ULOGA POLUPROVODNIKA U SUKOBU PEKING – VAŠINGTON: Hoće li Kina napasti Tajvan?

0
273

PIŠE: Dragan Bisenić

Ove godine mnogi analitičari politike postavili su pitanje: „Da li će Kina da izvrši invaziju na Tajvan?” Zaoštravanje američko-kineskog sukoba povodom odmetnutog kineskog ostrva dostiglo je svoj vrhunac.

Stari spor je svom žestinom obnovljen nakon što su krajem 2020. Sjedinjene Države ukinule ograničenja u odnosima sa Tajvanom, a u njega se uključili vodeći ljudi Kine, SAD i Tajvana.

Kineski predsednik Si Đinping obećao je u septembru da će „istorijski zadatak potpunog ujedinjenja otadžbine definitivno biti ispunjen” i naveo da će se ponovno ujedinjenje s Tajvanom obaviti „brzo i neizbežno”, ne pominjući verovatnoću upotrebe sile.

Tajvanski ministar spoljnih poslova Džozef Vu nalazi se ovih dana na evropskoj turneji, odakle je poručio da postoji velika razlika između Avganistana i Tajvana: Avganistanci nisu bili spremni da brane sebe, a Tajvanci jesu. Američki predsednik Bajden obećao je da Amerika neće ostaviti Tajvan na cedilu, ali nije precizirao ni kada ni kako će Tajvanu da pomogne.

Tajvanska predsednica Cai Ingven odgovorila je kineskom predsedniku da „niko ne može naterati Tajvan da krene putem koji nam je Kina odredila”. Ona je dodala da se ostrvska država od 23 miliona ljudi suočila sa situacijom „kompleksnijom i osetljivijom nego u bilo kom drugom trenutku u protekle 72 godine”. Odnosno, od trenutka kada je 1949. nacionalistička vlada Kine izgubila građanski rat i povukla se na Tajvan.

Tajvanski mediji su, pozivajući se na američke izvore, javili da je tajvanski „komandant kopnenih snaga” Sju Janpu boravio u SAD i posetio Vašington. Tajvanski ministar odbrane Ćiu Guoženg rekao je da to nije bila tajna poseta, već godišnji sastanak radi razmene mišljenja.

Poseta tajvanskog „vojnog komandanta” Sjedinjenim Državama nastavila je seriju američko-tajvanskih razmena vojnih delegacija postepeno podgrevajući situaciju i postala dodatni dokaz o povlačenju SAD iz „politike jedne Kine”. To je ujedno i provokacija protiv kontinentalne Kine.

A SAD, iako direktno ne obećavaju da će braniti ostrvo po cenu rata sa Kinom, stavile su do znanja da se na Tajvanu nalaze američki specijalci i marinci. Peking je to, naravno, već znao jer ih je Tramp tamo poslao pre dve godine, ali otvorena potvrda Vašingtona trebalo je dodatno da upozori Kinu.

U modernoj istoriji Kina nije izvodila vojne pohode daleko od svojih granica, ali tokom vladavine Si Đinpinga, kineski zvaničnici su više puta izjavljivali da je Kina spremna da upotrebi silu i da spreči kretanje ka zvaničnoj nezavisnosti Tajvana, koji smatra svojom otcepljenom provincijom.

Pretnja ratom je manje suptilna od govora o vojnoj intervenciji. Postoji i razlika. Vojna intervencija se može sprovesti na različite načine, ona ne mora da podrazumeva otvoreni rat između dve strane i njihovih saveznika.

Status Tajvana je crvena linija za Peking, pitanje neospornog teritorijalnog integriteta zemlje i, zajedno sa Hongkongom, „unutrašnja stvar” Kine.

Zveckanje oružjem

Tajvanski ministar odbrane Čiu Kuo Čen rekao je da je Peking sposoban da izvrši invaziju na ostrvo, ali da će biti potpuno spreman da to učini za tri godine. „Sada ima kapacitete, ali neće lako započeti rat, jer će morati da uzme u obzir i mnoge druge stvari”.

Delimično je to priznanje da Kina ubrzano gomila oružje koje će omogućiti invaziju preko Tajvanskog moreuza, iako je on na svom najužem mestu širok 180 kilometara.

