Potpuno razumem nezadovoljstvo, a ponekad i neprijateljske reakcije Srba kada se povede reč o prijateljstvu između Francuske i Srbije, ali činjenica je da su se odnosi između naše dve zemlje već neko vreme znatno poboljšali, kaže Aleksis Trud, profesor istorije i geopolitike na Univerzitetu u Versaju i vodeći stručnjak za istorijat međudržavnih i kulturnih odnosa Francuske i Srbije, autor knjige „Francuska i Srbija: Vekovi prijateljstva”.
U ovom luksuznom i dvojezičnom izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Trud analizira odnose dveju zemalja od srednjeg veka do vremena De Gola i Miterana i otvara do sada zanemarena pitanja o periodu Drugog svetskog rata, odnosu Tito –De Gol – Draža Mihailović, razdoblju posle 1945. godine. Tvrdi da sada postoji vrlo jak revizionizam veza Srbije i Francuske i da je to jedan od razloga za nastanak ove knjige.
Knjiga vrvi od dragocenih informacija, ali ni u njoj se ne pominju devedesete godine kada je, po mnogima, pala senka na vekovno prijateljstvo Srba i Francuza.
Zašto se izbegava zvanična analiza srpsko-francuskih odnosa devedesetih godina? Ni vi niste išli dalje od perioda Miterana, ali svesni ste da prećutkivanje tog perioda uvek izaziva lavinu negativnih komentara?
Naravno, dovoljno je setiti se bombardovanja 1999, kao i žestoke medijske kampanje protiv Srba tih godina, pa sve to razumeti. Sećam se sistematskog antisrpskog stava u Francuskoj koji su zastupali intelektualci kao što su Bernar Anri Levi, Alen Finkelkrot ili Paskal Brikner. Najzad, znamo i tužne podatke o boravku gospodina Kušnera na Kosovu i Metohiji na mestu šefa civilne misije UN – nestanci, kidnapovanje i trgovina organima. Ali u novije vreme zvanična Francuska i druge zemlje Srbiju smatraju „tačkom stabilnosti” na Balkanu, koja igra ulogu koju je Pijemont imao u 19. veku.
Period devedesetih godina, međutim, mnogi smatraju mrljom u francusko-srpskim odnosima.
Devedesete su bile teške za srpski narod u celom regionu. Embargo je uništio ekonomiju, 1995. godine više od 235.000 Srba moralo je da napusti teritoriju Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a od 102.000 mrtvih više od trećine bili su Srbi. Ali i u Francuskoj su devedesete bile strašne za pripadnike dijaspore i za prosrbe. Sećam se kampanje sa plakatima na ulicama Pariza gde je Milošević upoređivan sa Hitlerom, ali pored Sorosa i „Lekara bez granica”, tome je pomogao i deo dijaspore suprotstavljajući se Miloševiću. Zapravo je podela između komunista i rojalista bila toliko jaka da je blokirala mnoge inicijative. Kada sam 1993. godine sa prijateljem stvorio prvi besplatan časopis, po uzoru na ono što će kasnije postati „Metro”, sa člancima na oba jezika, francuskom i srpskom, suočio sam se sa protivljenjem toj ideji i primedbama tipa „ko stoji iza toga?”.
Kada su odnosi između Francuske i Srbije počeli ponovo da se grade posle devedesetih?
Još je Arlem Dezir početkom 2010-ih, kada je bio poverenik za evropske integracije, pokrenuo približavanje Francuske i Srbije, posle 20 godina gotovo totalnog ostrakizma sa Širakom ili Sarkozijem. Kada je 2016. godine gospodin Mondoloni imenovan za novog ambasadora Francuske u Beogradu, rekao mi je: „Bili smo odsutni iz Srbije 20 godina; treba da nadoknadimo izgubljeno vreme!”. Sadašnji predsednik Emanuel Makron bio je iskren kada je dolazio u Beograd da izrazi naklonost prema Srbiji, ali ne smemo zaboraviti da je godinu dana ranije u Parizu tokom ceremonije primirja, njegovo potpuno nepoznavanje lokalne istorije i takođe njegova želja da preokrene vrednosti u svojoj postmodernoj viziji međunarodnih odnosa, navelo francusku protokolarnu službu da predsednika Srbije stavi u treći rang, dok su predstavnici neprijateljskih zemalja, poput Turske, pa čak i zemalja koje nisu postojale u to vreme, poput Kosova, sedeli pored njega u prvom redu! Uprkos tome, Srbija u Francuskoj ima mnogo prijatelja, među kojima su admiral Lakaj, pukovnik Žak Ogar, unuka Franšea d’Eperea, novinar „Figaroa” Žan Kristof Buison. Prijatelji su takođe i neki političari: Tjeri Marijani, Marin le Pen ili Žili Lešante.
