Piše: Igor Ivanović
Pored mržnje okolnih naroda o kojoj istorijska nauka još uvek nije rekla poslednju reč, danas prema „prekodrinskim” Srbima postoji i svojevrsna kultuloroška mržnja od strane „građanista” i titoista iz Srbije. Šta stvara i održava ovaj fenomen?
Kada je počela ova mržnja? Možda postoji već dugo, mnogo duže nego što doseže sećanje naših generacija, ali se čini da smo je prvi put osetili u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Blizina ratišta je promenila uličnu estetiku flekavog Beograda, promenila je učmalu atmosferu jugoslovenske prestonice „koja se prostire na ušću dveju reka“, i koja je maštala da će postati zapadna kapija.
Sve je stiglo odjednom i u paketu: inflacija na dnevnom nivou, redovi za osnovne namirnice, mračne ulice glavnoga grada u restrikciji, rafali iz oružja donesenog sa ratišta koji su se prolamali periferijama, fizionomije u maskirnim uniformama koje su zaposele trotoare i bašte prestonice. Kroz Beograd se, preko noći, pojavila gomila izbeglica u tumaranju za golim hlebom i pravdom. Srbi koji su ostali bez stanova, kuća, imanja, posla; poništeni ljudi bez uspomena i bez biografija.
Sa jedne strane beogradskog života našli su se oni koji su pobegli u strahu od novih klanja, jer su njihovi preci završavali u Jasenovcu i po kraškim jamama; Matija Bećković ih je nazvao „ostatak zaklanog naroda“. Šta su videli sa druge strane? Da li ih je dočekalo ljudsko razumevanje, nacionalna solidarnost, hrišćanska samilost ili, bar, univerzalna humanost?! Možda su videli nešto sasvim različito, nešto što podseća na smešu prezira i podsmeha, nešto prepuno otvorene nelagode i stidljive gadljivosti?!
Da li je ta druga beogradska „građanska“ strana, oličena u misionarskoj „srednjoj klasi“, bila spremna da podnese sopstvenu žrtvu u nužnom raspadanju jugoslovenske istorije?! Pošteno, bilo je svega, i suza i pomoći, kao i psovki i samoživosti. Često je ovaj koktel suprotnih stavova i osećanja kroz vreme prolazio kroz pojedinačnog čoveka, menjajući amplitude njegovog ponašanja u zavisnosti od opštih političkih okolnosti, kao i perioda u njegovom ličnom životu.
Isto bi bilo u svakom narodu, u vremenima sličnih tragedija. Ipak, i pored čitavog koktela emocija koje su često poništavale jedna drugu, ostalo je sećanje na mržnju prema Srbima-izbeglicama, mržnju koja se mogla osetiti u etru od strane drugih Srba, koji su po profesiji bili Beograđani. Kada se sa ove distance vreme vrati unazad, ostaje utisak da su naše generacije pod sankcijama, upravo tada u mirisu baruta iz devedesetih, zapamtile ovu mržnju.
Odnos prema izbeglicama
Izbeglim Srbima je zamerano da su uprljali prestonicu, da su srozali njenu uličnu estetiku, da su doneli tvrdi gorštački jezik koji koristi „ijekavicu“, kao i da su zagadili beogradsku kulturu. Neki od pripadnika te građanske srednje klase su čak zamerali izbeglim Srbima i mnogo teže stvari: da su nas zavadili sa „ostalim jugoslovenskim narodima“, možda i sa čitavim svetom, kao i da zbog njihove podrške na vlasti opstaje režim Slobodana Miloševića.
Ostao je utisak da je najveća mržnja prema novim srpskim izbeglicama stigla od strane potomaka bivših izbeglica, čiji roditelji su samo pre jednu generaciju pristigli iz gudura u glavni grad, a mnogi od njih kao pobednici sa kapom „titovkom“ na glavi. U to doba, u takozvanim „mračnim devedesetim“, deca ovih pobednika rođena u Beogradu i odrastala u privilegovanim krajevima grada, najbolnije su doživela raspad jugoslovenske države i smrt jugoslovenske ideje.
