Na putu do kancelarije „Veritasa” zastadoh na Trgu republike posmatrajući spomenik knezu Mihailu Obrenoviću „zarobljen” u skele ogromne bine koju su radnici pripremali za doček 2025. godine, kad me prenu povik: „Savo!” U gomili radoznalaca ugledah nepoznatog sredovečnog čoveka kako mi, mašući obema rukama, prilazi od strane Narodnog pozorišta.
Još dok je prilazio govorio je: „Hvala Bogu da sam vas konačno našao. Već pola godine planiram da vas potražim i evo danas, iako sam u Beograd došao drugim poslom, slučajno vas sretoh. I ja sam Krajišnik. Zovem se Srđan. Hteo bih da popričamo o mom bratu Draganu, koji je nekoliko dana pre ’Oluje’ poginuo na Dinari.”
Nije mi ovo prvi put da mi Krajišnici prilaze na ulici i pitaju za nestale rođake. Nekih se odmah setim, a za neke mi treba i neka dodatna informacija, pa upitah Srđana:
„Je li to onaj slučaj trojice tenkista čija su tela pronađena na lokaciji Peuljski klanac?”
„Jeste, to je taj slučaj”, uzvrati Srđan.
„Zar nisu sva trojica identifikovana pre dvadesetak godina?”
„Ma jesu. Nije problem u identifikaciji. Desilo mi se nešto i lepo, što želim da podelim s vama iz ’Veritasa’ i da mi date jedan savet.”
Pozovem Srđana u kancelariju „Veritasa”, koja se nalazi na svega nekoliko minuta hoda od mesta gde smo se sreli. Usput mi priča tu lepu priču, koju želim da za ove božićne blagdane podelim i s našim čitaocima.
Elem, pre više od pola godine Srđanu se preko društvene mreže „Fejsbuk” obratila osoba po imenu Snježana, koja ga je pitala da li je on Draganov brat. Odgovorio joj je da se njegov brat zvao Dragan i da je poginuo u ratu, pokušavajući da joj odmah ukaže da verovatno misli na neku drugu osobu.
„Mislim baš na vašeg brata. Upoznala sam ga 1993. u Banjaluci. Pili smo kafu u jednom restoranu u koji su navraćali on i njegovi Krajišnici. Prepoznala sam ga po slici koju držite na vašem profilu, preko koje sam i došla do vas”, govorila mu je Snježana.
Dragan je zaista s grupom mladića iz Krajine 1993. godine bio na šestomesečnom kursu za tenkiste u Banjaluci, i on je na svom profilu držao bratovljevu fotografiju. Mnogo je bio vezan za četiri godine mlađeg brata, jer druge braće i sestara nisu ni imali. Majka im je Leskovčanka, a otac iz Mokrog Polja kod Knina. Otac je šezdesetih godina prošlog veka radio u beogradskoj građevinskoj firmi „Rad”. S njim je radio i jedan Leskovčanin s kojim je jednom posetio njegovo rodno mesto i tamo upoznao njegovu rođaku, u koju se zaljubio, a uskoro se njome i oženio. Iz te veze u Leskovcu se 1969. rodio Srđan. Kad je napunio tri godine njegovi roditelji su se vratili u očevo rodno selo, gde se 1973. rodio i Dragan.
Srđana je jako uzbudila priča koju mu je ispričala Snježana. Celu noć oka nije mogao da sklopi. Po glavi su mu se vrzmale razne kombinacije. Dominirala je misao da ga Snježana nije zvala samo da bi mu kazala da je s njegovim bratom pre 31 godinu popila kafu u jednom restoranu u Banjaluci.
Sutradan ju je nazvao. Obazrivo ju je pitao ima li porodicu i decu, a ona mu je kazala da ima kćer Jelenu, rođenu 1994. Nada koja je u njemu tinjala celu noć polako se rasplamsavala. Na kraju je skupio hrabrost i upitao ju da li je Jelena kćerka njegovog brata.
„Jeste, Jelena je Draganovo dete. Nažalost, nisam mu ni rekla da sam zatrudnela s njim. Kad sam odlučila da mu kažem, nije došao na dogovorenu kafu u naš restoran. Ni tog ni narednih dana. Rekli su mi da je njegova grupa iznenada preko noći dobila naređenje da se odmah vrati na ratište. Očekivala sam da će Dragan ponovo doći u Banjaluku i da će nas potražiti. Nažalost, nije se više pojavio. Nismo se više ni čuli ni videli”, pričala je Snježana, a Srđan ju je kao omađijan slušao.
U Krajini se nisu ženili ni Srđan ni Dragan. Bio je rat i nije bilo vreme za svijanje porodičnih gnezda. Po dolasku u Srbiju s ocem i majkom, Srđan je našao devojku iz okoline Velike Plane i venčali su se. Na njihovu nesreću, nisu se ostvarili kao roditelji. Pokušavali su i veštačkom oplodnjom, ali bezuspešno. Srđan se s roditeljima skrasio u Novom Selu kod Velike Plane. Tu je kupio lepu kuću i zemlju na kojoj je zasadio plantaže oraha i lešnika. Na lokalnom groblju „Đeram”, u susednom Starom Selu, odakle mu je i supruga, najpre je sahranio oca Đuru, a pored njega i bratovljeve posmrtne ostatke.
