Balkan na ivici nove reorganizacije
PIŠE: Slobodan Reljić
Timoti Les nije uopšte privlačio pažnju Balkanaca dok je boravio na Balkanu kao britanski diplomata koji je vodio kancelariju ambasade Ujedinjenog Kraljevstva u Banjaluci. Kako je izašao iz British Foreign and Commonwealth Office i smestio se na Univerzitet u Kembridžu svaka njegova reč „na Zapadnom Balkanu“ eksplodira kao nagazna mina.
Skrenuo je na sebe ozbiljnu pažnju kad se pre pet godina pojavio njegov tekst „Disfunkcija na Balkanu“ u Forin afersu (2016) jer je taj časopis za međunarodne odnose i američku spoljnu politku glasilo Saveta za spoljne odnose. Savet je nevladina organizacija, a često se cinično dodaje i neprofitna, koja u realnosti dugoročno trasira američku spoljnu politiku. (A poznato je da američka spoljna politika prezire profit.)
Bolje gledajte šta javlja Savet za međunarodne odnose nego šta saopštava Stejt depratment. Aktivni političari ne vide dalje od nosa, a geostratezi vam govore šta se iza brda valja. I usmeravaju operativnu moć SAD u tom pravcu.
Tragični nesporazum
Naravno, 2016. je bila vreme kad su zapadne države držale do konstrukcije na području koje su one za svoju potrebu prekrstile u Zapadni Balkan. Tako je britanski ambasador u Sarajevu Edvard Ferguson koristio najtvrđe reči protiv pisanija iz Forin afersa, što je samo po sebi neozbiljno ali trenutno funkcionalno. Evo:
„Ovo su stavovi bivšeg službenika koji više ne radi za Vladu Ujedinjenog Kraljevstva. Ova analiza, prepuna manjkavosti (!?), ni na koji način ne predstavlja razmišljanja Vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Ujedinjeno Kraljevstvo je snažno posvećeno suverenitetu, teritorijalnom integritetu i političkoj nezavisnosti Bosne i Hercegovine, kao i drugih zemalja u regionu. Nema prekrajanja granica na Balkanu“, rekao je Ferguson za N1 BiH.
Da to beše istina, Timoti Les bi bio obična budaletina koja bi bila zaboravljena za dva dana. Ali, ako pogledate šta se dešava u poslednjoj petoletci, videćete da Lesova priča postaje sve življa. Čak su i u Sarajevu, u kome se izjave zapadnih ambasadora prihvataju kao biblijski citati, odjednom postali svesni da se ovde ne radi o narodnoj izreci „Les laje, vetar nosi“.
Zato je bio dirljiv „susret“ (preko Zuma) Senada Hadžifejzovića i Timotija Lesa. To je javnosti predočeno kao TV intervju.
Da se ne povezuje sa Forin afersom Timoti Les bi mogao biti viđen kao ekscentrični Englez. Ne kao Harold Pinter, veliki mislilac koji je brinuo o pravu Čoveka na Istinu i insistirao da se svakoj neprijatnosti gleda u oči, pa i po cenu velikog ličnog žrtvovanja, nego prosto kao čudak koji neće da bude deo krda.
Bilo je takvih Engleza. Ali ne, Timoti Les upravo nije to. On ne govori kao čovek koji prezire aktuelnu diplomatiju, niti zapadne planove za vladanje svetom. Naprotiv. On samo upozorava da su Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Države i horda satelita očigledno skrenuli s pravog puta i da valja popravljati koordinate. I kao takvom nije mu važno ko dole u tom živom blatu dobija a ko gubi, on se brine o svom (britanskom) dobitku.
Tako se Hadžifejzović zaprepasti što Les podseća kako jača Rusija na Balkanu. Nije valjda da Englez hoće da kaže da Rusija može i da pobeđuje, preotimajući kontrolu nad Srbima, pita Senad. Ne, odgovara mu hladnokrvno činovnik koji je učen da nikad izričito ne spominje poraz: ne, nego oni, SAD, hoće da Srbima daju nešto da bi ovi pristali da budu s njima, a ne da postaju drugi front s Rusima i Kinezima. A šta mogu da im ponude? Pa, nešto što su im uzeli kad je njihova moć bila neprikosnovena. Recimo, najmanje pola Bosne.