Kineski predstavnik Ministarstva odbrane Vu Ćian još u januaru je rekao da je pojačana vojna aktivnost kineskih oružanih snaga u blizini Tajvana u potpunosti opravdana zbog trenutne bezbednosne situacije u Tajvanskom moreuzu i da je neophodna za zaštitu državnosti i nacionalne bezbednosti. „Ovo je deklarativni odgovor na spoljno mešanje i provokacije tajvanskih snaga. Upozoravamo elemente koji se zalažu za nezavisnost Tajvana – ko se igra vatrom, opeći će se, a nezavisnost Tajvana znači rat”, rekao je on.

Kineski analitičari koji smatraju da je sukob neizbežan, a rat moguć, tvrde da nijedna strana nema „izlaznu strategiju”. Čelnici tajvanske Demokratske progresivne partije (DPP) izjavljuju da samo žele da „brane slobodan i demokratski način života 23 miliona ljudi Tajvana”, a stav SAD je sledeći: braniti svog demokratskog saveznika, podržavati poverenje svojih globalnih saveznika i održavati svetsku dominaciju. Razlozi zbog kojih je Kina čvrsto opredeljena za svoju poziciju su još značajniji: ona brani nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet.

Analitičari iz Kine pretpostavljaju da je mogućno da će biti još više akcija „u dosluhu između Sjedinjenih Država i Tajvana”, a kao odgovor na njih priprema Kine za oružanu borbu postaće još intenzivnija. Uzimajući u vidu akutne tenzije između tri strane, kao i odsustvo scenarija i autoritativnog posrednika, svi naslućuju nadolazeću ogromnu krizu. Velika je verovatnoća i slučajnog oružanog sukoba, zbog čega može da dođe do iznenadnog rata koji bi izbio u najnepredvidljivijem trenutku.

Na pitanje da li mogu da nastave da „igraju” ovu super-igru, kineski stručnjaci odgovaraju: „Da, kontinetalna Kina će je definitivno nastaviti”. Oni predviđaju da će, ako se unutrašnji politički odnosi u Tajvanskom moreuzu ne promene, situacija nastaviti da se pogoršava i da neće biti drugog puta razvoja. Sada, kada Demokratska progresivna partija odlučno teži „nezavisnosti”, konačna pozicija kontinentalne Kine je da uloži svu svoju energiju u ponovno ujedinjenje. Između ove dve pozicije nema mesta za kompromis. Prema njihovoj proceni, neprijateljstvo SAD prema Kini je strateške prirode i Amerikanci podržavaju svakoga ko želi da zadire u kineske nacionalne interese.

„Ostvariti nezavisnost na miran način, kroz oportunizam, kako tajvanska vlada želi, nije ništa drugo do san”, piše kineski Global tajms. „Kineska istorija i politički zakoni neće prihvatiti takav plan nezavisnosti Tajvana. Sada nije samo moć na strani kontinetalne Kine, već i pravedna politička logika. Tajvanske vlasti se zaista nadaju sreći. Oni misle: da bi nastavio svoj razvoj, ‘kontinent’ neće dozvoliti pravi rat. Stoga, iako su na prvi pogled pod pritiskom, u stvari je ostrvo bezbedno. Sledeći korak koji ‘kontinent’ mora da preduzme jeste da uništi ovu veru u slučajnost, potisne njihovu volju i postigne izlaz iz ćorsokaka u Tajvanskom moreuzu.”

Kineski analitičari tvrde da je neravnoteža moći na obe strane moreuza već formirana i samo će nastaviti da se povećava, pa tajvanske vlasti neće imati drugog izbora nego da konačno pristanu na ponovno ujedinjenje.

U svojoj analizi, Global tajms kaže da kontinetalna Kina mora da nastavi da povećava vojni pritisak na Tajvan i da istovremeno koristi neophodne ekonomske i pravne metode da istinski naškodi vođstvu Demokratske progresivne stranke. Istovremeno, kontinentalna Kina mora biti spremna i za nagle promene situacije. Ona mora da se pridržava principa „ti se boriš za sebe, ja se borim za sebe”, koji je Mao Cedung izneo 1947, i na kraju „mora doći do prekretnice”.

