Opskurni Vukanović ni ovaj put nije propustio priliku da se okoristi nečijom nesrećom kako bi udario na Milorada Dodika — iako Dodik s konkretnim događajem nema nikakve veze.
Povod je bio napad Torcide na Delije u Tuzli, ali tema u Vukanovićevoj glavi, po ustaljenom obrascu, nije nasilje, ekstremizam niti bezbjednost, već isključivo Dodik.
I to Dodik kakvog Vukan mora da izmisli da bi njegov tekst uopšte imao smisla.
Dok u svom pamfletu tvrdi da Dodik ćuti, relativizuje nasilje i bira „svoje“ nasilnike po nacionalnoj liniji,
namjerno prećutkuje činjenicu da je Dodik već javno reagovao na nedavna dešavanja kada su pripadnici navijačke grupe
Bad Blue Boys na stadionu Maksimir istakli transparent sa ustaškim pozdravom
„Za dom spremni“.
Dodik je taj čin jasno i nedvosmisleno nazvao
zločinačkim simbolom, ideologijom smrti i civilizacijskom sramotom,
poručivši da je ćutanje nad takvim pojavama – saučesništvo.
Ali takva činjenica ne može stati u Vukanov tekst. Jer bi mu srušila konstrukciju.
Zato izmišlja stavove, projektuje motive i piše šta bi Dodik „rekao“, jer ono što je Dodik
zaista rekao ne uklapa se u njegovu političku frustraciju.
Navijačka tuča poslužila mu je samo kao pozadina za još jedan lični obračun, još jedan tekst u kojem se nasilje zloupotrebljava kao gorivo za opsesivni politički rat.
Klasično lešinarenje nad incidentom, u kojem se činjenice guraju u stranu kako bi se održala jedna jedina fiks-ideja:
udariti po Dodiku.
I tu je razlika kristalno jasna: Dodik reaguje na ideologiju mržnje, dok Vukanović reaguje isključivo na ime koje ga, očigledno, ničim izazvano – proganja.
