Aleksandra Stijelja imala je samo tri i po godine kada je u “Oluji” ostala bez oca i djeda, a potom i bez majke, koja je preminula poslije porođaja. Rođena je u Benkovcu i prve tri godine života provela je u selu Zagrad, a i danas pamti slike i tragediju koju je doživjela.
– Sećam se da je tata došao kući, obuo mi patike, vezao pertle i rekao mami da spakuje samo najnužnije stvari i da moramo da bežimo. Mamu Vedranu, baku Savu, po kojoj je moj brat dobio ime, i mene smestili su u kamion s ciradom, a nedaleko iza nas u koloni u belom mercedesu bili su moj otac Mirko i deka Branko – priseća se sa suzama u očima Aleksandra.
Sljedeća scena koje se sjeća jeste prelet aviona preko kolone na Petrovačkoj cesti, koji su u povratku bombardovali kolonu izbjeglica. Bio je 7. avgust 1995.
– Zagrmelo je i zatutnjalo, kamion se zatresao kada je nedaleko od nas pala bomba. Žene su vrištale, mama, koja je u tom trenutku bila u devetom mesecu trudnoće, bila je krvava jer je geler pogodio u ruku, istu onu s kojom me je sekund ranije grlila, pokušavajući da me zaštiti. Brat je bio obliven krvlju, kao i baka – prisjeća se Aleksandra.
Kada su je iznijeli iz kamiona, ugledala je stravičnu sliku:
– Videla sam tatin auto, koji je goreo zajedno s njim i dekom. Baka je vrištala na sav glas, mama je pokušavala da me skloni da ne gledam, nastao je opšti metež. Tada, kao dete, nisam ni shvatila šta se dogodilo, ali danas znam koliko je bilo teško mojoj baki, kojoj su pred očima u najstrašnijim mukama umirali sin i muž.
TATA SAHRANJEN POSLIJE OSAM GODINA
Posmrtni ostaci njenog oca i deke pronađeni su poslije sedam godina na istom mjestu na kom su poginuli, a pored puta je stajao i izgoreli automobil.
– Moja baka je 2002. uspela da nađe posmrtne ostatke tate i deke. Uradila je DNK analizu da bi bila sigurna da su oni, a potom su sahranjeni pored mame na barajevskom groblju. Brat i ja smo ostali kod ujaka, a baka je živela u Novom Sadu sa tetkom i često nas je zvala telefonom. Sećam se da je uvek plakala čim mi začuje glas, mislim da nije prestajala da plače sve dok nije umrla pre deset godina – kaže uz tihi uzdah Aleksandra.
Aleksandri je povrijeđena lijeva šaka, brat je imao lakše ozlijede glave, pa su prebačeni u bolnicu u Srbiji, a odatle je sa mamom i bratom otišla kod ujaka Nikole u Barajevo kod Beograda. Nažalost, to nije bio kraj tragedijama malene devojčice.
– Krajem avgusta mama je otišla u novosadsko porodilište i 29. avgusta na svet je došla moja sestrica Tanja. Porođaj je prošao u najboljem redu, međutim, mama je pala u komu i dva dana kasnije umrla. Lekari nikada nisu uspeli da objasne šta joj se dogodilo. Iskreno, mislim da je njoj puklo srce od tuge za tatom – kaže Aleksandra.
TUĐI LJUDI U NAŠOJ KUĆI
Prije nekoliko godina, po povratku iz Poreča u Beograd, smogla je snage da ode u rodno selo Zagrad kod Benkovca.
– Kuća u kojoj smo živeli moj stric je prodao pre skoro 20 godina i nestao bez traga i glasa. Sada tu žive neki drugi ljudi. U staroj kući nedaleko odatle danas živi moja tetka. Nisam ulazila u našu kuću, ali je dvorište ostalo isto, baš onako kako ga pamtim iz ranog detinjstva.
SANDALICA ME ČEKALA U ZAVIČAJU
– Obilazila sam dvorište stare kuće s tetkom, mnogo smo pričale i u jednom trenutku našla sam zaturenu prašnjavu staru sandalicu. Nisam mogla da verujem kada sam je uzela u ruke. Tetka me je pogledala i samo je rekla da me je sandalica čekala da se vratim kući. Ponela sam je za uspomenu u Beograd – ispričala je Aleksandra.
U vrijeme kada je davala ovaj intervju za prije pet godina, Aleksandra je bila udata i sa suprugom je živela u Ovči, brat je imao svoju porodicu i dvoje djece i žive u Beogradu, dok je najmlađa Tanja bila u Beču.
– Godinama i najbliži prijatelji nisu znali za moju tragediju jer nisam želela sažaljenje. Moj brat Sava, iako je pet godina stariji, tvrdi da se ničega ne seća, a ja pričam o svemu što nam se dogodilo na Petrovačkoj cesti. Nemam razloga da bilo šta krijem, nikome ništa nismo učinili, nikoga ni tada ni sada ne mrzimo, ali ne želim da se zaboravi tragedija kroz koju je prošla moja porodica i mnoge druge porodice koje je “Oluja” zauvek oterala sa vekovnih ognjišta.
NEDOSTAJU MI RODITELJI
– Prijatelji me često pitaju kako sam uspela da preživim sve te tragedije i ostanem normalna. Ne znam, bila sam dete, pa sam to drugačije doživela. Ujak se zaista potrudio da nam pruži dom pun ljubavi, nikada nismo imali ni najmanji problem. U Barajevu sam kroz vrtić i školovanje stekla prijatelje za ceo život. Što sam starija, roditelji mi sve više nedostaju, posebno kada su porodična slavlja, kad sam se udavala…
