PIŠE: Patrik Bjukenen
Godina 2020. će se zasigurno kvalifikovati kao „užasna“ u istoriji američke republike. Do 2021. godine će od najgore pandemije u proteklih 100 godina umerti 1 na svakih 1.000 Amerikanaca, što će reći 330.000 ljudi. Američka ekonomija će doživeti udarac jednak onom u najgoroj godini Velike depresije. A do kraja decembra veći deo zemlje će se ponovo naći u karantinu, pri čemu Džo Bajden predviđa da nam sledi „mračna zima“. Samo na vrhuncu Drugog svetskog rata su deficit i dug imali tako veliki udeo u našoj ekonomiji.
Nakon smrti Džordža Flojda u Mineapolisu, leto 2020. proizvelo je nerede do razmera onih koji su usledili nedelju dana nakon ubistva Martina Lutera Kinga 1968. godine. Takođe, pobunom pokreta „Crni životi su važni“ 2020. godine otkrivena je do tada neviđena dubina mržnje koju mnogi američki građani imaju prema istoriji svoje zemlje. Obarane i razbijane su statue ljudi koji su nekada bili poštovani kao najveći lideri – Vašington, Džeferson, Džekson, Li, Grant, Teodor Ruzvelt, Vudro Vilson.
Krajem godine, desetine miliona ljudi poriču legitimitet imenovanog novoizabranog predsednika, koji bi trebalo da preuzme dužnost 20. januara. Obe stranke su optuživale jedna drugu za pokušaj „krađe“ predsedničkih izbora. Može li zemlja koja je tako rastrojena, podeljena, zemlja u ratu sa sobom, nastaviti da i dalje ispunjava sve dužnosti i obaveze koje ima kao samoproglašeni „lider slobodnog sveta“? Da li smo i dalje narod i država kakvi smo nekada bili?
Dok se cepamo iznutra, i dalje smo dužni da u Evropi skoro 30 država branimo od Rusije. Posvećeni smo izolaciji Irana i spremni da zaratimo sa tom državom ako ona poželi da napravi nuklearno oružje poput onog koje poseduju njeni susedi – Izrael, Pakistan, Indija, Rusija i Kina.
Što bi to bila naša dužnost?
Strateški se „zaokrećemo“ ka Aziji kako bismo obuzdali Kinu koja je rastuća sila novog veka i čija ekonomija i oružane snage pariraju našim, uz četiri puta brojnije stanovništvo. Ako Južnu Koreju napadne Severna, ili se Japan/Filipini nađu u sukobu sa Kinom zbog stena u Južnom i Istočnom kineskom moru, sporazumno smo obavezani da svaki kineski napad tretiramo kao napad na SAD.
Pre tri decenije, istoričar Pol Kenedi upotrebio je termin „imperijalno prenaprezanje“ kako bi opisao šta se dešava velikim silama kada njihove globalne obaveze postanu preopširne da bi se mogle ispunjavati.
To se dogodilo Britancima na kraju Drugog svetskog rata, kada je Velika Britanija, izranjavana, smoždena i bankrotirana nakon šestogodišnjeg rata sa Nemačkom, počela da gubi svoje kolonije. U jesen 1956. godine, predsednik Ajzenhauer je premijeru Entoniju Idnu, Čerčilovom ministru spoljnih poslova, naredio da povuče svoje trupe iz Sueca pod pretnjom da će u suprotnom oboriti britansku funtu. Taj trenutak označio je kraj Britanske imperije.
Imperijalno prenaprezanje sovjetske imperije pokazalo se u periodu od 1989. do 1991. godine, kada je SSSR povukao snage iz Avganistana, kada je pao Berlinski zid i spuštena „gvozdena zavesa“. Zarobljene zemlje Istočne Evrope su se oslobodile. SSSR se zatim raspao duž etničkih i plemenskih linija na 15 zemalja. Sovjetski Savez je pocepala njegova [etnička, nacionalna i kulturna] raznolikost.
Drugog decembra ove godine, držeći govor na Institutu Brukings, načelnik Generalštaba general Mark Mili je rekao: „Sjedinjene Države troše značajnu sumu novca na prekomorsku ekspanziju, na prekomorske baze, lokacije, itd. Da li je svaka od njih apsolutno neophodna za odbranu Sjedinjenih Država?“ Ministarstvo odbrane, dodao je Mili, mora „dobro razmotriti šta činimo i u kom delu sveta.“
U odvojenom razgovoru u Pomorskom institutu Sjedinjenih Država, načelnik je dodao da su američki trajni aranžmani „derivati završetka Drugog svetskog rata“. Zaista, NATO je formiran 1949. godine, pre sedam decenija, i tada su date ratne garancije Zapadnoj Evropi. Južnoj Koreji, Japanu, Filipinima i Australiji ratne garancije davane su od 1950. do 1960. godine.
Obaveze da ćemo ratovati u ime drugih zemalja davane su dok je u Kremlju sedeo Staljin i dok je Crvena armija sa svojih 400.000 trupa bila na obalama Elbe u Nemačkoj, a Mao sa svojim ludilom upravo stupio na vlast u Pekingu.
Koliko dugo moramo održavati ove saveze i držati vojnike u „večitim ratovima“ na Bliskom istoku? Da li mi, Amerikanci, još uvek imamo nacionalno jedinstvo, osećaj svrhe i sklonost da se žrtvujemo zarad zapadne civilizacije, kao što smo to imali u ranim danima Hladnog rata?
Ili je stigao naš sopstveni Suecki trenutak?
Predsednik Tramp nas nije izvukao iz „večitih ratova“, ali je smanjio nivo naših trupa u Avganistanu i Iraku. I zaista je postavio pitanje koliko još decenija ćemo morati da branimo bogatu Evropu od Rusije koja broji tek četvrtinu evropskog stanovništva i desetinu evropskog bogatstva.
(Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard)