Piše: Marica Stijepović
Te večeri nisam stvarno gledala derbi; da budem iskrena, već jako dugo ne gledam derbije. Moj mlađi sin je izrastao u Zvezdaša (i fana Barselone), koji je, dok traju utakmice “njegovih” klubova, sklon žučnim svađama. Takav je, dok sam odrastala, bio i moj mlađi brat, pa smo se nekada zaista tukli a nekada svađali nakon derbija, dok roditelji ne bi zabranili navijaču tima koji je pobedio da se raduje.
Delovalo je da se radujemo samo da bismo nervirali jedno drugo; tako će ostati, u nešto blažem obliku, do sredine naših dvadesetih. I danas odgovorno tvrdim da su sve “Delije” sa kojima sam delila televizore i sobe tvrdile da je svako prvenstvo koje Partizan osvoji namešteno, a ona druga, ona koja osvoji Zvezda, pošteno dobijena.
“Vi imate neki poremećaj percepcije”, razmetala sam se novostečenim znanjima iz opšte a kasnije i socijalne psihologije, ali ništa mi nije vredelo. Uvek sam bila u manjini i nadglasana; njihova realnost bila je realnija od moje.
Ko mi je kriv, uostalom, što navijam za Partizan? I odakle mi uopšte ideja da navijam za Partizan? U Žarkovu se smelo navijati samo za FK Žarkovo i za Zvezdu. Iako legenda kaže da se “samo jedna naša devojka iz Žarkova ikad udala za Crnogorca”, mome ocu su majčina braća zamerila mnogo manje što nije iz Žarkova nego što je “partizanovac”.
Legenda takođe kaže da je otac nakon toga odgajao brata da bude Partizanovac, ali su godine odgoja pale u vodu tokom jednog leta u Žarkovu, nakon kojeg je brat izašao pred oca u dresu, čini mi se, Refika Šabanadžovića. Na mene po ovom pitanju niko nije obratio mnogo pažnje, pa sam verovatno ostala lojalna očevom odgoju kome sam bila izložena samo posredno.
Kažem verovatno, jer je ta odluka – da navijam za Partizan – doneta toliko davno i na toliko nesvesnom nivou da sam na studijama psihologije mrtva ozbiljna pitala kumu šta misli o ideji da se lojalnost jednom ili drugom klubu prenosi nekako genetski. I ona je navijala za Zvezdu, ali mi je rekla (takođe mrtva ozbiljna) da misli da navijačka strast nije toliko biološki presudna da bi se prenosila na taj način.
Priča o psihološkim granicama možda zvuči izanđalo, ali je početna tačka za samozaštitu, onda kada nam ljubav nije uzvraćena, onda kada sistem planira da nas polusažvakane ispljune pred slomljeno staklo i ljutite mase
Nisam bila ubeđena: moj otac odrastao je u porodici gde su svi navijali za Partizan, do mere da su se njihova razboljevanja i temperature pripisivale porazima u fudbalu; to jest, svi osim srednjeg strica i potom njegovog sina. Stric je, po porodičnim predanjima, bio ono dete koje je kradom izlazilo na terasu da se raduje kada pobedi – Zvezda.
Pitam se šta bi mi naš divni profesor genetike, Nikola Tucić, rekao da sam se usudila da ga pitam o ovim pravilnostima; godinama sam volela da mislim da ne bi odmahnuo rukom već bi se bar donekle s poštovanjem udubio u temu.
Te večeri sam, dolazeći kući, proverila rezultat na telefonu; bilo je dva nula, što je bilo dovoljno loše, ali ne kataklizmično. Kod kuće su, čista srca, sedeli sin Zvezdaš i brat polužarkovac, takođe – naravno – Zvezdaš. Već je bilo četiri nula. Navijači su već vikali treneru Partizana da odlazi. Svi smo pričali uglas i jeli njegušku kobasicu, koja se tradicionalno iznosi gostima iz Srbije, kada je pokunjeni Stanojević izašao pred novinare. Nikome nije bilo žao. Niko se čak nije ni zabrinuo zbog flastera, osim mene.
Sa fudbalom – i uopšte sportom – ponekada je kao sa muzikom; kao da odrastanje i sve tuge koje sa sobom nosi otupljuju oštricu sa kojom pratimo važna dešavanja, i gasi strast koju smo nekada osećali da odlazimo na koncerte i utakmice, da navijamo, da se svađamo, da potvrđujemo svoj osećaj identiteta i pripadnosti.
Davno je bilo kada sam mogla da nabrojim celu (barem prvu) postavu Partizana, i u fudbalu i u košarci. Davno je bilo kada sam potražila rezultat neke malo nebitnije utakmice, ili pogledala stanje na tabeli; pa opet, osećanja nisu u potpunosti nestala, kao ni lojalnost, baš kao što se vrate i reči pesama; ali nije mi zbog navijačke nostalgije, niti zbog sećanja na detinjstvo i adolescenciju i taj osećaj da je nešto presudno i važno, te večeri bilo žao Aleksandra Stanojevića.
Možda je bilo zbog oca, ujaka i strica, koji su se sa stadiona prvo preselili na kaučeve da povremeno ispisuju tikete za kladionicu a potom i u neke nebeske kladionice, gde možda i nije više toliko važno ko za koga navija (ili je i tamo važno?) – a možda zbog svih nas, odraslih i odrastanjem polomljenih, koji se trudimo da stvari i dalje radimo iz ljubavi i dajemo smisao svojim životima, čak i kada nam okolnosti govore da se okanemo ćorava posla.
I zato, i zbog njega i zbog svih nas, mi je bilo drago kada je ipak podneo ostavku na poziciju u klubu.