To je sad ubitačno za pamet koja je naštelovana na „istine“ da su Srbi agresori, i jedini i večni krivci za krvavi raspad koji se nikako ne sme zvati građanski rat. I da je zato valjalo ukloniti i stope Gavrila Principa iz sarajevske ulice, jer su ovi današnji Srbi unuci tog najstrašnijeg teroriste kojeg je svet video, a koji je pokrenuo rušenje carstava protiv kojih su bili i anglosaksonska imperija i prekookeanska sila u nastajanju.
Da ti se mozak zavrti, ako poveruješ da zapadne imperije drže do činjenica.
I onda intervjuer tvrdobošnjačke televizije, sa karakterističnim bošnjačkim imenom Face TV HD, baca pred Lesa ključni argument da oni u Beogradu i u svim srpskim zemljama govore o „srpskom svetu“ i eto nas pred – Velikom Srbijom, koja je opasnija po svet od Velike Britanije, ujedinjene Nemačke i raspojasane Amerike zajedno. Gotovo da je opasna kao umanjena Rusija.
Imate utisak, da mu je pri ruci, da bi ga Senad tako zveknuo po njušci. Bez obzira što je Englez. Ali ne, čovek zvani Les kaže: Ne razumem šta je pitanje. I zadavio bi ga besni Senad (a on je, inače, najširokogrudiji među svim Bošnjacima i najskloniji razgovoru i sa „genocidašima“) na licu mesta što s takvim nipodaštavanjem govori o „suverenim i međunarodno priznatim državama“, a brine o narodima.
Da, to je taj tragični nesporazum. Što oni kojima su zapadne sile napravile (sklepale) države misle (veruju!) da su te poludržavne strukture Londonu i Vašingtonu važnije od njihovih imperijalnih interesa.
Imperijalna logika
Bože, kakva besmislica! Pa, Englezi su čitav 19. vek Srbe predstavljali kao divljake koji ruše uređenu Otomansku imperiju – naravno, jer su i tako vodili rat protiv Rusije koja je bila prava ozbiljna opasnost da „bolesnika na Bosforu“ pretvori u svoju zonu uticaja. Međutim, kad se zaratilo s Nemcima engleski generalštab je organizovao niz predavanja britanskim oficirima i vojnicima na balkanskom frontu a protiv negativnih britanskih stereotipa koji su građeni godinama.
Bez problema. Samo to nisu tako nazvali.
Britanski istoričar R. Dž. D. Lafan je od tih predavanja odmah posle rata (1918) objavio lepu i čitljivu knjigu The Serbs: the Guardians of the Gate. Kad Britanija sklapa savez sa Srbima – i sa Rusijom – protiv Turaka, Lafan u svojim predavanjima koristi metaforu Davida i Golijata. Malena zemlja (Srbija) stoji na poziciji od svetskog značaja: ona je čuvar kapija između planinskih lanaca i stoga je izuzetno ugrožena… Mnogo moćniji neprijatelji bacili su oko na puteve koji su pod njenom kontrolom. Prema Lafanu, Srbija je bila branilac hrišćanstva i civilizovane Evrope. Srbi su „odvek davali sve od sebe da služe hrišćanstvu, jer je njihova zemlja zaista na samoj kapiji civilizovane Evrope“.
Ovo ni Voja Šešelj ne bi ovako uverljivo definisao.
I pošto Britanija i Srbija nisu bile u ratu ne samo sa Osmanskim carstvom već, što je važnije, i sa Nemačkom i Austrijom, Lafanov argument logično vodi do zaključka da dok je Srbija pripadala civilizovanoj Evropi, ove zemlje nisu. Srbi, insistirao je Lafan, „nikad nisu prestali da se bore protiv varvarstva Turkestana i Berlina“.
Ali, pošto je Berlin na severu a ne na istoku ili jugu Srbije, nije bilo sasvim jasno kako se, ipak, može primenjivati logika Kapije. Ne bi bilo jasno, ako ne znate šta i kako rade imperije, a pre svih Velika Britanija. Kad im treba, kapije se mogu postavljati gde god je korisno, kao što se mogu paliti i rušiti kad im ne treba. Baš njih briga za Srbe. A tek za Bošnjake, Albance, (Severne) Makedonce i ine Balkance.
