Separatizam ima svoja verna utočišta – obode Srbije, oblasti sa multietničkim stanovništvom, gde su se demografske razlike, kulturološke i etničke tenzije pokazale plodnim tlom za podrivanje državne stabilnosti. Primer je Kosovo i Metohija – istorijsko i kulturno srce srpske države. Zbog svog geografskog položaja, ali i odnosa komunističkih vlasti prema ovoj teritoriji, srpski narod je decenijama trpeo teror albanskog stanovništva. U trenucima raspada Jugoslavije, kada je postalo očigledno šta je meta zapadne agende, taj isti Kolektivni zapad je uporedo sa muslimanima u Bosni i Hercegovini i Hrvatima u Hrvatskoj, od Albanaca stvorio terorističko oružje za potrebe slamanja Srbije.
OD KOSOVA PREKO CRNE GORE DO RAŠKE
Nakon što su godinama vojno, logistički, operativno i finansijski pomagali terorističke jedinice OVK, iako su jedno vreme i kod njih figurirale kao teroristička organizacija, SAD su na čelu sa NATO organizovale rat protiv Srbije, proteravši sa teritorije Kosova i Metohije preko 200 hiljada Srba. Broj nestalih i stradalih se merio hiljadama, a nakon završetka bombardovanja i potpisivanja Rezolucije 1244, Kosovo i Metohija su ostali večna tačka zapadnih ucena i alat za kontrolu i unutarnje i spoljne politike države Srbije.
Ubrzo nakon rata 1999. godine desio se još jedan separtistički ispad- Crna Gora je zatražila nezavisnost, a „novi narod“ utopljen u autošovinizam, počeo je duboko da prezire sopstveno poreklo, priznavajući jedino pojam Crnogorac, crnogorski jezik, crnogorsko pismo…
Muslimani u Raškoj oblasti, koju oni decenijama nazivaju Sandžak, pokazali su ambicije da se odvoje od Srbije i zasnuju sopstvenu državu. Uz direktnu podršku Turske, odnosno NATO i vlasti iz Sarajeva koje su pod direktnom kontrolom SAD, te opasne ideje sve više jačaju.
Međutim, ono čime ćemo se baviti u ovom tekstu a usko je povezano sa navedenim procesima je – autonomna pokrajina Vojvodina, odnosno severna Srbija.
BUĐENjE AUTONOMAŠA
Pokreti vojvođanskih autonomaša nisu novijeg datuma, i intenzitet njihovog delovanja menjao se u zavisnosti od političke situacije. Posle petooktobarskih promena ta ideja bila je izuzetno jaka. U periodu vladavine demokrata, „Vojvodina republika“ je čekala svoje proglašenje sa već spremnom zastavom, himnom i statutom. Zamah ne čudi, budući da su demokrate bile produžena ruka SAD i Evropske unije. Danas taj pokret, iako naizgled prigušen, po prvi put posle dužeg vremena pokazuje ozbiljnu koncentraciju svojih snaga. Ideje i ciljevi su istina zamaskirani drugim narativima, pa na kretivnim i raznovrsnim protestima dominiraju pitanja ekologije i građanskih prava, no krajnji cilj je posve drugačiji.
Kao centralna figura i tačka okupljanja jeste stara perjanica autonomaštva, univerzitetski profesor Dinko Gruhonjić. Hrvat iz Banja Luke, bivši predsednik NUNS-a, jedan od osnivača NUNV, i jedan od aktivnih učesnika i organizatora inicijative REKOM – poznate po svim antisrpskim akcijama i ogromnoj podršci hrvatskih lidera. Ukratko reč je o osobi koja decenijama nakon dezerterstva iz Banja Luke, otvoreno i aktivno učestvuje u svim antisrpskim akcijama duboko suprotstavljenim državnim i nacionalnim interesima Republike Srbije.
Krajem prošle i početkom ove godine, Gruhonjić je sa svojim saradnicima, valjda jer je neko sa strane procenio da je kucnuo čas, ponovo počeo aktivno da organizuje tribine u Srbiji, regionu, posebno u Hrvatskoj. Možda te tribine sa kojih je odjekivao narativ mržnje prema državi koja ga je prihvatila, odškolovala i zaposlila, ne bi ni bile zapažene u mejnstrimu da ovaj ovekovečeni srbomorzac nije sa njih vređao jasenovačke žrtve i širio autonomaške ideje o „slobodnoj republici Vojvodini“, gde neće biti ni Srba niti Srpske pravoslavne crkve.
