PIŠE: Franko Belamonte
Ne, Đorđa Meloni nije italijanska Marin Le Pen kako ju je predstavio “Fajnenšel tajms”, ona je italijanska Margaret Tačer, odnosno katolička konzervativka. Drugim rečima, Meloni se razlikuje od Le Penove taman koliko se razlikuju Italijani od Francuza.
„Ja sam Đorđa, ja sam žena, ja sam majka, ja sam hrišćanka”, skandirala je Melonijeva pre dve i po godine na mitingu ispred bazilike Svetog Jovana u Rimu koji je bio neka vrsta prekretnice za njenu stranku Braća Italije i njen politički uspon. O njoj se danas govori kao o mogućoj novoj premijerki Italije.
Četrdeset i kusur godina posle Velike Britanije, tri decenije posle Francuske i 17 godina posle Nemačke, Italija se pita da li je konačno spremna za prvu ženu premijera, Đorđu Meloni?
Ne, Đorđa Meloni nije italijanska Marin Le Pen kako ju je predstavio Fajnenšel tajms, ona je italijanska Margaret Tačer, odnosno katolička konzervativka. Drugim rečima, Meloni se razlikuje od Le Penove taman koliko se razlikuju Italijani od Francuza.
Nije slučajno da je Melonijeva partija – Braća Italije – u Evropskom parlamentu u poslaničkom klubu koji su osnovali britanski konzervativci pre nego što su izveli Veliku Britaniju iz EU, a ne među suverenistima i populistima gde sede Le Penovo Nacionalno okupljanje i Liga Matea Salvinija zajedno sa austrijskim i holandskim slobodarima i Alternativom za Nemačku.
Tvrda katolička linija
„Ja sam Đorđa, ja sam žena, ja sam majka, ja sam hrišćanka”, skandirala je Melonijeva pre dve i po godine, na mitingu ispred bazilike Svetog Jovana u Rimu koji je bio neka vrsta prekretnice za njenu stranku Braća Italije i njen politički uspon.
Taj njen performans je ovekovečen brojnim mimovima koji su se pojavili na internetu a muzička obrada sa naslovom „Io sono Giorgia” je čak postala hit u diskotekama i noćnim klubovima, od Alpa do Sicilijanskog kanala. Međutim, on je i sublimirani politički program Melonijeve: borba za tzv. tradicionalne vrednosti ispod čije krinke se krije homofobija.
Britanska Čelična ledi jeste glasala za depenalizaciju homoseksualnosti, ali je njena vlada usvojila tzv. „član 28” po kojem je javnim ustanovama naređeno da ne promovišu homoseksualnost a u školama je zabranjeno da se homoseksualnost predstavlja kao prihvatljiva u okviru porodice. „Deca treba da se uče u školama tradicionalnim moralnim vrednostima a ne da imaju neotuđivo pravo da budu gej”, grmela je na partijskom kongresu 1987. godine Tačerova pravdajući svoju kampanju protiv objavljivanja knjiga i materijala sa gej tematikom u Velikoj Britaniji.
Baš kao nekada Tačerova, i Melonijeva odbija da prihvati činjenicu da je pozicija LGBTQ zajednice pitanje prava i sloboda a ne morala i seksualnosti. Štaviše, Melonijeva je na tvrdoj liniji Rimokatoličke crkve, odnosno Opus Deija, po pitanjima porodice i prava seksualnih manjina. Ušlo je u antologiju i njeno ismevanje novog pravila da se u javnim dokumentima roditelji ne oslovljavaju kao otac i majka, već kao „roditelj 1” i „roditelj 2” kako bi se izbegla diskriminacija roditelja koji pripadaju istom polu.
Konzervativni smisao za humor
Osim konzervativizma, Meloni sa Tačerovom deli i izbor da bude kompletno okružena muškarcima, počev od Gvida Krozeta sa kojim je osnovala partiju Braća Italije i koji joj je i dan danas najbliži saradnik, do čitave plejade političara iz bivšeg Italijanskog socijalnog pokreta i Nacionalnog saveza.
Takođe, poput Tačerove i Melonijeva ne dozvoljava soliranja u stranci a jedini ko može da joj protivreči, čak i javno, je Krozeta. Još jedna sličnost Melonijeve sa Tačerovom je drvenost, ukrućenost u javnom prostoru i nastupima, kao i odsustvo autoironije i smisla za humor. Previše ozbiljno shvata sebe i politiku, ali to nije nužno mana, istorija je pokazala da to često nije bila prepreka mnogima da se dokopaju vlasti.