Da ne bi bilo zabune: isključivo je reč o jugoslovenskoj ideji iz epohe Titove države, dakle, radi se o jugotitoistima. I da stvari budu jasnije: radi se o takozvanoj „srednjoj“ klasi, koja je osamdesetih godina prošlog veka podignuta na mitski pijedestal u Brozovoj državi. Bila je to ona „srednja“ klasa koja je ubrzo, pronašla u „uređenoj porodici evropskih naroda“, utehu za krah jugotitoističkog projekta „bratstva i jedinstva“.
Ona ista klasa za koju su osamdesete godine prošlog veka bile godine prosperiteta i slobode, klasa čija decenija je sijala kroz kovanicu „zlatne osamdesete“. U tom periodu nije im smetalo što je Krunoslav Draganović – katolički sveštenik koji je lično prebacio Antu Pavelića „pacovskim kanalima“ na bezbednu teritoriju – umro prirodnom smrću u Sarajevu kao profesor, dok je u isto vreme štampanje dela Slobodana Jovanovića – najznačajnijeg srpskog pravnog pisca i jednog od najboljih stvaraoca koje smo imali u istoriji – bilo zabranjeno i krivično gonjeno.
Toj „srednjoj“ klasi, koja je sebi dodelila kultuloroški status urbanog, nije smetalo da u Beogradu jedna mala i beznačajna ulica nosi naziv po Tesli, dok se veliki novobeogradski bulevari nazivaju po Kardelju. Nije im smetalo da decenijama gaze po igralištima i parkovima – masovnim grobljima gde su komunisti (a često njihovi očevi kao likvidatori) bacali nedužne Beograđane nakon „oslobođenja“ iz 1944. godine, pošto su ih na pravdi Boga streljali.
A „Kuća cveća“, taj morbidni mauzolej srpskom arhi-neprijatelju Brozu, ne samo da im nije smetao, već su ga posećivali u istom periodu kada su njihovi očevi zabranjivali izgradnju Hrama Svetog Save. I niko od njih, tih urbanih skorojevića iz „srednje“ klase, nije smatrao da je takva – jugoslovenska i titoistička a nikako srpska – prestonica Beograd, kao grad zabranjene srpske kulture, zbog toga kulturno osakaćen i urbano devastiran.
Njima ništa od ovoga – kao i mnogo čega sličnog i još goreg – nije smetalo, već su im zasmetali prognani „prekodrinski“ Srbi, kojima su sve u životu oteli ti isti „ostali jugoslovenski narodi“. Oni, građanska „srednja“ klasa malograđana, oni – jugotitoisti, oni su ti od kojih potiče savremena mržnja prema Srbima van Srbije, čije gorke plodove danas beremo.
Srpsko i srbijansko
Često je šizofren odnos koji imaju okolni narodi prema srpskoj kulturi, posebno Hrvati. Iako su pobili preko sto Srba svih uzrasta koji su se prezivali Tesla – samo zato što su bili srpske narodnosti – nemaju nimalo stida da Teslu proglase Hrvatom?! Andrića pokušavaju da prebace u hrvatsku književnost, iako je on u više navrata potvrdio u teškim vremenima sopstvenu pripadnost srpskom narodu i srpskoj književnosti.
Montenigrini pokušavaju da ukradu Lubardu, iako je njegov slučaj identičan sa Andrićevim primerom. Bošnjaci slične pretenzije imaju sa Mešom Selimovićem, velikanom koji nikada nije imao dileme da li pripada srpskoj književnosti. Primera ima mnogo, i sve se svode na identičnu formulu pljačke i zločina: prvo razdvojiti sve što je srbijansko od onoga što je srpsko; zatim proglasiti da ono što nije srbijansko nije ni srpsko; konačno to što nije srbijansko a zbog toga nije ni srpsko – pripisati „ostalim jugoslovenskim narodima“.
Najbolje stranice na ovu temu na srpskom jeziku napisao je profesor Milo Lompar u više dela, posebno u knjizi Duh samoporicanja, gde je do detalja skenirao kulturnu politiku koja se zasniva na ideologiji razdvajanja srbijanskog od srpskog. Na nesreću, glavni jataci ovih kulturnih razbojnika sede u Beogradu: zapravo, tek sa Beogradom kao anti-srpskom prestonicom, ova politika razbijanja integralnog srpskog kulturnog prostora dobija zamajac.
