PIŠE: Franko Belmonte
Kada komičar postane političar, onda politika postaje satira. Italiji se to dogodilo nekoliko puta. Ironija sudbine je da je motiv rodonačelnika te političke sorte, Guljelma Đaninija, komediografa i novinara, bio da izvrgne ruglu vođe koji su umislili da su bogomdani i da ih tako politički porazi.
„Potrebno je uništiti mit o vođi i čoveku proviđenja koji je spreman na sve samo da bi zadovoljio svoje lične ambicije“, ponavljao je Đanini. Osnivač pokreta „Običan čovek“ (l’Uomo Qualunque) bio je protivnik fašiste Benita Musolinija, lidera Komunističke partije Palmira Toljatija, ali i vođe demohrišćana Alčidea De Gasperija.
Začetnik onoga što danas zovemo „antipolitika“ bio je tragični preteča farse zvane Bepe Grilo i Pokret “Pet zvezda”. Razlika između dve političke formacije nalazi se samo u vremenskom razmaku koje je bilo potrebno za isplivavanje licemerja, prevrtljivosti i jeftinog oportunizma. Đaninijeva maskarada je trajala samo tri godine dok je Grilova potrajala gotovo deceniju i po.
Đanini je posle žestoke kampanje protiv tzv. masovnih partija koju je pravdao rečima da „ne postoji i ne može da postoji politika mase“ pokušao da sklopi saveze sa istim tim strankama posle samo godinu dana od ulaska u italijanski parlament. Prvo je nastojao da se približi De Gasperiju i demohrišćanima. Kada mu to nije pošlo za rukom nudio se Toljatiju koga je samo par godina ranije nazivao „gnjidom, podlacom i falsifikatorom“.
Somovi i politika
Pokret pet zvezda je u prethodnih 14 godina, od pojave Bepea Grila na italijanskim trgovima na kojim je slao političare i državne funkcionere u tri lepe, izgubio sve: podršku birača, identitet, dostojanstvo, pristojnost, koherentnost, pokretačku snagu, kredibilitet. Zauzvrat je ušao u vlast i za razliku od pokreta „Običan čovek“, koji je bio odbačen od tzv. masovnih partija, Pokret pet zvezda je bio ili je i dalje koalicioni saveznik u parlamentarnoj većini svih partija koje je optuživao za lopovluk, korupciju, fašizam, komunizam, klijentelizam, nepotizam, birokratizaciju društva, javašluk, partitokratiju.
Političko čedo Đanroberta Kazaleđa i Bepea Grila postalo je jedna patetična formacija koja je po ko zna koji put potvrdila moto britanskog premijera Vinstona Čerčila o predstavničkoj demokratiji „kao najgoroj formi vladavine ako se izuzmu svi ostali oblici vladavine koji su isprobani dosada“. Utopija direktne demokratije, uz pomoć modernih tehnologija i sistema komunikacije, u interpretaciji Pokreta pet zvezda je od početka svoje primene bila šarada, a transparentnost u političkom radu na talasu „striminga“ je isparila sa osvajanjem vlasti petozvezdaša.
Pokret je u poslednje tri godine, od velikog uspeha na parlamentarnim izborima u 2018. godini, kada su osvojili trećinu glasova i postali najjača parlamentarna formacija, izgubio preko sto poslanika i senatore. Neki su brutalno izbačeni iz stranke, a drugi su pobegli glavom bez obzira tražeći uhlebljenje: ko na levici, ko na desnici političkog spektra.
Davide Kazaleđo, sin pokojnog osnivača Pokreta pet zvezda Đanroberta, bacio je peškir i povukao se iz pokreta jer je izgubio bitku sa umerenom strujom bivšeg premijera Đuzepea Kontea i ministra spoljnih poslova Luiđija di Maja. Kazaleđu je ostalo verno samo desničarsko-radikalno krilo predvođeno Alesandrom di Batistijem, dok je Konteov i Di Majov većinski deo pokreta optirao za transformaciju u klasičnu političku partiju, sa svim ritualima koje je Grilo ponekad prezirao, a nekad ismejavao.
Na taj način je neslavno završena dugo najavljivana revolucija. Grilo je grmeo godinama da će otvoriti demokratske institucije kao konzervu tunjevine, na kraju su on i njegovi saborci ispali tunjevi, ili da bi se bolje shvatilo na srpskom, somovi.
Kraj Bepea Grila
Davide Kazaleđo i njegove firme su pod istragom zbog sumnjivih milionskih uplata multinacionalnih kompanija i rizikuju da završe u stečaju a njihov vlasnik u zatvoru zbog optužbi za korupciju. Bepe Grilo je sam sebe politički sahranio neprimerenim izlivom vulgarnosti i bezosećajnosti prema devojci koju su njegov sin i još par saučesnika, prema optužbi javnog tužioca, napili, drogirali a zatim grupno silovali.