Prošle godine je zabeleženo 320 slučajeva da su kineski vojni avioni ušli u tajvansku zonu protivvazdušne odbrane. Ovog proleća u zonu je doletela njena najveća flota ikada – 31 lovac i bombarder. Takva aktivnost, pored ostalog, razlog je zašto je američki azijsko-pacifički komandant Filip Dejvidson izjavio da bi Kina mogla da izvrši invaziju u narednih šest godina. Ovo je izazvalo poplavu tekstova u američkim i australijskim medijima o tome da bi kineska armija mogla biti na tajvanskim plažama u roku od nekoliko godina.

Sijeve orgulje

Ključno kinesko oružje je raketna artiljerija velikog dometa koja može dostići sve tačke na Tajvanu sa visokom preciznošću (uz navođenje satelitskog sistema BeiDou), i može se lansirati u tolikom broju da bi tajvanska protivraketna odbrana bila nadjačana.

Takvo oružje postoji. Zove se PCL-191, i to je verzija proslavljenih „Staljinovih orgulja” i drugih višecevnih raketnih bacača iz Drugog svetskog rata, ali sa dometom od 350 kilometara. Na svakom mobilnom lanseru ima osam ili 12 raketa, u zavisnosti od dometa i potrebne eksplozivne snage, i mogu se prilično brzo napuniti.

Već postoje dve brigade ovih raketnih bacača stacionirane na kineskoj obali okrenute prema Tajvanu, a broj se stalno povećava. Uskoro, ako već ne i sada, oni će dati Pekingu moć da istovremeno pokrene napade ka svim tajvanskim aerodromima, radarskim stanicama, protivvazdušnoj odbrani i lukama.

Ako sve piste i luke na Tajvanu budu uništene, onda tajvanski avioni i ratni brodovi ne mogu zaustaviti kineske jurišne trupe da brodovima pređu moreuz (za šta im treba 10 sati), a niko drugi neće biti dovoljno blizu da pomogne čak i ako to želi. Tajvan je u krajnjem dometu za borbene avione stacionirane u Japanu, a malo je verovatno da će američka Pacifička flota biti na dohvat ruke ako napad bude iznenadan.

Koje „druge stvari” još uvek mogu odvratiti Kinu od takvog napada čak i nakon što ima dovoljno raketnih bacača na obali? Amerika polazi od druge vrste logike i proračuna. Čak i ako Sjedinjene Države ne bi mogle na vreme vojno da intervenišu kako bi spasile Tajvan, one bi svakako odmah potom uspostavile potpunu pomorsku blokadu Kine.

Tajvancima bi to moglo da bude od male utehe, ali pošto kineska ekonomija u potpunosti zavisi od spoljne trgovine, njena geografija je čini izuzetno ranjivom na blokadu.

Šta je od toga važno za sve igrače? Tajvan je dragulj u kruni „Prvog lanca” – niza ostrva koji se prostiru od Japana do Malezije. Ovaj lanac ostrva sprečava dominaciju Kine nad Indopacifikom. Ako bi Kina zauzela Tajvan, ostrvo bi postalo pomorska baza kineske armije, što bi ugrozilo ono što SAD smatra svojim nacionalnim i bezbednosnim interesima u održavanju otvorenih međunarodnih pomorskih puteva u Južnom kineskom moru. Japan bi bio krajnje uznemiren. Trenutno 90 odsto japanskog uvoza nafte prolazi kroz Tajvanski moreuz, a kineska blokada bi zahtevala mnogo duža putovanja morem i smanjila zalihe. To, bi pored Japana, zatim ugrozilo Australiju koja koristi naftu prerađenu u Japanu, kao i Južnu Koreju. Kina bi postala jedina sila na Indopacifiku.

Brodovi iz Kine koji prelaze Pacifik moraju da prođu između „prvog lanca” ostrva (Japan-Tajvan-Filipini), a putem do Indijskog okeana, Bliskog istoka i Evrope moraju da prođue kroz Malajki moreuz (između Malezije i Indonezije). Ukoliko bi SAD prve uvele blokadu ovih puteva, to bi značilo da za kineske brodove nema izlaza i da bi kineska ekonomija bila zadavljena za nekoliko meseci.

Pored toga, dalja eskalacija bila bi obuzdana i strahom od nuklearnog rata i sve bi vodilo ka sklapanju neke vrsta dogovora, što bi bilo nepovoljno za Kinu.