Pored Ane Lalić, direktorke „Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine“, Nedima Sejdinovića koji je ostao deo nadzornog odbora u NUNS-u, meta ovog profesora posebno su bili studenti, koje je preko svojih dubokih veza u novinarskim udruženjima i brojnim projektima kroz NVO upošljavao i indoktrinirao narativima koji odgovaraju autonomaškoj školi. Nakon skandala upriličenog na jednoj od tribina, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu desio se razdor. Multuetnička sredina, cela Vojvodina, a posebno Novi Sad, pokazala se osetljivom na teme poput srpstva ili srpskih žrtava. Jedan broj nacionalno orjentisanih studenata zatražio je da se formira etička komisija a Gruhonjić otpusti.
Inicijativi se pridružio i veliki broj srpskih nacionalista, većina srpskih pokreta i pojedinaca, čak i deo vladajuće koalicije. Reakcije na Dinkove fašističke izjave dolazile su i od stranih političara i aktivista koji su bili zgroženi rečnikom jednog univerzitetskog profesora.
Efraim Zurof, poznati lovac na naciste i direktor Centra Simon Vizental oštro je osudio postupke Gruhonjića, ističući da je ismevanje žrtava Jasenovca krajnje neprihvatljivo i da je takvo ponašanje u suprotnosti sa svim moralnim i akademskim standardima. “Srbija mora da uvede zakon koji će kažnjavati ovakve stvari. Ako postoje zakoni koji kažnjavaju vređanje drugih nacija, onda još oštriji mora biti zakon koji će sankcionisati vređanje žrtava ustaškog i nacističkog režima,” rekao je Zurof.
UZ HILA PROTIV SPC
Blokada fakulteta trajala je nekoliko dana, a tokom blokade, prozapadni mediji su učvrstili pozicije novih mladih lidera i studentskih organizacija koje podržavaju Gruhonjića. Među njima, naravno našao se i čuveni trojac Mila Pajić, Nikola Ristić i večiti ili lažni student Ivan Bjelić. Iako bez ikakve harizme i uočljivih kvaliteta, ovo troje studenata prozapadni mediji ispromovisali su još za vreme „studentskih protesta“ zbog navodne krađe glasova u septembru 2023. Posebno interesantno bilo je njihovo zanimanje za rezultate beogradskih izbora budući da nijedno od ovo troje niti je rođeno u Beogradu, niti živi u Beogradu. Jedino što ih veže za Beograd jesu NVO „Krovna organizacija mladih“, „Inicijativa mladih za ljudska prava“ , LGBT organizacija „Da se zna“ (poznata i po tome što su njeni članovi uhapšeni sa većom količinom narkotika) , medij „Dojče vele“, studentske organizacije „Stav“ i brojni drugi centri za podizanje novca od strane zapadnih sponzora, za sve one akcije koje su usledile nakon decembra 2023.
Kada je sve delovalo da će pravda biti zadovoljena a Gruhonjić sankcionisan, budući da je protiv njega podneta i krivična prijava od strane pravnog zastupnika stranke Zavetnici, Dragoslava Ljubičanovića, na scenu je stupio tzv kolonijalni upravnik države Srbije, američki ambasador Kristofer Hil koji je javno podržao i stavio do znanja režimu da je Gruhonjić, kao i njegove antisrpske aktivnosti, pod zaštitom i sponzorstvom SAD.
Istovremeno, Novi Sad postaje epicentar još jednog zbivanja. Ista grupa okupljena oko Gruhonjića, Pokret Bravo Mirana Pogačara, Brajan Brković, brojni studenti koji su zahvaljujući Gruhonjiću izrasli u autošoviniste i ponosne ateiste, sve prozapadne NVO i prozapadna opozicija digli su se protiv Srpske pravoslavne crkve i izgradnje crkve na Limanu. Crkva je trebalo da bude posvećena Svetim mučenicima bačkim koji su postradali januarskih dana 1942, ali i svim stradalnicima od 1941. – okupacije Bačke- pa do završetka Drugog svetskog rata.
ZAMKA ZA NAROD
Ne čekajući reč odbornika i stručnjaka za planiranje, medijsku raspravu pokrenuli su samoprozvani „Nezavisni članovi mesne zajednice Liman“. Jedna od iznetih zamerki ticala se toga da crkvi nije mesto na zelenoj površini u blizini Štranda „najlepšeg kupališta na Dunavu“, jer će svojom pojavom narušiti okolni pejzaž. Plan izgradnje do daljnjeg je obustavljen, ali situacija u Novom Sadu je naglo počela da se menja.
