prihvatio učešće u vojnoj formaciji Džabhat an Nusra, koja je u celom svetu označena kao teroristička organizacija.
Nema sumnje da su SAD, uz pomoć saveznika iz zapadnih zemalja, članica NATO alijanse, konstantno i širom planete a posebno u ruskom okruženju i u samoj Rusiji, izvodile specijalne operacije uperene protiv integriteta, suvereniteta i bezbednosti ruske države kao i da je akcija udruživanja dve terorističke strukture, jedne iz Kijeva – druge iz Idliba, jedna od mnogih američkih specijalnih operacija protiv Rusije.
Stanje u terorističkoj organizaciji „Jabhat al-Nusra“ (najjačoj sirijskoj protivladinoj oružanoj organizaciji), koja je, kao sirijski ogranak „Al-Kaide“ na tamošnjim frontovima ratovala protiv regularnih sirijskih snaga od 2011. godine, upućuje na oprez nakon dogovorenog rebrendinga, kroz formalno odricanje od ideologije „Al-Kaide“ i promene naziva u „Jabhat Fath ash-Šam“. Još interesantnije ako se pogleda iz perspektive američko-ruskog sporazuma o primirju dogovorenog 9./10. septembra u Ženevi ( nacrt oprekidu vatre u uSiriji, prim. aut.) gde je toj organizaciji iznova potvrđena sudbina „Islamske države“, a svim „umerenim“ snagama naložen prekid bilo kakvih veza s „Al-Nusrom“ ukoliko žele uzeti učešća u budućim pregovorima o političkom rešenju sirijskog sukoba.
ODMETNICI U REDOVIMA NUSRE
Geopolitika.news svojevremeno je objavila delove izveštaja rezidencije ambasade Saudijske Arabije u Ankari, u kojem se analizira stanje u „Jabhat Fath ash-Šamu“ (bivša „Al-Nusri“ koji ćemo naziv koristiti dalje u tekstu zbog boljeg razumevanja). U izveštaju se govorilo o centrifugalnim tendencijama unutar te terorističke organizacije i porastu broja „disidenata i dezertera“.
Glavni razlog previranja bio je raskid saveza s „Al Kaidom“ od strane čelništva „Nusre“, kao i odbacivanje politike eksporta džihadista i islamizma izvan sirijskih granica i usresređenost isključivo na teritoriju oko regiona i grada Idliba u kojoj su postavljene snažne turske oklopno-mehanizovane vojne formacije. Saudijski obaveštajci su tada, pristalice novog pravca nazvali „racionalistima“ koji će omogućiti njihovo inkorporiranje u međunarodno priznate političke strukture sirijske opozicije s perspektivom učešća u međunarodnim pregovaračkim formatima.
Isto tako, novi pravac organizacije, smatrali su saudijski obaveštajci, mogao bi im osigurati i dostavu materijalne i vojne pomoći od strane SAD-a. U spomenutom izveštaju je pisalo da postoje znaci da se, u iznova formiranoj organizaciji, zaoštrava borba za vlast iako je formalni povod za razmimoilaženja pripisan sporenju oko „uloge u svetskom džihadu“ .
Grupaciju „tvrdolinijaša“ koji su zahtevali očuvanje vernosti Al Kaidi, većinom su činili komandanti višeg i srednjeg nivoa, bliski, u to doba, poginulom šefu vojnog krila „Jabhat al-Nusre“ Abu Omaru koji je poginuo u američkom vazdušnom napadu. Saradnici Abu Omara su smatrali da je do toga došlo zbog izdaje tj prodaje informacije Amerikancima od strane konkurentske struje unutar „Nusre“. Sumnja je tada pala na samog vođu Abu Muhameda al Džulanija, koji je, nesumnjivo, od pogibije svog glavnog konkurenta imao najviše koristi.