Grilo je tokom nastupa na društvenim mrežama u kojem je branio sina pokazao lice čoveka koji je spreman da pogazi svaki zakon, svaku moralnu normu. Psihička dekompenzacija Grila pred milionskim auditorijumom je razgolitila do srži čoveka koji je vodio pokret koji je obećavao moralnu i duhovnu revoluciju.
Jedan od motiva za eruptivni nastup Grila se može naslutiti u činjenici da se osetio izigranim. Naime, tokom poslednje dve godine pod pritiskom Grila, Pokret pet zvezda je nakon pravljenja koalicije sa „omraženom“ Ligom Matea Salvinija sklopio savez sa još „omraženijom“ Demokratskom partijom i drugim manjinskim levičarskim partijama. Zatim je usledio još iznenađujući pristanak pokreta da uđe u veliku, transverzalnu, koaliciju koja podržava vladu premijera Marija Dragija.
Podsetimo, Grilov i Kazaleđov pokret je najviše udarao po tradicionalnim partijama optužujući ih da ne poštuju volju birača, da prave neprincipijelne koalicije, da su pod uticajem nedefinisanih centara moći, da su sluge multinacionalnih kompanija i drugih svetskih ili kontinentalnih hegemona.
Razlozi kooperativnosti
Pokret koji je bacao anatemu na parlamentarni politički sistem i medije propagirajući vlastiti blog i tzv. onlajn glasanje, preko sistema nazvanog „Ruso“, kao sredstva stvarne a ne elitističke demokratije, promenio je tri koalicije u tri godine na vlasti sa najudaljenijim političkim oponentima, bez novih izbora. Vrhunac transformacije Grilovog pokreta je bila podrška izvršnoj vlasti Marija Dragija koga je Pokret pet zvezda predstavljao kao samog „đavola“ dok je bio predsednik Evropske centralne banke, perjanica Bilderberg grupe i drugih organizacija koje vladaju svetom iz senke.
Ne treba zaboraviti da je Pokret pet zvezda bio protiv zajedničke evropske monete, protiv EU i dubljih evropskih integracija. Svi navedeni svetonazori i ubeđenja su pogaženi s neviđenom lakoćom. Strmoglavi pad kredibiliteta Grila i izvornog Pokreta pet zvezda je koincidirao sa jednom letnjom noći na Sardiniji koja se pretvorila u horor za jednu tek punoletnu devojku koja je imala nesreću da u diskoteci nabasa na Grilovog sina i njegovu „ekipu“.
U italijanskoj javnosti se spekuliše da iznenadna kooperativnost Grila po državnim i političkim pitanjima sa mrskim neprijateljima nije slučajna, odnosno da je ona povezana sa krivičnim delom za koje je optužen Grilov sin. Postoji mogućnost da je neko Grilu obećao ili signalizirao da bi njegova spremnost na saradnju u političkoj areni mogla da ima pozitivne efekte na tok istrage protiv njegovog sina.
U svakom slučaju, nekadašnji komičar je napravio pogrešne procene. Njegova kooperativnost nije spasila sina od procesa za silovanje, državni tužilac je podneo zahtev za pokretanje sudskog postupka prošle nedelje, a skretanje ka centru i levici je otvorilo vrata bivšem premijeru Đuzepeu Konteu da, uz pomoć šefa italijanske diplomatije Di Maja, preuzme stranku.
„Lavina konsenzusa“
Embrion Pokreta pet zvezda se pojavio pre 20 godina, kada smo još uvek bili u kamenom dobu društvenih mreža i korišćenja interneta u političko-propagandne svrhe. Đanroberto Kazaleđo, ekscentrični informatički stručnjak sa ambicioznim revolucionarnim idejama, organizovao je u vlastitoj firmi eksperiment. Preduzeće je imalo eksplicitno ime, „WebEgg“ (Veb jaje) i bavilo se tehnološkim razvojem informativnih sistema i konsaltingom. U njemu je radilo oko 700 radnika različitih profila. Kazaleđo, sa još četvoricom izabranih informatičara, stvorio je tim koji je osmislio, sproveo i upravljao onim što bi danas nazvali formiranjem i distribucijom podrške javnog mnjenja preko društvenih mreža.
Eksperiment je funkcionisao na sledeći način. Kazaleđo pokreće interni forum u kojem učestvuju svi zaposleni i na kojem se u početku debatuje o raznoraznim temama. Kada su se radnici navikli i „navukli“ na ovaj vid komunikacije, Đanroberto počinje svoju „igru“. Ona se sastojala u tome da njegovi stavovi i mišljenja budu percipirani od strane zaposlenih kao rezultat demokratske diskusije na forumu a ne kao diktat odozgo.