Koliko god da je biološki (ne)presudna, pripadnost klubu je za ljude kao Aleksandar Stanojević bila životno određenje; njegovi fudbalski počeci vezani su za Partizan, kao i važan deo njegove igračke karijere, pa važan deo njegove trenerske karijere, kada je sa klubom prošao kvalifikacije za Ligu šampiona.
Koliko god da je biološki (ne)presudna, pripadnost klubu je za ljude kao Aleksandar Stanojević bila životno određenje.
Ovo mu je (bio) treći put da bude trener Partizana, a ulogu je prihvatio onda kada je niko drugi nije želeo, i s razlogom, i lepo upozorio da će trebati malo vremena da klub stane na noge. Nakon brojnih poraza i rezulatata na derbiju, navijači su polomili staklo na svlačionici, koje je palo, a na koga bi drugog nego na Stanojevića i raskrvarilo ga po licu.
U redu je da žele da odem, rekao je ispod flastera potišteno, ali da mi govore da sam se prodao, ja prodao Partizan, kome sam ga prodao? Bio je dovoljno sabran da izađe pred novinare i preuzme odgovornost, iako je tu odgovornost nazvao “sramotom”. Koncept “žrtvenog jarca” možda nije jedini odgovarajući, ali je prvi koji vam pada na pamet.
U sistemskoj porodičnoj psihoterapiji cela porodica se, na primer, posmatra kao sistem, a svi članovi kao delovi sistema, koji na ovaj ili onaj način doprinose njenom funkcionisanju. Sistem nije prost zbir delova, već svi delovi u njemu imaju ulogu; porodica kao sistem deo je širih sistema kao što su društvo i država.
Pa ipak, kada se u porodici pojavi problem, obično jedna osoba preuzme ulogu “identifikovanog pacijenta”; nekada je to otac alkoholičar, nekada dete sa problemom u ponašanju, nekada depresivna majka, nekada prebace problem na nekoga izvan sistema, kao što je zla svekrva. Ovo je član porodice koji upija svu patologiju; crna ovca. Odnosi u ovakvim sistemima su rigidni, održavaju sami sebe, i sistemi su spremni da žrtvuju svoje članove da bi opstali.
Nasuprot tome, “zdrava” porodica priznaje uticaj stresa na sve članove, a ne samo na jednog. To važi i za sve ostale sisteme, državu, fudbalski klub, radne kolektive. Žrtveni jarci ostaju na klupama i pomažu sistemu da se održi, primajući udarce, primajući svačiju “sramotu”, iz onoga što nazivamo lojalnošću, ili, u krajnjem slučaju, ljubavlju.
Svima nam je potrebna ljubav, svima nam je potrebno da smo važni, i da život živimo u skladu sa svojim vrednostima. Nekada, zapravo vrlo često, u toj želji zaboravimo na sebe.
Priča o psihološkim granicama možda zvuči izanđalo, ali je početna tačka za samozaštitu, onda kada nam ljubav nije uzvraćena, onda kada sistem planira da nas polusažvakane ispljune pred slomljeno staklo i ljutite mase. Ovo važi ako ste u emocionalnoj vezi u kojoj niste dovoljno voljeni, prijateljstvu, ili ako dajete sve od sebe na poslu na kome vas uporno ne cene dovoljno; ovo važi ako ste odani klubu koji je dugo propadao, ako ste želeli da pomognete, ako ste se vratili iz ljubavi, ako niko drugi nije hteo pa ste se osetili dužnim i obaveznim.
Dirljivo je bilo gledati Stanojevića kako i dalje pokušava da popravi stvari i preuzme odgovornost, čak i onu koja nije njegova, ili barem nije “samo” njegova, jer nešto je, valjda, i nasledio – za rezultat, za ono u šta je verovao i što je voleo.
Moj otac odrastao je u porodici gde su svi navijali za Partizan, do mere da su se njihova razboljevanja i temperature pripisivale porazima u fudbalu
Navijači su bili besni; navijačima je posao da budu besni, a istraživanja su pokazala da mnogi, baš zato što su već besni, postanu navijači. Zajedničko pevanje, ritam i predvidivost navijačkih pesama (nekih se i sama dobro sećam, čak i onih Zvezdinih, jer smo ih zapravo uvek slušali istovremeno) donose toliko traženo olakšanje i, ponovo, osećaj pripadnosti; na tribinama su nam sva čula angažovana, pa bi i boje omiljenog tima trebalo na nas da deluju smirujuće.
Pa ipak, povišene emocije nisu opravdanje ponašanja; niko ne zaslužuje da staklo i sramota padaju na njega, niko ne zaslužuje lažne optužbe; i uvrede moraju imati smisla, čak i kada bi u teoriji sistema bilo moguće da postoji “jedan krivac”, onaj koga ćemo s razlogom, samozadovoljno posuti pomijama, čak i da ne postoji – a postoji – kontekst za svako dešavanje i svako ponašanje.
Nekada je, stoga, jedino što možemo da uradimo da ustanemo i odemo, simbolički, metaforički, nekada najpre u mislima pa onda stvarno. Kada ustanemo, važno je da nastavimo da hodamo i da se ne osvrćemo puno.
A onda, kada stanemo da se osvrnemo, shvatićemo da je to glavna osobina sistema – on će nastaviti da funkcioniše, sa nama i bez nas; preživeće i nadživeće nas. Usisaće i žvakaće nekog drugog; kad odemo, neće se ništa epohalno desiti. Osim što ćemo biti slobodni da svoju krv, znoj i suze prolivamo tamo gde će nas malo više ceniti.
Nadam se da će Aleksandar Stanojević (kao i svi mi) uspeti da nađe takvo mesto, a da će njegovo mesto u okrutnom sistemu zauzeti neko kome je malo manje stalo.