IGRA SA KATAROM
U izveštaju je navedeno, kako AbuMuhamed al-Džulani počinje „igrati igru“ s Katarom, nastojeći da preko Dohe dobije podršku od strane Turske, ali i materijalnu podršku. Osim toga, Džulani zagovara uspostavljanje kontakata s Amerikancima, a što su kategorički, i tada i danas, odbijale pristalice „tvrde linije“. Smrt Džulanijevog suparnika Abu Omara, saudijski obaveštajci su povezivali s rebrendingom organizacije, podsećajući kako je upravo Abu Muhamed al-Džulani, u hotelu „Kontinental“, u turskom gradu Gaziantepu, javno odbacio svaku mogućnost prekida odnosa s „Al Kaidom“ i preimenovanja „Nusre“. Iako su na pomenutom sastanku bili prisutni pojedini saudijski obaveštajci, koji su pokušavali da nagovore čelnika „Al-Nusre“ na raskid s „Al Kaidom“, pojedine ruske obaveštajne strukture ta „nastojanja“ Saudijaca smatrale su čistim blefom jer je poznato kako su Ankara i Doha od ranije, a posebno tada, vršile ozbiljan pritisak na Rijad zahtevajući od njega službeni raskid „Al Nusre“ s „Al-Kaidom“, a potom i inkorporaciju ili savez s organizacijama „Ahrar ash-Šam“ i „Jaish al-islam“. Prva se nalazila pod patronatom Ankare i Dohe, a druga pod sponzorstvom Rijada ( bitno je naglasiti da su predstavnici obe pomenute organizacije tada odbili da se priključe najnovijem američko-ruskom sporazumu o primirju). Turska i Katar su glavni igrači kada je reč o isporukama materijalne i vojne pomoći „Nusri“ koja se odvijala preko turske teritorije zbog čega je Rijad bio primoran da prihvati zahteve Ankare i Dohe za rebrendingom najjače terorističke organizacije u Siriji.
RAZMIMOLILAŽENjE SA RIJADOM
Prestolonaslednik i ministar odbrane Saudijskog Kraljevstva Muhamed ben Salman bio je primoran na taj ustupak. Zahvaljujući njemu, Ankara i Doha uspele su da stave „Al-Nusru“ pod svoj nadzor. Inače, i Turska i Katar nikada nisu imale istovetne poglede s Rijadom, kada je u pitanju Bliski istok. Turska je od ranije najbliže odnose održavala upravo s Katarom, a obe zemlje su zajedničkim nastupom uspele instalirati pripadnike „Muslimanske braće“ u rukovodeće strukture vlasti nekih zemalja Bliskog Istoka a jedno vreme čak i na čelo Egipta, što se završilo vojnim udarom. Rijad je tada otkazao podršku „Muslimanskoj braći“, stavljajući je na listu terorističkih organizacija zbog čega je ona svoje sedište iz Rijada prebacila u Dohu. Rijad je zato podržao vojno svrgavanje egipatskog predsednika Muhameda Mursija (čelnika „Muslimanske braće“) s vlasti u Kairu, usprkos snažnom protivljenju Turske i Katara. Upravo, u već pomenutom saudijskom analitičkom izvještaju, ukazano je na „neproduktivnu ulogu katarskih obavještajnih službi“ koje su aktivirale kontakte s Abu Muhamedom al-Džulanijem. Saudijci u svom izveštaju navode i ime katarskog operativnog oficira zaduženog za te kontakte – Alija al-Merija. Zanimljivo je kako je upravo on vodio pregovore s rukovodstvom „Al-Nusre“ o oslobađanju, u to doba, zarobljenih, 16 libanskih vojnika.
UPOZORENjE? NE, OGORČENjE
Nakon izveštaja saudijskih obaveštajaca, u Ankari i Dohi su shvatili svu besperpektivnost daljnjeg stavljanja uloga na „Islamsku državu“. S druge strane, nužno je bilo očuvati visoki stepen nadzora nad sunitskim terorističkim formacijama u Siriji, u kojoj je „Al-Nusra“ nedvosmisleneno, oduvek bila, najveća snaga. Zato je američka ideja i operativno delovanje saudijskih struktura na terenu učinilo sve da očisti „Nusru“ od islamističkog imidža, primora je na savez s „Ahrar ash-Šamom“ i „Jaish al-islamom“ i tako je učini prihvatljivom Zapadu. Turska i Katar su postepeno, pod svoj nadzor stavili ukupno rukovodstvo te organizacije.
No, sada najveća globalna koalicija terorističkih grupa i organizacija na planeti HTS, nastala na čvrstim temeljima, moćne strukture koju je imala „Nusra“, zbog približavanja američkoj politici i američkim interesima, postaje problem turskim državnim interesima. Ovde leži objašnjenje zašto turski mediji ukazuju da su ukrajinski nacisti most preko koga HTS obezbeđuje američku podršku. Upozorenje? Ne, ogorčenje. Naprosto, turska više nije u igri.
(Dževad Galijašević)