Recimo, u „Narodnoj biblioteci Srbije“ su tokom mandata „žutog“ Sretena Ugričića razdvojili srpske pisce na srbijanske i one koji to nisu, a zatim su „nesrbijanski“ pisci bili razvrstani na pozicijama književnosti „ostalih jugoslovenskih naroda“: Njegoš je postao Montenigrin, Kočić Bosanac, Desnica Hrvat…
Takođe, u aktuelnoj vlasti je funkciju ministra obavljala Gordana Čomić, čije ministarstvo je donelo „Zakon o rodnoj ravnopravnosti“ u okviru koga je promovisan rodno osetljiv jezik, zbog čega su SANU, SPC, Udruženje književnika Srbije i sva strukovna udruženja kostatovali nasilnu smrt srpskog jezika. Primera ima, na nesreću, još mnogo. I ko je, onda, kriv za ovo razbijanje jedinstvenog srpskog kulturnog prostora?! Što bi rekla Konstrakta: i šta ćemo sad?
Razbijanje jedinstva
Odmah upada u oči da se razbijanje jedinstva srpskog kulturnog prostora ne obavlja stihijski, već planski i po nacrtu „avnojevskih teritorija“. A taj plan govori sledeće: prvo treba razbiti srpsko kulturno jedinstvo prema „avnojevskim granicama“, a onda prema tim istim granicama zvanično nacrtanim u novembru 1943. godine u Jajcu, treba trajno razbiti srpski politički prostor.
Zato treba podstrekivati svaku nameru podele unutar srpskog nacionalnog prostora, zato treba osmišljavati i ohrabrivati svaki vid unutar-srpske mržnje. I zato je devedesetih godina prošlog veka televizija „B 92“ u svom programu posebno palila vatre mržnje prema „prekodrinskim“ Srbima, bilo da su nasilno došli kao izbeglice iz svojih domova, bilo da su ostali da žive u Republici Srpskoj (jedan od vodećih ljudi na toj televiziji bio je Veran Matić, koji je svoju bespogovornu odanost anglosaksonskoj politici naplatio u skorije doba pozicijom savetnika u Kabinetu predsednika Republike Srbije).
Tvorci ove mržnje u medijima, pravilno su zaključili da se ona mora bazirati mnogo više na kulturološkim predrasudama, jer su one univerzalne i po definiciji nepatriotske. Ali su plodovi takve mržnje podjednako otrovni kao i u međunacionalnom slučaju. Pošto nije bilo moguće podeliti jedinstveni srpski prostor na patriotskoj osnovi, pristupilo se efikasnijem planu: podela po kulturi koja neće biti bazirana na umetničkoj i kulturnoj baštini, već na prostornoj identifikaciji popularne kulture.
Takva mržnja je uvek egocentrična i zasnivana na drugosti: mi koji smo u centru i oni koji su unutrašnjost. Mi smo uvek u centru velegrada, zbivanja, značaja, urbanog, a oni su uvek provincijalni, marginalni, parohijalni, palanački. Kada subjekat takve mržnje nisu „prekodrinski“ Srbi, onda subjekti postaju zaostali i zadrti provincijalci. Kada subjekti takve mržnje nisu ti isti provincijalci, onda novi subjekti mržnje postaju „seljaci“ iz predgrađa Beograda.
Ta mržnja se kreće u koncentričnim krugovima oko urbanog jezgra, ponekad se na hladnoći skuplja, a ponekad se na strastima širi. Ona je uvek koncentrisana oko jezgra kultur-rasizma, rođenom na narcizmu malih razlika: zato je toliko otrovna. Nismo li skoro čuli kako jedan od osnivača „Proglasa“ proglašava sve stanovnike periferija i predgrađa Beograđanima niže klase?!
Plodovi mržnje
U današnje doba ponovo vidimo plodove mržnje prema Srbima iz Republike Srpske, koje u javnosti posebno uzgajaju „prozapadni“ mediji, poput N1 ili Danasa. Često otvoreno iznose tvrdnje da je desetine hiljada Bosanaca došlo iz Republike Srpske kako bi pomogli naprednjacima da zadrže vlast putem falsifikovanih isprava. Ova mantra se brzinom i virulentnošću kuge prenosi po beogradskim kafićima, pijacama i ulicama.
