Од Сулејмана до Душана: вјера, пркос и тамница

Новинар: Можете ли описати ваше дјетињство — вријеме када сте још били Сулејман, и када нисте ни слутили да ће ваше име једног дана постати терет и завјет?

Душан: Па детињство је било тешко, живели смо сиромашно, у немаштини као социјално угрожена породица, отац покојни Енвер се мучио за нас… Борио се за нас, за породицу, живели смо тешко… Подизао је мене и моју сестру Селму, наша мајка Дрита се исто мучила за нас и борила, чистила је улазе по зградама и тако зарађивала за нас и живот. 2009. године се разболела од шизофреније — то нас је тешко погодило, тек смо је успели сместити на лечење 2021. године након Очеве смрти.

Новинар: Како изгледа одрастати између двије вјере, два народа, а не припадати никоме?

Душан: Ја сам се од малена упознао са Христом у основној школи, кроз уџбеник „Светосавско звонце“. Ту сам видео чуда која је наш Господ Бог Исус Христос чинио у Светој земљи и која чини свуда по свету. Од малена сам почео да Србујем и следим дух својих предака. У северном делу Косовске Митровице никад није било нетрпељивости, било је само борби са шиптарима који живе у мултиетничким насељима. Знао сам свој правац и опредељење, и дружио се само са Србима, јер су наши преци били Срби.

Новинар: Шта се догодило у вама оног дана када сте одлучили да станете пред олтар и заувијек промијените име?

Душан: Што би рекао један мој пријатељ и свештеник који ми је предавао веронауку у средњој школи: „Ако те неко пита шта ти се десило и што си донео ту одлуку, ти реци — пробудио се Дух Свети у теби.“ И заиста је тако било. Осмог маја смо ја и мој покојни кум Александар Трајковић стали пред олтар, и ја сам се крстио и постао Душан.

Новинар: Када се завршила света тајна крштења, јесте ли тада осјетили да умире све старо или да се тек рађа оно што сте одувијек били?

Душан: Када се завршила света тајна крштења, пробудио сам се нови ја, нова личност, ново све. Осетио сам невероватно јаку силу и енергију која се не може описати речима. Онај стари и бивши ја, Сулејман, је на крштењу умро, а родио се Душан.

Новинар: Шта се промијенило у данима након тога?

Душан: Много је утицало на мене и на мој живот. Већина Срба у Косовској Митровици то је прихватила, али било је и оних којима се није свидело. За мишљење других ме није брига — ја сам то што јесам и нећу да се мењам да бих се другима допао.

Новинар: Кад је стигла прва пријетња, први презир, први поглед који вас је пресјекао — јесте ли помислили да се можда нећете извући?

Душан: Претили су ми секирама, ножевима, потезали пиштољ… Нисам се уплашио нити их се данас бојим. Ја никад нисам никоме учинио ништа нажао — бојим се само Бога.

Новинар: Да ли су покушавали да вас убједе да сте погријешили, да се вратите на старо, да одустате од себе?

Душан: Говорили су ми шта ће ти то у животу, плашили ме паклом, али нисам попустио. Ја сам се определио да служим Господу Исусу Христу и не бојим се ничега што ми човек може урадити.

Новинар: Јесте ли тада имали подршку, неког ко вас штити — или сте вјеровали да морате сами носити тај крст?

Душан: Одувек сам имао подршку од Бога и са Неба, али и од добрих и часних људи и своје породице. Свако од нас носи свој крст, али никад није сам — Бог нас не напушта.

Новинар: Како је реаговала породица?

Душан: Породица је прихватила моју одлуку. Отац и сестра су ме подржали, мајка није разумела због болести, али ме није одбацила. Са мајчином породицом немамо контакт, јер су србомрзци, а о Очевој породици ништа не знамо. Мајку су сви у Митровици заволели — постала је миљеница свих.

Новинар: Када сте се крстили и постали Душан Обреновић — да ли су вас Срби одмах прихватили или је било оних који су сумњали, ћутали, гледали са стране?

Душан: Већина Срба је прихватила моју одлуку и подржала ме. Некима је сметало, али их не мрзим. Христос је дошао због грешника, не због праведника. Мени је најважније да никога не мрзим.

Новинар: Шта вас је одржало тих првих мјесеци?

Душан: Одлазио сам на литургије, молио се, постио Божићни пост и тако налазио снагу.

Новинар: Да ли сте икада помислили да ћете због своје одлуке морати да платите животом?

Душан: Мислим да ћу једног дана због свог крштења и Србовања платити главом, али се не бојим. Верујем у васкрсење и у живот вечни.

ХАПШЕЊЕ

Новинар: Сјећате ли се тренутка хапшења?