Robert Džordž Dalrimpel Lafan je, inače, ugledan istoričar čiji su prilozi bili sastavni deo važnih zbornika kao što su Select Documents of European History (1930), The Cambridge Medieval history (1936), itd. Tako da njegovu najštampaniju knjigu – onu o Srbima na kapiji – ne treba odbacivati kao neozbiljnu i netačnu. Naprotiv. Kad se knjiga konačno pojavila na srpskom pod naslovom Srbi – čuvari kapije (SKZ, Beograd 1994) počesto je citirana u neprestano napadanoj Srbiji kao dokument nade, a kojim se Englezi mogu podsetiti na „savezništvo“.
Način na koji su ti argumenti nipodštavani baš od zapadnih „saveznika“ i njihove NVO-vojske u samoj Srbiji bio je surov. Kao da je R. Dž. D. Lafan lično pisao Memorandum SANU. Iako je to autor bez čijeg priloga nije ni The new Cambridge modern history (1957).
Prosto, uvek valja imati na umu da su Lafan i njegovi sunarodnici, koji rade za svoje državne interese, spremni da sve zaborave i prećute kad im treba. Tad su im sasvim dobri i falsifikati istorije Bosne i Kosova Noela Malkoma – doduše izdate kao priručnici Bosnia – a short history pa onda i Kosovo – a short history.
Timoti Les je od te vrste ljudi. Sada je vodeći istraživač na projektu za studije dezintegracije Centra za geopolitiku na Unverzitetu Kembridž. U zvaničnoj biografiji piše da je njegovo „istraživanje usredsređeno na slom postojećeg političkog poretka u Evropi, snage koje pokreću ovaj proces i novi politički poredak. Pokrenuo je program istraživanja Balkana, jer je trenutno stanje u regionu pod sve većim stresom. Ovo se nadovezuje na njegovo doktorsko istraživanje o pitanju opstanka Bosne kao države“.
Velika drama
Pošto ovo još nije 1914, a Britanija može opet napraviti neke nove neočekivane saveze, sve linije se drže otvorenim. Važno je šta su posledice njihovog velikog rada na Balkanu. Jasno je da se preteralo sa maltretiranjem Srba – stvorili su od Srba neprijatelje a oni su ostali u sedlu, pa još sad pristižu Rusi i Kinezi da ih podrže. Sad bi valjalo nešto učiniti i nema veze što kasne najmanje deset godina.
Da su se pre četvrt veka odlučili da budu saveznici sa Srbima na Balkanu verovatno bi sve bilo drugačije a oni bi imali manje problema. Odnosno, svi bi imali manje problema. Ali, to je što je, a imperije ne odustaju. Njihova „arogancija moći“ je njihova sudbina.
Kad se vratimo na (Zapadni) Balkan naravno da će sad najviše patiti Bošnjaci. Hoće da budu suverena država a da im zemljom upravlja prokurator koga od milja zovu Visoki predstavnik, omilila im se uloga žrtve a u novoj raspodeli ta rola nije predviđena, žele unitarnu građansku državu a da im pola države bude kasta ljudi koje onu zovu „genocidaši“, i – žele da im sve to oposle Amerikanci. „Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama.“ (Meša Selimović)
Neće ni da čuju da je „Balkan verovatno na ‘ivici’ još jedne reorganizacije, koja će označiti kraj postjugoslovenskog ustrojstva“ i da će „novi poredak nastati kao nenamerna posledica odluke Sjedinjenih Država da započnu takozvani ‘novi hladni rat’ na Balkanu, i, naročito, da potisnu Rusiju iz Srbije“. Iako im to kaže Englez Timoti Les, oni hoće njega da ubede da ovo sve radi – Putin.
Da, stvarno je drama velika. Kako poverovati da je „opasni Bajden“ samo reditelj jedne Commedia dell‘arte, kad je do juče sve izgledalo tako ozbiljno. Ali nema druge. Svet je uvek grubo nepravedan prema umišljenim pravednicima. Oni koji su to naučili od „učiteljice života“ nikad ne pristaju da se saobraze sa tako banalnom ulogom.
(sveosrpskoj.com)
