MAJKA ŠESTORO DЈECE DALA ŽIVOT ZA KOSOVO: Bila je Mis Jugoslavije, а poginula kao dobrovoljac na KiM

0
42

Ljiljana Žikić Karađorđević odlučila je da se 1999. godine dobrovoljno prijavi u vojsku Srbije i ode na Kosovo. Imala je 42 godine kada je kao pripadnik 125. motorizovane brigade upala u zasjedu albanskih terorista i poginula. Bila je Mis Jugoslavije, majka šestoro dece, koja je rado pisala poeziju. Njena poslednja poslednja pjesma nastala je pre nego što je obukla uniformu.

Ljiljana je rođena devetog marta 1957. u Kragujevcu. Pohađala je muzičku i baletsku školu, glumila u pozorištu “Joakim Vujić”, diplomirala na FON-u u Beogradu, gdje je stekla diplomu inženjera organizacionih nauka. Nakon što su se njeni roditelji razveli, ona se sa majkom, bratom i sestrom preselila u selo Žabare. Odbacila je očevo prezime Đogović, a uzela majčino Žikić i pa tome dodala i prezime rano preminule babe po majci, Manojlović.

Postala je 1978. Mis Jugoslavije, igrala epizodne uloge u čuvenim domaćim ostvarenjima “Nije nego”, “Tigar”, Balkan ekspres”, “Grlom u jagode”. Njena prva zbirka poezije nosi naziv “Tebi”, poeziji se okrenula nakon što je odustala od namere da se bavi pjevanjem. Snimila je brojne reklame, a kako je njena ćerka Dina pre nekoliko godina ispičala za Blic, njena majka odustala je od takmičenja za Mis svijeta jer je u to vreme snimala reklame u Njujorku.

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavila kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je prvog aprila kod sela Ljubenić kraj Peći nkon što je upala u zamku albanskih terorista, sa još dva srpska vojnika. Odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbjednosti prvog stepena.

“Iako sam bila mala toga se odlično sećam. Ujak koji živi u Australiji i tetka koja živi u Kanadi, su mi rekli da mama više nije živa ali ja to nisam baš razumela. Sećam se da sam plakala, ali me je prošlo…Nije mi tada bilo jasno šta se zaista desilo i mislila sam da ću da je vidim posle mesec dana”, ispričala je Ljiljanina ćerka Dina Galorini za “Blic” i dodala: “Međutim, kada nas je ujak odveo na groblje i kada smo moj brat Alberto i ja videli mamin spomenik, tada mi je bilo jako teško. Od tada sam stalno čuvala njenu sliku uz sebe, a kada sam spavala držala sam je ispod jastuka. Bilo mi je teško kroz osnovnu i srednju školu. Posle sam i ja dobila sina koga neizmerno volim i koji kada god mi kaže mama uvek se setim svoje majke. I što sam starija to mi daje sve više motivacije, sada završavam master studije, nekako idem njenim stopama, borim se, ne želim da me ljudi žale”.

Dina je postala majka i jedina je od Ljilijanine djece koja živi u Srbiji: “Nas je u stvari trebalo da čuva mamina prijateljica kojoj je mama i pare dala da brine o nama dok je ona na Kosovu. Kada je majka poginula, ta žena je nestala sa parama i ni dan danas ne znam gde je. Moj otac nije hteo da prihvati mene i Alberta, bili smo mu višak, i nas se odrekao, a poveo je sa sobom u Švedsku naša druga dva brata …. Mi nikada nismo bili u domu za nezbrinutu decu jer kad je mama poginula mi smo bili smešteni u Centar za socijalni rad i u tom trenutku se pojavila “tetka” Ljilja, koju kao da je moja majka poslala. Ona je htela da udomi dve devojčice, međutim u centru su joj objasnili šta se s nama desilo, da smo rođeni brat i sestra i ona nas je uzela, tako da smo odmah istog dana prešli kod nje u Barajevo. Ta žena, Ljiljana, nas je zaista volela i vaspitala kako neke majke ni svoju decu ne vaspitavaju. A ima i svoje dvoje dece koji su stariji od nas, tako da pamtim prelepo detinjstvo i srećna sam i ponosna što me je baš takva žena odgajila. Eto, jedna mi je mama otišla, a druga je došla. Kad smo bili mali ona nas je uvek vodila kod mame na groblje… Kako je vreme prolazilo, kad god sam mislila da imam neki veliki problem odlazila sam sama kod mame na groblje i tamo sam imala osećaj kao da sedim njoj u krilu”.

Dosta toga o svojoj majci Dina saznaje iz Ljiljaninog dnevnika:

“Ja sam bila jako mala kada je ona poginula tako da sam tek kasnije sve više saznavala o njoj. Moj ujak mi je kada sam porasla davao mnogo njenih stvari koje je čuvao. Tek kada sam odrasla postala sam baš ponosna na nju i vidim da osim što fizički ličimo i psihički smo dosta slične. Ona je osim poezije pisala i dnevnik tako da se danas pronalazim u mnogo čemu kroz šta je ona prolazila u svom životu. Sve više shvatam njen razlog zašto je otišla na Kosovo jer ona je bila veliki patriota, obilazila je manastire i crkve, ovde i u Kanadi, davala je donacije, a u Torontu i te kako znaju za nju. Tamo je jedan čovek i napisao knjigu o njoj. Bila je žena koja je otišla kao dobrovoljac, to su mi rekli svi naši bližnji rođaci, a u svom dnevniku koji je pisala je predosetila da će doći do bombardovanja, što me je takođe zaintrigiralo. Jednostavno je osećala potrebu da ode tamo. Možda bih i ja tako uradila…i ja imam dete koje najviše volim, ali kako godine idu mislim da geni sve više utiču, pa i ja slično razmišljam “. “Braniću Srbiju i kad budem mrtva”, glasi naslov jedne od Ljiljanih pesama.

Ostavite komentar