Povodom 80 godina od vojnog puča 27. marta 1941, kojim je poništeno pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, Službeni glasnik objavio je treće, dopunjeno izdanje knjige Nila Roksburga Balfura i Sali Makej Knez Pavle Karađorđević, jedna zakasnela biografija.
Novo izdanje te biografije, prvi put objavljene pre četiri decenije u Velikoj Britaniji, a 1990. prevedene na srpski jezik, poklopilo se i sa 45. godišnjicom od smrti kneza Pavla i decenijom od njegove rehabiltacije u Srbiji. Dopunjeno je dokumentima Britanske obaveštajne službe, a zbog njegovog predstavljanja Srbiju je početkom nedelje prvi put posetio jedan od autora knjige Nil Roksburg Balfur, britanski bankar, finansijer, političar, nekadašnji poslanik Evropskog parlamenta za Severni Jorkšir i bivši suprug kneževe kćeri, kneginje Jelisavete Karađorđević.
Autor za Danas objašnjava kako je uz stručnu pomoć Sali Makej rešio da sam napiše knjigu o knezu Pavlu zato što su istoričari odbili da se bave ovom temom – smatrali su da neće doneti zaradu, ali je ona po objavljivanju bila dobro primljena u Engleskoj.
* Da li vaša porodična veza sa knezom Pavlom utiče na objektivnost ove knjige?
– U vreme kad je ova knjiga objavljena, bio sam poslanik u EP. Tada više nisam bio oženjen kneginjom Jelisavetom, moja druga supruga je Serena i ona je iz porodice Čerčil. U toku tog mog poslaničkog mandata učestvovao sam na jednom britanskom TV panelu na kome je jedan novinar upitao: „Kako biste odgovorili na kritiku da ste Britanac koji svojom knjigom blati uspomenu na našeg najvećeg lidera Vinstona Čerčila da biste zaštitili vašeg tasta, pokojnog kneza Pavla?“. „Da, istina je da u mojoj knjizi ima kritika na račun našeg premijera Čerčila, ali kad sam pisao knjigu, ja sam bio oženjen Čerčilovom nećakom. Bio sam član Čerčilove porodice, a ne Pavlove“, odgovorio sam tada.
* Da li postoje zakasnele biografije ili je istina uvek dobrodošla?
– Postoje trenuci u istoriji kad iz različitih razloga kao što su rat, opstanak države i nacije, ljudi odaberu jedan diskurs i nakon pobede u takvim situacijama obično pobednička strana ima svoj narativ koji nametne kao istinit. To se desilo i posle Drugog svteskog rata. Britanija je bila jedna od zemalja ratnih pobednica i uspostavila je svoj narativ. Svi koji ga nisu podržavali bili su smatrani izdajnicima. Knez Pavle, koji nije podržavao britanske napore u tom ratu, u neposredno posleratnom engleskom miljeu bio je okarakterisan kao izdajnik. Ovde u posleratnoj Jugoslaviji došao je na vlast Josip Broz Tito, komunistički režim i njihov narativ je takođe bio da se knez Pavle svojim postupcima poneo izdajnički. To je apsurdna situacija, ali takav narativ je posle Drugog svetskog rata sa obe strane nametnut. Istina je da je knez Pavle bio jedan izuzetno častan čovek koji je imao veliku ljubav prema Britaniji, engleskoj tradiciji i kulturi, ali je bio i veliki patriota i podržavao svoju zemlju. Misija mu je bila da svoju zemlju čuva, zaštiti i preda krunu mladom kralju Petru. Pretegli su njegova patriotska dužnost i osećanje odgovornosti prema sopstvenoj zemlji, što mu Englezi nisu oprostili posle rata.
* Pojedini srpski istoričari, posebno oni koji se bave kraljevskom porodicom Karađorđević, osim spornog potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom 1941, dovode u pitanje i period namesništva kneza Pavla. Spori se verodostojnost testamenta kralja Aleksandra Ujedinitelja, za koji se vezuju i spekulacije o smrti patrijarha Varnave, koji navodno nije bio žrtva samo Konkordata nego je stradao i kao čuvar originala tog dokumenta… Kakva su vaša saznaja o vremenu kneževog namesništva?
– Nisam poznavalac te problematike i ne znam ništa o intrigama koje su pratile ubistvo kralja Aleksandra i priču o njegovom testamentu. Ono što zasigurno znam jeste da je knez Pavle osećao ogromnu odgovornost prema mladom kralju Petru i izuzetnu ličnu naklonost pošto mu je zbilja bio omiljeni nećak. Za Petrovo obrazovanje bili su zaduženi pojedini ministri, članovi Namesništva, imao je i svoje lične tutore – nastavnike. Jedan od tih tutora kritikovao je kneza Pavla da nije dovoljno lično angažovan – da ne pokazuje dovoljno lične naklonosti prema mladom prestolonasledniku i da ga ne uključuje dovoljno u tadašnja zbivanja. Istina je da je knez Pavle bio potpuno okupiran i preopterećen onim što se dešavalo u svetu pred Drugi svetski rat. Ogroman je pritisak bio iz Italije i Berlina da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. On ne samo da nije imao vremena za kralja Petra, jednako je uskraćivao lično vreme i svojoj porodici – kneginji Olgi i svojoj deci.