Jer, ako urbane Srbe ubede da se vratila moda mržnje prema „prekodrinskim“ Srbima, onda neće biti mnogo važna sudbina predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, a u krajnjem slučaju, neće biti mnogo važna ni sama egzistencija Republike Srpske.
Zašto bismo im pomagli i borili se za njih – kaže ovaj kancerogeni narativ – kada se pomoću njih, ionako, kradu izbori u Srbiji?! Ovu mantru je najbolje raskrinkao autor Danijel Simić u tekstu Rastanimo se na Sretenje?, gde u delu teksta precizno i vispreno zapaža sledeće:
Sa jedne strane, imamo opet razvijanje netrpeljivosti i slobodno se može reći mržnje prema Srbima zapadno od Drine, koji se optužuju za neku nemoguću izbornu prevaru i da, tobože, Srbi iz Republike Srpske jesu tas na vagi koji odlučuje izbore u Srbiji. Odnosno, preciznije, da zahvaljujući Srbima iz Srpske vlast oličena u Aleksandru Vučiću dobija izbore. I ni zbog čega drugog.
To sasvim izvjesno nije tačno. To je prijesna laž. nažalost, ogromna većina Srba iz Srpske, nema čak ni državljanstvo, a kamoli da glasaju u Srbiji. to je prosto laž i ne bih dalje posvećivao pažnju tome, jer je to davanje prostora opasno, kao i u drugom narativu. Druga politička mantra, iz pravca vlasti, jeste naduvavanje i preuveličavanje, može se slobodno reći i izmaštavanje nekog nepostojećeg Vojvođanskog separatizma…
Javna je tajna da postoji ozbiljan problem izbornih uslova u Srbiji, posebno u medijskom prostoru. Javna je tajna da opozicija nije ni približno u stanju da pokrije sve biračke kutije. Pogrešno je, kao i duboko zlonamerno, prebacivati krivicu na srpski narod zapadno od Drine. Pozicija svih Srba koji žive van granica Republike Srbije ima dodatni teg u odnosu na srpski narod unutar srpske države.
Oni moraju uvek da budu uz zvaničnu vlast u Srbiji, bez obzira kakva politička opcija je formirala vladajuću većinu u Beogradu! Oni ne smeju sebi da dozvole da u isto vreme budu opozicija drugim narodima u matičnim državama, kao i sopstvenoj matici! Zato su redom bili na usluzi Miloševiću, Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću: bez podrške vlasti u Srbiji njima nema opstanka u okolnim državama.
Ovo je nesporna politička formula opstanka. Sa druge strane, srpska vlast često zloupotrebljava ovu činjenicu, i dovodi „prekodrinske“ Srbe u nezgodan položaj zarad sopstvenog političkog egoizma. Kad god aktuelnoj vlasti ponestane patriotske politike ili kada postane očigledno da je ugrozila suverenističku poziciju, odmah dovodi u pomoć „prekodrinske“ Srbe, da bi ih zloupotrebila.
Srbi zapadno od Drine moraju da se trude da ostanu što dalje od unutrašnjih političkih borbi u Srbiji, tako da ih svaka vlast koristi u što manjem obimu za svoje političke poene. A vlast u Srbiji bi morala da sačuva svoje „prekodrinske“ sunarodnike, ne mešajući ih u unutrašnje političke borbe.
Teška je, često i paradoksalna, pozicija srpskog naroda zapadno od Drine. Tokom ovog veka, samo zato što su bili pravoslavni Srbi, ubijali su ih masovno Germani i Hrvati, u zločinma sa slepom mržnjom, rođenom na katoličkoj verskoj netoleranciji.
Pored ove mržnje o kojoj istorijska nauka nije rekla poslednju reč, danas prema „prekodrinskim“ Srbima postoji ova kultuloroška mržnja od strane „građanista“ i titoista iz Srbije. Možda se čini da nije preterano opasna, ali može postati eksplozivna kada se udruži sa mržnjom „ostalih jugoslovenskih naroda“. Svedoci smo kakve jatake u Beogradu imaju zlikovci iz okruženja na planu pokušaja razbijanja jedinstva srpskog kulturnog prostora.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Foto: Profimedia/AFP/Elvis Barukcic
