PIŠE: Patrik Bjukenen
Zbog toga što je Amerika u oba svetska rata u 20. veku ušla poslednja, dok su sve druge velike sile iznurivale jedna drugu, i zbog toga što smo nadživeli sovjetsko carstvo u Hladnom ratu, Amerika je, tokom mandata predsednika Džordža Buša Starijeg, postala „poslednja supersila“.
Imali smo sve. Bili smo „neizbežna nacija“. Videli smo daleko u budućnost i mogli da nametnemo „dobronamernu globalnu hegemoniju“ čitavom čovečanstvu. I tako smo krenuli da stvaramo „novi svetski poredak“, uvlačeći se u uzastopne ratove u Iraku, na Balkanu, u Avganistanu, ponovo u Iraku, Siriji, Libiji, Jemenu.
Radeći tako, krvarili smo, razvučeni, isrcpljeni i umorni, sve dok polovina zemlje nije uzviknula slogan iz kampanje Džordža Mekgaverna iz 1972. godine: „Vrati se kući, Ameriko.“
I dok smo mi kretali u krstaške ratove za novi svetski poredak, Rusija Vladimira Putina postepeno se oporavljala od teškog poraza u Hladnom ratu, a Kina je počela da izlazi iz američke senke da bi danas postala najmoćniji rival sa kojim se moderna Amerika ikada suočila.
Brojni izazovi
Danas je američka hegemonija u celom svetu dovedena u pitanje – u istočnoj Evropi, na Bliskom istoku, jugoistočnoj i istočnoj Aziji. Izazov dolazi od autokratskih režima ujedinjenih u rešenosti da smanje moć i prisustvo Sjedinjenih Država u njihovom delu sveta.
Svi američki protivnici imaju nešto zajedničko: žele da napustimo njihovo susedstvo.
Nakon ponižavajućeg povlačenja predsednika Džoa Bajdena iz Avganistana, Ukrajina je postala mesto najnovijeg izazova, prouzrokovanog ruskim razmeštanjem oko 100.000 vojnika na ukrajinskim granicama.
S obzirom na to da je on izazvao ovu krizu, malo je verovatno da će Putin povući sve svoje snage bez vidljivih garancija da Ukrajina nikada neće postati članica NATO-a. A s obzirom na to da nijedna NATO saveznica ili sused Ukrajine nisu pokazali spremnost da se bore protiv Rusije za Ukrajinu, Putin će, sva je verovatnoća, na kraju pobediti.
Ni Gruzija ni Ukrajina neće uskoro biti pozvane da se pridruže NATO-u, bez obzira na politiku „otvorenih vrata“ Alijanse.
A pošto je Putin posvećen stvaranju sfere uticaja u kojoj nijedan najbliži sused nije saveznik NATO-a, verovatno se nalazimo tek na početku serije kriza oko isključivanja država iz Alijanse.
Drugi član globalnog antiameričkog fronta je Iran.
Priča se da su SAD i Iran blizu obnove nuklearnog dogovora iz kojeg je bivši predsednik Donald Tramp istupio. Ipak, stalna pretnja koja dolazi od Irana i njegovih radikalnih saveznika kao što su Huti u Jemenu, šiitske milicije u Siriji i Iraku i Hezbolah u Libanu, verovatno će zakomplikovati svaki naš napor da se izvučemo sa Bliskog istoka, na koji smo protraćili toliko energije i novca od 11. septembra.
U istočnoj Aziji, Kina je ponovo počela da šalje vojne avione u identifikacionu zonu protivvazdušne odbrane Tajvana, i nikada se nije odrekla svojatanja tog ostrva od 24 miliona stanovnika sa kojim je Amerika nekada bila u savezničkom odnosu. Nakon što ukrajinska kriza bude rešena, verovatno će Tajvan izbiti u prvi plan.
Ako se ne bismo borili protiv Rusije za Ukrajinu, zašto bismo išli u rat sa Kinom da odbranimo nezavisnost Tajvana kad su pre 50 godina predsednik Ričard Nikson i Henri Kisindžer proglasili Tajvan „delom Kine“?
Severna Koreja nastavila je sa testiranjem svojih krstarećih i balističkih raketa. A Pjongjang neće zauvek odlagati testiranje nuklearnog oružja i interkontinentalnih balističkih raketa.
Ovde se postavlja pitanje koliko je daleko sledeći sukob? A s obzirom na to da unutar SAD ne postoji spremnost da se bore za Ukrajinu, teško je poverovati da bismo, 70 godina nakon što smo poslali 350.000 vojnika u Južnu Korjeu, poslali vojsku te veličine da se ponovo bori protiv Severne.
Novi odnos snaga
Suština je u sledećem: odnos snaga se stalno menja. A u ovom novom veku on se pomera u korist američkih protivnika, koji žele da umanje našu moć.
Tamo gde je bivši predsednik Džordž V. Buš upozorio na „osovinu zla“ koja je uključivala Irak, Iran i Severnu Koreju, njegov naslednik danas uključuje Rusiju, Kinu, Iran i Severnu Koreju, daleko moćniju osovinu. Štaviše, relativna moć SAD i spremnost da se ta moć koristi daleko su manji u odnosu na ono što je bilo u vreme Džordža Buša.
Nova korelacija snaga je sledeća:
Severna Koreja postala je punopravna nuklearna sila sa interkontinentalnim balističkim raketama koje mogu da pogode SAD. Ruske oružane snage su impozantnije nego što su bile pre dve decenije. Kina je nadmašila svaku rivalsku silu Sjedinjenih Država, dok su saveznici Amerike manje moćni i manje ujedinjeni u podršci Vašingtonu.
U međuvremenu, Amerika je nagomilala državni dug veći od celokupne domaće ekonomije. Njeni trgovinski deficiti su na rekordnim nivoima. Njene granice preplavljuju migranti iz čitavog sveta. A sklonost ka intervencijama, angažmanima i borbi za demokratiju retko kad je bila niža.
Globalni stres test poslednje supersile je u toku i malo je verovatno da ćemo ga proći sa onako visokom ocenom kakvu smo zaradili na kraju Hladnog rata.
(standard.rs)
