Izborno jutro u Srpskoj počelo je – očekivano.
Već po otvaranju izbornih mjesta.
Bombastični naslovi na BN-u.
Satelitski portali i portaloidi bliski SDS-u, Vukanoviću, PDP-u i Stanivukovićevom pokretu.
Sve pod dirigentskom palicom federalne medijske stihije.
Kupuju se glasovi.
Snimljeno davanje novca.
Izborna krađa.
SNSD dovodi birače autobusima.
Cilj je bio jasan.
Izazvati ljude.
Uvesti Republiku Srpsku u krizu.
Posijati sumnju u izborni rezultat.
Ni pres-konferencija nakon zatvaranja birališta nije bila izuzetak.
Jedina održana.
Na njoj su SDS-ovi neuki junoši govorili o kupovini glasova i ulaganju javnog novca.
Jer poraz je teško prihvatiti.
To mogu samo veliki političari.
Oni koji pruže ruku.
I čestitaju.
Mali to ne rade.
Ognjen Bodiroga – nije.
Branko Blanuša – nije.
Nebojša Vukanović – takođe nije.
Umjesto toga, svi su se zdušno trudili da dokažu neku krađu.
Neku nepravilnost.
Nešto – bilo šta.
A onda bi CIK trebalo da „odradi svoj dio“.
Da ponovi izbore.
I da nas sve uvede u još dublji problem.
Na njihovu žalost – nisu uspjeli.
Rezultati su ih demantovali.
Brutalno.
Pobjeda Siniše Karana je još ubjedljivija.
Novembarski rezultat je potvrđen.
I sada im ostaje samo jedno – da svoje zlo upakuju u novu priču.
Siniša Karan je gospodin.
Tokom cijelog procesa nije rekao nijednu ružnu riječ.
Za razliku od druge strane.
Jer druga strana je slala batinaše pred biračka mjesta.
Predvodili su ih infantilni Darko Babalj
i nemoćni Ljubiša Petrović.
Svi oni iz SDS-a već su politička prošlost.
Ta stranka je danas tek oružje sarajevske čaršije
i odlazećeg Šmita.
Marfija smo već zaboravili.
Milorad Dodik je, sviđalo se to nekome ili ne, dokazao da je politička veličina.
Čovjek koji vlada političkim procesima.
U mali džep strpao je kompletnu političku scenu Sarajeva.
Zajedno sa Konakovićem i Bećirovićem.
Njih dvojica se sada uporno trude da svojoj javnosti objasne
kako su Dodik, Cvijanovićeva i Trišić-Babić stigli do Tel Aviva, Budimpešte i Vašingtona.
I ne samo stigli.
Već i razgovarali sa onima koji vode i oblikuju geopolitičku scenu planete.
A slijede novi sastanci.
Novi odlasci.
Nova iznenađenja.
Opozicija u Srpskoj o takvim stvarima može samo da sanja.
Njihov maksimum je poneki sastanak
sa ponekim ambasadorom u Sarajevu.
Tada ne govore.
Tada slušaju.
Stavova nema.
Odbrane Republike Srpske – nema.
Njihova „istina“ svedena je na jednu rečenicu:
skloniti Milorada Dodika.
Bilo kako.
Zato su se Šmit i Sud BiH usudili da rade ono što su radili.
Imali su podršku opozicije.
I sigurnu alternativu.
Danas je ta alternativa nestala.
Sankcija više nema.
Na vidiku su velika američka ulaganja.
Republika Srpska se jasno pozicionirala.
Sve to jer je Dodik imao hrabrosti
da pruži podršku Trampu
kada to nije bilo ni najmanje popularno.
Izdržao je napade.
Zbog Moskve.
Zbog Budimpešte.
Ukazivao je na bošnjačku politiku
čiji je jedini cilj da se hrišćanstvo u BiH svede na minimum.
Da se u srcu Evrope napravi muslimanska država.
A oni koji su se opredijelili za iransku obavještajnu igru,
Hamasovce
i one kojima je Hezbolah pri srcu –
zajedno sa svojim partnerima iz opozicije Republike Srpske,
čija vizija ne ide dalje od prve fotelje –
izgubili su.
I dalje ne vide.
Ne uče.
Ne mijenjaju politike.
Ali narod vidi.
Dokazao je to i juče, dajući jasan i nedvosmislen mandat Siniši Karanu i politici Milorada Dodika.
✍️Vijesti365