* Šta je sadržaj nedavno otvorenih tajnih dokumenata koja su čuvana na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku?
– Sve što mogu da kažem jeste da dok sam pisao knjigu, pristup tim državnim tajnim dokumentima nisam imao. Kad zvanična dokumenta koja su nekad bila tajna u nekom trenutku postanu dostupna, kao autor imate veliku brigu da li će ona potvrditi ili opovrgnuti ono što ste izneli u knjizi. Mogu da kažem da sam izuzetno srećan da sva dokumenta koja su sada dostupna javnosti, u punoj meri potvrđuju ono što sam ja izneo o knezu Pavlu.
* Dokumente koja je knez Pavle čuvao na Univerzitetu Kolumbija u svojim memoarima pominje i kraljević Tomislav Karađorđević. On svedoči da njegov stric nikad nije želeo da govori o potpisivanju Trojnog pakta, čak i kad ga je direktno o tome pitao. Da li ste vi naišli na bilo kakav trag kneževih komentara tog događaja?
– Knez Pavle odlučio je da prihvati sudbinu takvu kakva mu je data i zato je ćutao sve vreme o događajima pre i za vreme Drugog svetskog rata. Ni sa kim nije hteo da o tome govori. U arhivu Kolumbije ima jako puno materijala. Jedan deo su zvanična dokumenta – kneževa prepiska sa mnogim ambasadorima, mada su meni zanimljivije bile njegove lične beleške pisane levom rukom, na francuskom, ali ćirilicom, unazad, kao odraz u ogledalu. Mojoj rođaci Sali Makej trebalo je devet meseci da ih dešifruje. Te beleške su veoma pronicljiv lični uvid, procena doživljaja i odnosa sa ljudima. Iz njih se vidi kakav je odnos imao sa Milanom Stojadinovićem, generalom Simovićem, Dragišom Cvetkovićem, potonjim predsednikom vlade. Ima jako puno toga na temu srpsko-hrvatskog sporazuma Cvetković – Maček. Uvažavao je Vlatka Mačeka, vođu Hrvatske seljačke stranke, za kog u beleškama piše da je izvanredan političar. Veoma visoko mišljenje imao je i o slovenačkom političkom prvaku i teologu Antonu Korošecu. Na srpskoj strani imao je problem jer ga srpski političari nisu doživljavali ni kao Srbina niti kao Jugoslovena, nego kao stranog princa. Zato je uvek bio izuzetno oprezan u komunikaciji i radu sa njima. Iz ovih zapisa vidi se da mu je noćna mora bila da izbalansira zaštitu interesa zemlje i da sačuva monarhiju Jugoslaviju.
Pre osam decenija i posle Bregzita
* Smatrate da je V. Britanija pre 80 godina zarad svojih interesa gurnula Jugosloviju u rat i žrtvovala kneza Pavla. Da li postoji paralela između tadašnje i sadašnje britanske politike na prostoru bivše Jugoslavije i današnje Srbije?
– Ne verujem da postoji neka analogija između politike britanske imperije onda i poslebregzitne Britanije danas. Britansko stanje i ponašanje danas jako je teško razumeti i meni samom. Lično, nisam bio za Bregzit. Strastveni sam evropejac. Naravno, Bregzit se desio, prihvatam, to je ono što nam je sada stvarnost. Ali, moram da naglasim da Britanija nije izašla iz Evrope zato što je htela da je napusti jer joj nije bila bitna. Britanija je zaista bila za tu zajednicu, ali deo Britanije koji je glasao za Bregzit jednostavno nije mogao da prihvati da se Evropa pretvara u nemački projekat uz sasluživanje Francuske. Sad imamo Borisa Džonsona za premijera. Iako je po mom mišljenju klovn, on je izuzetno ineteligentan čovek, veliki zagovornik liberalne politike, ima veru u moć i sudbinu sada potpuno nezavisne Velike Britanije koja može da deluje i dalje za dobrobit čovečanstva. Kao takvi, Džonson i Britanija traže partnere svuda u svetu i sasvim je izvesno da će Srbija, čak iako ne ostvari svoj plan o ulasku u EU, u Britaniji uvek imati prijatelja i partnera u poslebregzitnom periodu.
(Danas)