„Bog, otadžbina i porodica” je slogan na kome su jahali i jašu ka vlasti brojni konzervativci, na svim meridijanima. Meloni nije ni prva ni poslednja koja ga rabi a njena sreća je da su njeni saveznici na italijanskom desnom centru ili na zalasku karijere (Silvio Berluskoni) ili u vrtoglavom padu (Mateo Salvini). Praktično, Đorđa ne treba ništa da radi, Berluskoni i Salvini brojnim pogrešnim potezima sami teraju vodu na njenu vodenicu.
Izborni sistem u Italiji je takav da se strankama apsolutno ne isplati samostalno pojavljivanje pred biračima budući da se tri četvrtine parlamenta popunjava većinskim sistemom a samo 25 odsto proporcionalnim, isparcelisanim po regionima.
Prva i možda najveća prepreka za Meloni do Palate Kiđi je su upravo njeni koalicioni partneri, Berluskoni i Salvini, koji tvrdoglavu odbijaju da joj priznaju lidersku ulogu i pored tog što njena partija uživa podršku birača koliku zajedno nemaju Forca Italija i Liga već duže vremena.
Berluskoni i Salvini pokušavaju da pronađu formulu kako da izbegnu pravilo u koaliciji koje su sami nemetnuli – da partija sa najviše glasova kandiduje premijera u slučaju pobede desnog centra – a istovremeno vagaju da li bi ujedinjenje Forca Italije i Lige omogućilo novom političkom subjektu da osvoji više glasova od Braće Italije.
S druge strane, pod sloganom „Dosta je bilo dinosaurusa, vreme je za nove patriote”, Meloni je organizovala veliki kongres partije na Salvinijevom i Berluskonijevom terenu. Ona je u Milanu okupila 4.600 delagata iz cele Italije pokazujući da je u prethodnih deset godina formirala i partijsku infrastrukturu koja po masovnosti ne zaostaje mnogo za velikim strankama iz Prve republike.
Meloni želi da na nacionalnom planu primeni recept iz EU, to jest da formira snažnu koaliciju konzervativaca koja bi u budućnosti mogla da postane i Konzervativna partija. Najveći rizik s kojim se suočava Meloni jeste zamka da izgubi kredibilnost kod evropskih i američkih partnera jureći dodatne glasova, ili da ostane bez glasova u težnji da stekne legitimitet i kredibilitet kod saveznika u Vašingtonu, Briselu i Frankfurtu.
Dvojac Meloni-Krozeto
U Italiji nije dovoljno osvojiti najviše glasova da biste vladali zemljom. I pored toga što je Italija članica G7 i jedna od najvažnijih država EU, svaka vlast u Rimu pored unutrašnjeg letitimiteta (izborna volja građana) mora da uživa i međunarodni legitimitet, to jest da bude na osnovnim linijama spoljne politike Vašingtona i ekonomsko-monetarne politike EU i Evropske centralne banke (ECB). Javni dug Italije je toliko veliki da ona ne može sebi da dozvoli luksuz izbora vlade koja bi bila protiv EU i ECB, a vezanost za Vašington je i posle 80 godina toliko jaka da nije moguće imati antiameričkog premijera u Palati Kiđi, ne samo zbog postojanja osam američkih baza na tlu Italije.
Meloni je uz pomoć svoje sive eminencije Gvida Krozeta to veoma dobro shvatila i u poslednje dve godine intenzivno radi na izgradnji kredibiliteta i poverenja među partnerima u Vašingtonu ali i u Briselu i Frankfurtu. Njena osnovna poruka je da ona kao premijerka ne bi radila na tome da izvuče Italiju iz EU ili evrozone i okrene je protiv NATO-a, već da upravlja Italijom i sprovede neophodne reforme za bolje funkcionisanje države.
U istoriji obe italijanske republike nikada se jedna žena nije nalazila na čelu najjače stranke. Meloni je za manje od deset godina postojanja svoje partije prešla put od liderke stranke koja je osvojila manje od dva odsto glasova na parlamentarnim izborima do političke formacije koja, po svim anketama, uživa podršku između 22 i 25 odsto birača.
Kao što iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna žena, tako i iza moćne žene po pravilu figurira pouzdani muškarac. U slučaju Melonijeve to je Gvido Krozeto koji je i vizuelno i politički i svetonazorno – antiteza Melonijeve.