Zbog takve porodične situacije, Srđan je često sanjao da je njegov brat ostavio potomstvo. Toliko je ta želja bila prisutna kod njega da je na svoj mobilni telefon kao pozivnu najavu još 2008, čim se pojavila, stavio pesmu „Evo brata, evo krvi moje” („Dva sokola siva, dva rođena brata/ rastaše se u vihoru rata/ rastali se davno, a sreću se sada/ pjevaj, grlo, jače neg ikada…”), koju pevaju Krajišnici Žare i Goci. Snježana mu je poslala Jeleninu sliku, na kojoj je Jelena mnogo ličila baš na strica kad je bio u istom uzrastu. Još kad je čuo da se Jelena udala i da već ima tri devojčice, njegovoj sreći nije bilo kraja. Svoju radost podelio je s majkom i ženom, koje su se novootkrivenim rođacima radovale kao i on.
Usledile se i posete. Snježana i Jelena su posetile Novo Selo i Draganov grob u Starom Selu, gde su zapalile sveće i položile cveće. I on je posetio Snježanu i Jelenu u Banjaluci. Tad je doznao da je Snježana kao desetogodišnjakinja s dva mlađa brata ostala bez oca. Doznao je i da se udala, da u tom braku nema dece i da joj muž ne pravi nikakve probleme zbog uspostavljanja kontakata s rodbinom oca svoje ćerke iz vanbračne veze pre njihovog braka.
Jelena, na čiju inicijativu je Snježana i počela da traga za njenim ocem, htela je da se Draganovo očinstvo potvrdi i DNK analizom. Računali su da će im u tome pomoći DNK profil izolovan iz Draganovog koštanog uzorka koji se nalazio kod Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP). Nisu računali da ICMP ima pravilo po kojem nikome ne daje ni krvne ni koštane profile ako nisu u funkciji identifikacije nestale osobe. Napomenuo mi je da ni on ni majka ne žele da prekopavaju Draganov grob radi uzimanja novog koštanog uzorka.
Tako su krvne uzorke za novu DNK analizu dale Jelena i njena majka, s jedne strane, kao i Draganova majka i brat Srđan, s druge strane. Na žalost svih učesnika, nije došlo do podudaranja krvnih uzoraka. I to je bio ključni momenat zbog kojeg je Srđan želeo moj savet. Više puta mi je napomenuo da je on stoprocentno uveren da je Jelena ćerka njegovog brata i da želi da se to i ozakoni.
U njegovoj prisutnosti telefonom nazovem dr Željka Karana, mog poznanika još iz ratnih dana, sada direktora Zavoda za sudsku medicinu Republike Srpske, i ispričam mu celu priču, uz napomenu da porodica ne želi ponovo da uzima koštane uzorke sa Draganovih skeletnih ostataka.
Dr Karan nam je na spikerfon objašnjavao da nepodudaranje krvnih uzoraka Jelene i njene majke, s jedne strane, i Draganovih rođaka, s druge strane, ne mora da znači da Jelena nije Draganovo dete. U pitanju je zapravo nasleđivanje ipsilon hromozoma, koji s oca prelaze na sina, ali kad je u pitanju žensko dete, kao u ovom slučaju, onda do podudaranja ne mora doći svaki put. Srđan se obradovao zbog ovakvog doktorovog objašnjenja, koje je samo učvrstilo njegovo već formirano uverenje da je Jelena dete njegovog brata.
Srđanu sam objasnio da s pravnog stanovišta Jelena kao dete može da podnese tužbu nadležnom sudu radi utvrđivanja očinstva protiv Draganovih naslednika, a to su on i njihova majka. Nadležni sudovi su i po mestu boravišta deteta i po mestu boravišta tuženih rođaka. Rastali smo se uz dogovor da ćemo se čuti kad pogledam propise koji regulišu problematiku utvrđivanja očinstva u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj.
Pogledao sam ih istog dana. Po Porodičnom zakonu Republike Srpske dete ovaku vrstu tužbe može podneti do 25. godine života, dok po istoimenom zakonu Republike Srbije starosni cenzus ne postoji.
Sutradan nazovem Srđana i počnem da mu objašnjavam zakonske propise. Ne čekajući da završim izlaganje, reče mi:
„Ja želim Jelenu da usvojim. S tim su saglasne i supruga i majka. Želimo da brinemo o njoj i o njenoj deci. I želimo da nas ona nasledi. Nemamo kome drugom ni da ostavimo našu imovinu. Ja sam već odlučio, a Jelena ima poslednju reč.”
Na Srđanovom profilu na „Fejsbuku” na naslovnoj stranici, pored Draganove, nalazi se sada i fotografija Jelene i njenih devojčica.
(Savo Štrbac/politika.rs)