Koliko dugo ste pripremali ovu knjigu i šta su vam bili najdragoceniji izvori?
Ova knjiga o 800 godina prijateljstva Francuske i Srbije plod je više od 20 godina istraživanja. Tokom studija devedesetih, već sam proučavao Solunski front za diplomski rad, a najveće zadovoljstvo tokom poslednjih dvadeset godina bilo je održavanje nekoliko konferencija na temu istorijskog prijateljstva između Francuske i Srbije, kako akademskoj, tako i široj publici, u nekoliko gradova Francuske. Mile Bjelajac i Aleksandra Kolaković bili su mi dragoceni saradnici za ovu knjigu. Sve sam to mogao da uradim zahvaljujući pomoći Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, ali i Istorijske službe vojske i Ministarstva spoljnih poslova. Takođe sam imao pristup i različitim porodičnim uspomenama.
U knjizi citirate francuskog predsednika Miterana koji je rekao Bernaru Anriju Leviju: „Dok sam ja živ, čujete li, Francuska nikada neće zaratiti sa Srbijom”. Mnogi ovde smatraju da je on poslednji veliki francuski prijatelj Srbije.
Da, želeo sam da završim ovu priču o Srbima i Francuzima sa optimističnom notom, a ko je bolji za takvo finale od Fransoa Miterana koji je celog života održavao istu liniju lojalnosti prema Srbima. To se objašnjava prijateljstvima koja je stekao sa nekoliko srpskih rodoljuba tokom Drugog svetskog rata i negovao ih do kraja. Citiranu rečenicu izrekao je u izuzetno teškom periodu za Srbe, kad su druge zapadne zemlje već stale na stranu muslimana na koje se gledalo kao na potlačen narod. Ali da bi Srbi danas razumeli zapadni mentalitet, ispričaću vam svoje svedočenje iz tih godina. Bernar Anri Levi bio je u to vreme na čelu svih kampanja protiv Srba. U malom bioskopu u Latinskoj četvrti u Parizu organizovao je debatno veče povodom njegovog filma „Bosna”, inače pravog propagandnog probošnjačkog filma. Posle projekcije filma, pitao sam ga: „Zašto ste kao intelektualac tako snažno stali na stranu muslimana koji su vas čak i finansijski pomogli u produkciji filma koji veliča vojne zasluge bosanske vojske, što je retko za intelektualca?.” Izbegao je odgovor rečima: „Ali ja sam bio inicijator peticije 1991. za mir u Jugoslaviji”. Moje iznenađenje je tim bilo veće kada je nakon debate, dok sam razgovarao sa prijateljima ispred bioskopa, rekao: „Momci, tamo sam snimio film u odbranu Izetbegovića, jer imam pristup vojnoj arhivi u Sarajevu, ali ako Milošević to želi, mogu da snimim i film za njega”. Razumete da je Bernar Anri Levi tip intelektualca spreman da se proda, doduše po visokoj ceni.
Na kraju knjige dajete kratak pregled poznatih Srba u Francuskoj i obrnuto. Sarađujete li sa njima?
Imao sam sreću da u Francuskoj upoznam ličnosti srpskog intelektualnog i političkog sveta. Pokojni Dušan Bataković, istoričar i ambasador, pratio me je u istraživanju, a veliki poznavalac muslimanskog sveta Darko Tanasković bio je velika podrška u našoj zajedničkoj borbi za srpsko Kosovo. Takođe sam imao priliku da vidim Emira Kusturicu u nekoliko navrata u Normandiji i Parizu na nezaboravnim privatnim zabavama. U prijateljskim odnosima sam sa Žanom Kristofom Buisonom, koji je napisao biografiju Draže Mihajlovića i „Roman o Beogradu”, a koji me trenutno podržava u pisanju knjige kakva još ne postoji u Francuskoj i koja će popuniti prazninu – „Istorija Srbije”. Bliski odnosi Sa Arnoom Gujonom i pukovnikom Ogarom doveli su do toga da ćemo 2021. otvoriti informativnu stranicu o Balkanu koja će dati našu viziju geopolitičkih pitanja, ali takođe predstaviti Francuzima geografiju i kulturu ovog regiona, još nedovoljno poznatu na Zapadu.
Kome su zvonila zvona
Ovde se često, čak i među istoričarima, poteže pogrešna predstava da su zvona u francuskim crkvama zvonila u čast pobede hrišćana u boju na Kosovu. Aleksis Trud se, pak, poziva na istoričara Mihaila Dinića po čijim istraživanjima se to odigralo ne zbog bitke na Kosovu nego zbog bitke na Rovinama, 1395. godine, koju je sa hrišćanske strane predvodio vlaški vojvoda Mirča Stariji. Zabluda je nastala u 19. veku, upravo u vreme kada je došlo do velikog približavanja naše dve kulture.
(politika.rs)