Još stari transparenti nisu bili odloženi u ostave a počeli su novi protesti protiv rudnika litijuma i Rio Tinta. Mesecima je prozapadna opozicija pokušavala da prikupi političke poene, nevladine organizacije su se nadgornjavale i svađale koja će smisliti bolji plan za destabilizaciju Srbije, međutim kako je vreme prolazilo, narod je uočavao da je po sredi zamka. Oni prvobitno zainteresovani samo za ekologiju odbili su da budu instrument u državnom prevratu koji je Zapad kroz trulu koaliciju spremao. Protesti su se osipali, sve dok plaćeni aktivisti nisu ostali potpuno sami i ogoljeni.
To ih nije sprečilo da nastave, uostalom, za razliku od ostatka naroda, oni su za svoje akcije plaćeni. Proteste su pretvorili u akcije za nasilnu promenu državnog poretka. Blokirane su pojedine saobraćajnice, mostovi, pruge, neki aktivisti su išli u ekstrem radikalizma gde su njihove ideje bile u rangu terorističkih, pa je došlo do hapšenja. Zatim su se protesti protiv litijuma pretvorili u proteste za pravdu za uhapšene aktiviste i njihovo hitno puštanje na slobodu.
POMOĆ U NEVOLjI-OD EKOLOGIJE DO STOČARSTVA
Interesantno da su protesti vezani za litijum pretvoreni u izbore za novog lidera među već prekaljenim stručnjacima za izbornu krađu, izgradnju crkve na Limanu, demokratiju, ljudska prava, zagovaranje ideje o Srbima kao genocidnom narodu, LGBT ideologiji, odbrani Dinka Gruhonjića, pomoći prosvetarima…Među kandidatima našao se i Dinkov trojac, naprasno stručan i za ekologiju – Mila, Ristić i Bjelić koje su prozapadni mediji, na čelu sa Slobom Georgijevim, proizveli u heroje antilitijumskog marša dok su navodno pešačili od Beograda do Gornjih Nedeljica.
I sam Novi Sad bio je epicentar protesta koji su bili izuzetno posećeni. Na stranu gorak ukus posetilaca kada im se obratila Dinkova učenica, ali i to je samo deo procesa. Dok su protesti oko litijuma bili u jeku, nezadovoljstvo su izrazili poljoprivrednici. Čitav NVO sektor i prozapadna opozicija pojurili su da ponude pomoć, zaboravljajući da su stočarstvo i poljoprivreda desetkovani za vreme demokrata do te mere da oporavak još uvek traje. Ne treba dva puta pogađati da su protesti počeli u Vojvodini. Kao osoba koja je započela proteste označen je izvesni Vladimir Višić koga obaveštajne strukture Srbije povezuju sa hrvatskim interesnim grupama.
Zanimljivo je da je Višić na nedavno održanim lokalnim izborima bio kandidat za odbornika na opozicionoj listi “Moguće je”, koju su činili “Srbija centar” (SrCe), Zeleno-levi front (ZLF), Novi DSS i Narodni pokret Srbije (NPS). Kako su mediji tada izveštavali, Višićev materijalni status je drastično promenjen, čemu je doprinelo i to što je dobio pravo da obrađuje poljoprivredno zemljište u vlasništvu Rimokatoličke crkve, ali i odluka da se politički aktivira. Naravno da je podršku opozicije odmah dobio, da su najavljene blokade puteva, iscenirana privođenja i hapšenja i da je u svemu tome interes pronašao i trojac Dinka Gruhonjića.
OD STISNUTE PESNICE DO KRVAVE ŠAKE
Kada se činilo da nastupa vreme zatišja i da opozicija prestrojava i bira mete protesta, od starog Savskog mosta, preko zgrade Generalštaba do hotela Jugoslavije, Srbiju je pogodila strašna tragedija. Pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, u Novom Sadu pala je tek renovirana nadstrešnica na Železničkoj stanici. Tom prilikom stradalo je petnaestoro, pretežno, mladih ljudi, među kojima su bile i dve male devojčice. Dvoje preživelih ostaće trajni invalidi.
Još dok tela žrtava nisu ni sahranjena, prozapadna opozicija i NVO aktivisti su poput lešinara pokrenuli akciju. Marinika, Janko Veselinović, Goran Ješić, Bojan Pajtić, Dinko Gruhonjić, Miša Bačulov koje vezuje isto autonomaško gnezdo, podigli su barjake. Nedostajali su samo Nenad Čanak i Aleksandra Jerkov, ali i bez njih je epilog bio tužan. Bez trunke dostojanstva prema žrtvama, spontani protest naroda pretvorili su u još jedan politički obračun sa režimom.