Njih dvoje je ujedinio Silvio Berluskoni pre deset godina, kada je otkazao preliminarne izbore u tadašnjoj glavnoj političkoj formaciji desnog centra Narod slobode, na kojima su se kandidovali oboje: Melonijeva kao kandidatkinja tvrdog konzervativnog krila i Krozeto kao predstavnik liberalne struje.
Simbolični momenat simbioze dvoje dijametralnih političara bilo je iznenadno Krozetovo uzimanje u naručje Melonijeve na jednom od skupova na kome su branili pravo na održavanje preliminarnih izbora u okviru desnog centra. Politički protivnici su ih krstili, bazirajući sud na izgledu, kao „Šrek i Fiona”.
Melonijeva i Krozeto su osnovali Braću Italije spajajući dve različite političke porodice na italijanskoj desnici: Đorđa je dolazila iz političke familije Đorđa Almirantea i Đanfranka Finija, lidera Italijanskog socijalnog pokreta (MSI) i Nacionalnog saveza, a Gvido je u mladosti bio demohrišćanin a zatim je postao liberal u Berluskonijevoj Forca Italiji.
Više od 90 odsto članova Braće Italije bili su bivši članovi ili simpatizeri Nacionalnog saveza i MSI, odnosno dugogodišnji saborci Melonijeve, a Krozeto je sa svojim političkim kurikulumom služio kao neka vrsta gromobrana od instrumentalizovanih napada i optužbi za nostalgiju prema fašizmu i Musoliniju.
Desni atlantizam
Meloni je prilično napredovala u poslednjih par godina i njena politička evolucija je vidljiva, što se posebno odnosi na osetljiva pitanja koja se tiču odnosa prema evropskim institucijama, Evropskoj centralnoj banci i spoljnoj politici.
Melonijeva je za razliku od Matea Salvinija shvatila da nije moguće stići do Palate Kiđi izazivajući i suprotstavaljujući se Sjedinjenim Američkim Državama i namigujući Rusima i Kinezima.
Po savetu Krozete, Melonijeva je sve iznenadila izborom da u Evropskom parlamentu uđe u familiju „konzervativaca” sa poljskom vladajućom partijom Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog. Svi su od nje očekivali da poleti u zagraljaj Marin Le Pen, ali je Đorđa ispravno zaključila da je mnogo isplativije biti u društvu glavnog američkog saveznika na istoku Evrope.
Ključna razlika Melonijeve u odnosu na dobar deo suverenista i populista je u njenom atlantističkom stavu. Italijanska političarka nije veliki fan Sjedinjenih Američkih Država, ali u izboru između Moskve i Pekinga na jednoj strani i Vašingtona na drugoj, njen izbor je nedvosmislen.
Takođe, sledeći dragoceno sufliranje Krozeta, Melonijeva nije gradila preferencijalne odnose sa Donaldom Trampom i njegovim okruženjem već sa tzv. establišmentom Republikanske partije zbog čega je bila i prvi lider jedne italijanske partije koja je bila pozvana na konvenciju GOP-a.
Krozeto je u svojstvu „advokata” vrlo dobro objasnio i odnos Melonijeve prema fašizmu i Musoliniju, pošto dobar deo javnosti i dalje smatra da ona nije napravila dovoljno jasan i decidiran otklon od Dučea i njegove dvodecenijske vladavine.
„Đorđa je veoma koherentna osoba: ona je odrasla u političkoj porodici u kojoj je jedna strana dolazila iz postfašističkog miljea. Ona smatra da nema svrhe da se posle 25 godina provedenih u politici nekome pravda da nije fašista. Đanfranko Fini je to uradio i nije mu mnogo pomoglo, kad god bi se zagrejala politička pozornica on je za svoje protivnike bio obični fašista. Meloni se kao ministarka zaklela na odbranu Ustava, bila je i potpredsednica Kamere (Donji dom Parlamenta), dakle ona je na delima pokazala da nije fašista.”
U svakom slučaju Italija je spremna za prvu ženu premijera. U Rimu, u gotovo tri milenijuma istorije, poslednjeg i jedinog ženskog vladara (papesu Jovanu) imali smo u devetom veku. Istina, zvali su je Jovan VIII.
Pravo pitanje je da li je desni centar voljan da stane iza Melonijeve kao kandidata za Palatu Kiđi i da li je Đorđa spremna da doda svom spisku: žena, majka, hrišćanka, Italijanka (kada nastupa u inostranstvu, kao na mitingu Voksa u Madridu) i – premijerka? Odgovor na prvo pitanje je nepoznanica, a na drugo je očigledno potvrdan.
(RTS)