Душан:  Тог 29. маја 2023. године сам се пробудио око 8:00 часова и уз јутарњу кафу почео да читам вести, прочитао сам да је у Звечану почео протест који су организовали наши Срби и да је на њих бачен сузавац, одма сам се обукао у војно-полицијски комбилезон, јакна војно-полицијска, панталоне које користе наши Србски Специјалци, војно-полицијске чизме и шешир маскирни војни, изгледао сам као Френкијевци (Црвене Беретке). И кренуо сам пешке из Косовске Митровице пешака ка Звечану, кад сам стигао тамо видео сам масу наших људи и ту сам био под налетом еуфорије и нервозе и почео сам из свег гласа да вичем на припаднике КФОР-а који су направили кордон и чували зграду Општине Звечан и нелегитимног градоначелника шиптара који се сакрио и и ушао унутра, иза КФОР-а су били припадници шиптарске специјалне полиције… Мирни протест је трајао све негде до 16:00часова, тада су из КФОР-а наредили да почињу разбијање протеста, представници наших Србских власти су наредили да седнемо, ја сам сео у први ред, испред кордона КФОР-а , кад су кренули да разбијају протест само су ме ухватили и увукли у своје редове, букално сам нестао у пар секунди. КФОР војници предали су ме шиптарској специјалној полицији и одвели су ме и судили без икаквог разлога, само што сам Православац, Србин и Патриота.

Ухапсили су ме, бацили на земљу и везали ми руке лисицама на леђа. Поред мене је био ухапшен и мој пријатељ Радош Петровић. Одвели су нас иза зграде Општине Звечан и држали тако око сат времена, док се за то време одвијала борба између нашег српског народа и окупаторских снага КФОР-а и шиптарске полиције. После тога шиптарски специјалци су нас увели у зграду Општине Звечан. Било нас је четворица ухапшених. Седам-осам маскираних шиптарских специјалаца обучених у сиве униформе увело ме у једну канцеларију, затворили су врата за собом, један ме ухватио за косу и питао: „Хоћеш ли још да излазиш на протесте?“ Уследио је шамар, па су ме сви почели тући песницама, рукама, ногама. То је трајало неколико минута. Потом су изашли, оставили ме везаног и поставили једног обичног полицајца да ме чува.

Размишљао сам шта ће бити ако ме одведу даље, јужније, и одлучио сам да покушам бекство. Сачекао сам тренутак да се полицајац удаљи, залетео се и лактовима разбио дупло стакло на прозору, скочио са првог спрата и дочекао се на ноге. Накратко сам био дезоријентисан, али сам се придигао и кренуо ка улици дозивајући помоћ. У том тренутку су ми пришли припадници КФОР-а, сели ме на под и почели да ми санирају повреде. Држали су ме тако око сат времена, а затим рекли да ће ме предати шиптарској полицији — и предали су ме. Један од њих ме опет питао: „Хоћеш ли још на протесте?“ Увели су ме у малу просторију, сели ме на столицу и поново почели мучење. Један у цивилу ме шутнуо у грудни кош — мислио сам да ћу те ноћи умрети, али био сам спреман да умрем за Отаџбину Србију, само да се ослободимо окупације.

Новинар: Колико је трајало мучење и у каквом сте стању били након свега?

Душан: Тукли су ме и мучили припадници шиптарске полиције од 17 часова до негде између 22 и 23 часа. Када сам се погледао у огледало, нисам могао да се препознам. Брада ми је била поцепана до кости — кост ми се видела.

Новинар: Када су вас одвели на испитивање, како је оно изгледало – шта су тражили од вас?

Душан: Око 23 часа довели су ме у полицијску станицу у јужном делу Косовске Митровице. Наоружани пушкама калашњиковима, увели су ме у канцеларију. Један ми је рекао да све признам. Сели смо, била су два инспектора — један с качкетом, безобразан и дрзак, који је инсистирао да признам за кога радим. Рекао сам да нигде не радим и да примам социјалну помоћ. Код себе сам имао пар хиљада динара које су нашли и одмах ме оптужили да сам плаћен да будем на протесту — што није истина. Други инспектор ми је рекао: „Знаш ли ти ко сам ја? Ја сам наредио акцију хапшења и претрес стана Милана Радојичића.“ Мислио сам у себи: „Бедниче…” Испитивање је трајало сат-два. Довели су и шиптарског адвоката и терали ме да потпишем. Тада је ушао адвокат Србин Предраг Миљковић и рекао да га је ангажовала моја сестра. Потписао сам захтев да ме он заступа.

Новинар: Јесте ли осјећали страх?