Trik počinje kada Đanrobertov čovek od poverenja, iz uskog petočlanog tima za čije postojanje ostali zaposleni nisu znali, otvori diskusiju predstavljajući Kazaleđov stav kao svoj. Drugi član tima, takođe u koordinaciji sa Kazaleđom, odgovara oštrom replikom, a preostala dva člana grupe zauzimaju stranu Kazaleđa. Efekat te „igre“ je da ostali zaposleni staju na stranu prvobitnog posta kreirajući efekat koji je Kazaleđo definisao kao „lavinu konsenzusa“. Zamka se nalazi u činjenici da je kontrapozicija toliko iritirajuća da se učesnici u forumu opredeljuju ili za prvobitni stav ili protiv „kontrapozicije“, odnosno niko više ne dovodi u pitanje početnu tezu.
Kako je vreme prolazilo, eksperiment je dobijao sve unapređenije i strukturalnije forme. Proučavani su efekti lažnih vesti, glasina, preterivanja, korišćenja vulgarnog jezika, otvorenih optužbi. Sve je bilo u funkciji da se pronađe idealan način kako da „manipulator“ iz senke dovede većinu da duboko veruje da nije samo ispravno ono što „manipulator“ misli, nego da je to stav većine koji se iskristalisao kroz demokratsku raspravu na društvenim mrežama.
Potrošeni korisni idiot
Jedna od ključnih Kazaleđovih zapovesti je „odsustvo unutrašnje konkurencije“, maskirana kroz princip „jedan vredi jedan“ i u kontrastu sa postulatom sa onim što se javno zagovara: slobodna razmena mišljenja, ravnopravna utakmica, meritokratija i demokratski proces odlučivanja. Alarm za italijansku javnost je trebalo da bude način na koji je Virdžinija Rađi izabrana za kandidata pokreta u trci za gradonačelnika Rima i kasnija promocija do tada nepoznatog Đuzepea Kontea u premijera.
Kazaleđo je shvatio da su zabava, humor i satira odlično pogonsko gorivo za „sejanje“ ćelija pokreta na lokalnom nivou. Tako dolazi do susreta sa Bepeom Grilom početkom ovog veka. Đanroberto je ciljano izabrao komičara iz Đenove da bude njegov „korisni idiot“ pošto je sa svojom biografijom i višedecenijskim angažmanom u javnom životu Grilo bio idealna figura za „vrhovnog“ influensera. Koliko Grilo odgovara Lenjinovoj definiciji „korisnog idiota“ svedoči i definicija koju mu je Kazaleđo dao: „nulti pacijent Pokreta pet zvezda“.
Grilo se proslavio i obogatio pravljenjem satirično-humorističkih monologa kojima je punio sale i igrao na kartu lakovernosti, površnosti, neobaveštenosti i pre svega želje publike da čuje „tribuna“ koji moćnicima čita bukvicu. Oreol narodnog buntovnika Grilo je stekao kada je tokom vladavine socijalističkog premijera Betina Kraksija izbačen iz RAI zbog opaske „Ako su u Kini svi socijalisti, od koga onda kradu?“.
Koncepcija starijeg Kazaleđa se bazirala na formi, jer samo forma omogućava apsolutnu vlast. Nije važno ko kaže ili šta kaže već kako kaže. To objašnjava zašto je za ovih 14 godina pokret toliko puta demantovao sam sebe i iznosio kontradiktorne stavove o raznim argumentima menjajući poziciju za 180 stepeni. Od Rusije, EU, SAD, preko vakcina, istopolnih brakova, migranata do evra i Šengenskog sporazuma.
Pošto je forma bitna a ne sadržaj, pokret se poput vode oblikovao prema posudi (političkom okviru) u kojem je delovao. Zato je moguće da isti oni koji su govorili o Evropi kao maćehi, tražili izlazak Italije iz evrozone, širili mržnju prema mejnstrim medijima, vodili kampanju protiv vakcina, ismejavali kompetentnost i znanje maksimom „jedan vredi jedan“, danas brane evropske institucije, zajedničku monetu, slobodu štampe, zalažu se za vakcinaciju stanovništva, podržavaju najkompetentnijeg premijera koga je Italija imala u svojoj istoriji.
Naravno, sve to je moguće zato što su u pokretu, posle smrti starijeg Kazaleđa, shvatili da „jedan ne vredi jedan“, jer kada je tako onda se uvek nađe neki Napoleon, ne Bonaparta nego Orvelov sa Životinjske farme, sa teorijom da ima onih koji su „jednakiji“ od drugih. Na sreću Druge republike, Davide Kazaleđo je, kao i većina sinova jakih, dominantnih očinskih figura, tek jedan „Nejaki Uroš“, a Grilo još jedan potrošeni „korisni idiot“.
(RTS)