Sjedinjene Države imaju bezbednosne sporazume sa mnogim zemljama u pacifičkom regionu. Ovim sporazumima SAD pokušavaju da spreče pristup Kine Tihom okeanu i time uspore razvoj ove zemlje. Kao odgovor, Peking izvodi vojne vežbe, stvara veštačka ostrva i raspoređuje sisteme naoružanja na njima ostrvima. U stvari, potpuna kontrola Tajvana od strane Kine značajno bi oslabila kapacitet američke strategije obuzdavanja Kine.

Sjedinjene Države su zabrinute da bi kineska ekonomska dominacija nad Tajvanom mogla, vremenom, da dovede do potpune zavisnosti ostrva za čim bi sledilo i ujedinjenje. Ukoliko do toga dođe, Kina bi dobila priliku direktnog prilaza Tihom okeanu, što bi dovelo do promene odnosa snaga. Kina zbog toga Tajvan naziva „aktivnom strateškom ispostavom Sjedinjenih Država za suzbijanje uspona naše zemlje”.

Tajvan zato ima posebno mesto u nedavno pokrenutoj američkoj Indopacifičkoj inicijativi. SAD pokušavaju da Tajvan održe jakim u svim aspektima, posebno u vojnoj moći. Ali Kina nikada neće odustati od Tajvana. U zavisnosti od stava Sjedinjenih Država prema ovom pitanju, može doći i do ratne pretnje. Drugim rečima, Peking neće dozvoliti da Tajvan postane američki satelit u kineskom dvorištu. Zato što bi povlačenje Kine sa Tajvana moglo da pogorša probleme sa kojima se suočava i u drugim regionima kao što su Sinđang Ujgur (Istočni Turkestan) i Tibet.

Geopolitika i geotehnologija

Kina i Tajvan su očigledan primer iluzornog razmišljanja da isključivo ekonomski odnosi kroje političke odnose. Dok su ekonomski odnosi besprekorni, političko zaoštravanje vodi ka ivici sukoba.

Četrdeset odsto tajvanskog izvoza ide u Kinu, kao što 25 odsto tajvanskog uvoza dolazi iz Kine. Kina je stoga veoma važan tržišni partner Tajvana, ali ne zavisi samo Tajvan od Kine, već i Kina zavisi od Tajvana.

Vašington je počeo da smatra tehnološki napredak Pekinga izazovom za svoju nacionalnu bezbednost i mehanizmom za sejanje semena autoritarizma izvan kineskih granica. Peking, pak, veruje da Vašington nastoji da ograniči njen razvoj. Novinari Volstrit džornala Bob Dejvis i Lingling Vej primećuju da je Kina najavu Trampove administracije iz marta 2018. o carinama na kinesku robu videla kao „verziju američkog ‘Sputnjikovog trenutka'” – spoljnu pretnju koja od zemlje zahteva da udvostruči svoje tehnološke napore”.

U osnovi tih napora su poluprovodnici. Tajvan je sedište najdominantnije kompanije u toj areni: TSMC (Taiwan Semiconductor Manufacturing Company) proizvodi 84 odsto najnaprednijih čipova na svetu. Dok Vašington i Peking ponovo sameravaju uslove svoje međuzavisnosti, svako od njih nastoji da ubrza sopstvenu proizvodnju čipova.

Bajdenova administracija tako nastoji da izdvoji 50 milijardi dolara za istraživanje i proizvodnju poluprovodnika. Sjedinjene Države su po ovom pitanju još uvek u režimu zaostajanja. Izveštaj iz septembra 2020. otkrio je da je njihov udeo u proizvodnim kapacitetima poluprovodnika pao sa 37% u 1990. na 12%, a da su procene da će taj udeo do 2030. pasti na 10%. TSMC u Feniksu, Arizona, gradi fabriku čipova. Postrojenje TSMC-a, predviđeno je da se otvori do 2024. i proizvodiće procesne čvorove od 5 nanomilimetara, ali istovremeno TSMC već gradi naprednije postrojenje na Tajvanu, za proizvodnju čvorova od 3nm.

Kina je prošle godine uložila 35,2 milijarde dolara u razvoj poluprovodnika, što je povećanje od preko 400 odsto u poređenju sa 2019. godinom, ali u ovoj oblasti i dalje u velikoj meri zavisi od drugih zemalja. Prošle godine uvezla je čipove u vrednosti od skoro 380 milijardi dolara, u poređenju sa 330 milijardi dolara u 2019. Sve veći broj analitičara postavlja pitanje da li Kina može da postigne 70 odsto samodovoljnosti u poluprovodnicima do 2025. godine, kako Peking to planira.