Душан: Када је изашао, опет су ми рекли: „Боље да си признао, овако ћеш у затвор као кривац, а ови из Српске листе праве милионе.” Ћутао сам. Понудили су ми да радим за њих, што сам одбио. Пре бих пристао да ме стрељају него да радим против своје земље. Одведоше ме у другу канцеларију, показивали су слике људи са протеста — рекао сам да никога не познајем. Направили су ми досије и одвели у ћелију. Када сам легао на бетонски кревет, мислио сам да је то мој крај, али вест се проширила и сви су сазнали.

Новинар: Да ли сте тражили љекарску помоћ након пребијања – и како су вас тада третирали?

Душан: Пружили су ми лекарску помоћ у полицијској станици, али ништа озбиљно — само су ставили неке фластере и нешто преко рана да се не виде, и неку хемију.

Новинар: Јесте ли знали да ће вам намјестити оптужбе и судити по политичкој вољи?

Душан: Судили су ми на правди Бога. Никакво кривично дело нисам учинио, а сашили су ми четири оптужбе:
1. Напад на лице под међународном заштитом (КФОР).
2. Напад на полицију.
3. Учешће у скупу који врши хулиганство.
4. Напад на уставни поредак.
Судили су ми само зато што сам се крстио, што сам Православац, патриота и Србин. Провео сам шест месеци у притвору — месец дана у Гњиланском затвору и пет месеци у Подујевском.

Новинар: Када сте схватили да је процес против вас унапријед режиран?

Душан: Одмах сам знао да је процес политички и да је све намештено. Искрено, мислио сам да ћу годинама лежати у затвору, али Бог је имао другачији план за мене. Нисам се уплашио ни мало, јер сам целог живота оптимиста.

Новинар: Јесте ли покушали да кажете истину у судници и да ли вас је ико саслушао?

Душан: Ја сам од самога почетка говорио истину и само истину. Немам разлога шта да лажем, али тамо доле је такав систем — кадија те тужи, кадија ти суди. Трудим се да никад не лажем, научен сам од свог покојног Оца да мрзим лажове и лопове.

Новинар: Какав је осјећај бити осуђен на правди Бога? Како човјек прихвати да је осуђен због нечега што није урадио?

Душан: Искрен да будем, поносан сам на себе јер сам ту казну издржао мушки и ведрога духа, без обзира на то што је робија била без икаквог разлога.

Новинар: Кад данас помислите на ту пресуду, да ли се у вама јавља бијес или понос?

Душан: Искрен да будем, поносан сам на себе јер сам ту казну издржао мушки и ведрога духа без обзира на неправду. Не осјећам мржњу — само снагу.

Новинар: Ко вам је први пружио руку кад сте пуштени?

Душан: Прво ми је руку пружила сестра Селма, па мој пријатељ и брат у Христу и саборац, адвокат Предраг Миљковић, који се борио за мене као лав док сам био у затвору.

Новинар: Шта бисте рекли онима који су све то гледали, а ћутали?

Душан: Захвалан сам сваком човеку добре воље који је био уз мене док сам лежао у казаматима. Хвала свима који су се за мене молили и палили свеће — од Америке до Аустралије. А они који су се радовали мојој несрећи, нека их је срамота. То може свакоме да се деси — нека размисле како би било њима да им се то догоди. Посебну захвалност дугујем свима који су, на било који начин, помогли да изађем из притвора.

Новинар: Често долазите у Добој, код вашег пријатеља Петра Тубића, човјека из редова ЈПН-а и ЈСО-а. Колико вам значи то пријатељство и подршка из Републике Српске?

Душан: Често долазим у град Добој и на Озрен и имам много пријатеља. Посебно издвајам нашег вољеног брата Петра Тубића — „Тубу“, који ми је пружио неизмерно пријатељство, утеху, боравиште и све остало.

Новинар: Након свега што сте прошли — да ли човјек попут вас икада заиста излази из борбе?

Душан: Стално сам у борби са собом и искушењима, то је свакодневница. Али има дана када нема брига и стреса. Хапшење је оставило велики утицај — већ две године сам на лековима, три пута сам био на психијатрији. Живот је борба, али сам оптимиста и борац.

Новинар: Зашто баш Душан Обреновић?

Душан: Име Душан сам одабрао по нашем највећем краљу, цару и владару свих времена,  презиме по великом вожду и кнезу Милошу Обреновићу — највећем преговарачу и стратегу Србије, који није желео да народ гине узалуд, већ да се преговором и дијалогом решавају сукоби у Србији, а крсну славу Сабор Светог Јована Крститеља 20. јануар.

Ријеч аутора:
Душанова прича је позив на преиспитивање. Колико смо спремни да платимо цијену своје вјере, а да не изгубимо људскост и достојанство?

Аутор: Vijesti365