Još dok tela žrtava nisu ni sahranjena, prozapadna opozicija i NVO aktivisti su poput lešinara pokrenuli akciju. Marinika, Janko Veselinović, Goran Ješić, Bojan Pajtić, Dinko Gruhonjić, Miša Bačulov koje vezuje isto autonomaško gnezdo, podigli su barjake. Nedostajali su samo Nenad Čanak i Aleksandra Jerkov, ali i bez njih je epilog bio tužan. Bez trunke dostojanstva prema žrtvama, spontani protest naroda pretvorili su u još jedan politički obračun sa režimom. Usledili su sukobi sa policijom, uništavanje prostorija Srpske napredne stranke, ruiniranja gradske kuće i dovoženje cisterne sa fekalijama kojima su polivali grad. Rezultat je bio hapšenje Gorana Ješića i Miše Bačulova. Protesti su se nastavili i sledećeg dana, samo ovog puta upriličen je i performans krvavih ruku. Nešto što je u svetu koje su žrtve Kolektivnog zapada poznato koliko i pesnica otpora i „američka demokratija“.
Međutim, glavna koncentracija snaga i nešto ka čemu su gravitirali aktivisti, i politički i civilni, bila je Vojvodina. Bez artikulisanih zahteva, proces je tekao od istovremene blokade Tužilaštva u Novom Sadu i zahteva da se istraga završi „sad i odmah“ te da se osumnjičeni i oni kojima je bez istrage i suda presudila opozicija „uhapse i kazne sad i odmah“ sve do konačnog zahteva koji i jeste svrha svakog protesta – hitna smena trenutnog režima.
Kada su usledila hapšenja, došlo je do potpune šizofrenije. Blokada Tužilaštva u Novom Sadu bila je providna predstava odigrana u saradnji sa istim Tužilaštvom, budući da se na njegovom čelu nalazi tužilac Branislav Lepotić koji je prošao sve kurseve u organizaciji USAID. Reč je o osobi koja se nalazi pod potpunom kontrolom američke ambasade i svoje šefice Zagorke Dolovac. Te dve osobe u čitavom slučaju niko od glasnogovornika opozicije ni u jednom trenutku nije pomenuo. Da je kojim slučajem bilo nadležno Više javno tužilaštvo u Beogradu, nesumnjivo bi cela Srbija bila oblepljena plakatima Nenada Stefanovića sa krvavim flekama i potpisom „ubica“.
U kreiranju haosa gde su i sami aktivisti počeli da gube konce, započeti su protesti zbog rušenja starog Savskog mosta, hotela Jugoslavije, Generalštaba, pritvorenih aktivista ( od kojih je jedan i Ivan Bjelić)… Od Beograda, do Novog Sada… Ipak, čitava opozicija, izuzev jednog manjeg dela koji je ostao u Beogradu da žali stari Savski most, ostala je fokusirana na Novi Sad i Vojvodinu.
PUT BEZ POVRATKA
Osim ulice gde je očigledna netrpeljivost prozapadne opozicije prema svakom ko ne deli uverenje da bi režim trebalo da se svrgne, drugo polje za izazivanje nestabilnosti postale su društvene mreže. Pretnje se upućuju ne samo pristalicama režima i SNS, već doslovno svakom ko ukaže da je put kojim idu poslušnici Zapada identičan onom u Gruziji, ili još gore Ukrajini – put bez povratka.
Očigledno da je reč o jasno osmišljenoj strategiji čiji je cilj potpuna destabilizacija i uvod u građanski rat. Stanje u kojem više nema stabilnosti, ekonomske i socijalne sigurnosti odgovara Zapadu u čijem planu su cementiranje nezavisnosti tzv Kosova, nemiri u Raškoj, možda pripajanje tzv Preševske doline Kosovu i Metohiji, i najzad ono o čemu sanjaju „junaci“ ovog teksta – „Vojvodina Republika“.
Istorijski obrazac separatizma na obodima Srbije jasan je i dobro dokumentovan: od Kosova i Metohije, preko Crne Gore, do Raške oblasti. Sve ove tačke služile su i služe kao poligon za testiranje slabosti države. Zapadne strukture pokušavaju Srbiju da drže u permanentnom stanju krize. Protesti i politički sukobi nisu sami po sebi cilj. Radi se o postepenom slabljenju državnog jedinstva, gubitku poverenja u institucije i urušavanju nacionalnog identiteta.
Ako se ovaj proces ne zaustavi, Vojvodina bi mogla da postane novo Kosovo – region koji više nije samo ekonomski i kulturni centar, već tačka sukoba i predmet zapadnog geopolitičkog inženjeringa .