Ukratko, ni Vašington ni Peking neće uskoro moći da smanje svoju zavisnost od TSMC-a.

Vašington brine da je sedište glavnog stuba globalne ekonomije na ostrvu koje je podložno rastućoj kineskoj moći, dok Peking brine da bi, uprkos tome što se nalazi na onome što Kina smatra svojom suverenom teritorijom, TSMC mogao postati dobavljač vrhunskih inputa za američku vojsku. Pošto Sjedinjene Države i Kina žele da preoblikuju globalne lance snabdevanja kako bi ostvarili ekonomsku, tehnološku i vojnu prednost, najveći – i sve veći – značaj ove kompanije dodatno će zaoštriti njihov odnos.

Verujući da vreme i situacija rade u korist Kine i da su Sjedinjene Države ušle u fazu opadanja, kineska strana ne vidi razlog da popusti u pogledu ključnih interesa Pekinga. Iako naglašava da je „veliko podmlađivanje” Kine zasnovano na ponovnom ujedinjenju sa Tajvanom, Peking ne pokazuje nikakvu žurbu da preduzme korake u tom pravcu. Suprotno nekim spekulacijama, Komunistička partija Kine nije skratila svoj rok za potpunu modernizaciju svoje vojske do 2027. godine, stogodišnjice od osnivanja Kineske narodnooslobodilačke armije – godina za postizanje tog cilja ostaje 2035. Pored toga, pošto Si želi da održi Zimske olimpijske igre sledećeg februara i na 20. kongresu stranke sledeće jeseni obezbedi treći mandat, ne može sebi da priušti da pokuša nešto tako nepromišljeno kao što je napad na Tajvan.

Zaoštravanje veze geopolitike i geotehnologije će ograničiti slobodu manevara Tajvana i konkurenciju između SAD i Kine učiniti sve većom. Ali ključni izazov Tajpeja nije kratkoročna kriza. Tajvanski centralni imperativ leži u odupiranju zaključku da bi Peking radije ostrvo inkorporirao bez borbe: naime, da je de fakto reintegracija Tajvana u Kinu samo pitanje vremena.

General Sun Cu imao je odgovor na ovo pitanje pre oko 2.500 godina: „Vrhunska veština ratovanja je pokoriti neprijatelja bez borbe”. Imajući u vidu da kineske vlasti obično gledaju na duge staze, bolje pitanje je: „Zašto bi Kina sve to rizikovala invazijom?”

Politika jedne Kine

Džimi Karter je 1979. odlučio da okonča zvanične diplomatske odnose sa Tajpejem finalizujući proces koji su 1972. godine započeli Ričard Nikson i Henri Kisindžer. Nakon vojne diktature, na mesto predsednika Tajvana 1992. dolazi Li Tenghui, koji sprovodi brojne reforme, te uvodi višestranački sistem.

Usledio je novi niz neformalnih pregovora Kine i Tajvana, koji su poznati pod nazivom “Konsenzus 1992”. U suštini, i Peking i Tajpej su kroz ove pregovore došli do saglaasnosti o tome da je potrebno uspostaviti “politiku jedne Kine”. Međutim, strane u sukobu imale su potpuno različito mišljenje o tome šta bi “jedna Kina” trebalo da predstavlja.

Peking pod “jednom Kinom” podrazumeva Narodnu Republiku u kojoj će Tajvan postati regija posebne uprave. Tajpej, s druge strane, pod “jednom Kinom” podrazumeva Republiku Kinu-Tajvan, koja predstavlja pravu i jedinu naslednicu prvobitne republike.

Napetosti između dve strane održale su se do danas. Od devedesetih godina, poimanje pitanja “jedne Kine” ostalo je nerešiva enigma za dve strane u sukobu, a stavovi su još više udaljeni početkom 21. veka kada je umesto Kuomintanga na vlast u Tajvanu stigla Demokratska progresivna partija, koja mnogo više potencira pitanje potpune nezavisnosti Tajvana umesto pregovora s Pekingom.

(RTS)

Ostavite komentar