Odjek rata Izraela protiv Hamasa u Evropi, kući posvađanoj: Gde počinje Bliski istok, a gde se završava Evropa?

0
171

Piše:  VESNA KNEŽEVIĆ

U noći na Dan mrtvih 1. novembra, nepoznate osobe su upale u jevrejski deo Centralnog groblja u Beču, demolirale pogrebnu halu i zapalile sakralne objekte. Statistički je to u Austriji 165. napad na Jevreje i njihove institucije brojeći od 7. oktobra. Antisemitizam je u naglom porastu duž čitave Evropske Unije. Političari u Nemačkoj i Austriji, verovatno oni koji su bežali sa časova istorije, izjavljuju da su šokirani. Austrijski predsednik Aleksandar van der Belen poručuje da „ovde nema mesta za tako nešto“. Problem je međutim da ima. Dok pokušavaju da žongliraju dva rata, onaj u Ukrajini i drugi na Bliskom istoku, zemlje Unije ne primećuju da im je treći, onaj iz sećanja na domaće i viđeno, ušao u kuću.

Od davnih dana, kao serija bez kraja koja teče na svim kanalima i kod ugašenih televizora, prati me javna dilema, da li je svaka kritika izraelske države istovremeno i antisemitski akt.

Interesantno pitanje. Ako se kritikuje Francuska, što je metonimija za nacionalnu vladu u Parizu, niko se neće pobuniti da su to antifrankofonski sentimenti. Sa Nemačkom i Austrijom je slično, čak i onda kad je mnogima jasno da se u kritikama „Berlina“ i „Beča“ misli na širi kontekst iz pojedinih istorijskih epizoda. Upravo u tim momentima, kad je evidentno da optužbe ciljaju na neke opasne vanvremenske crte u polit-mentalitetu germanskih nacija, nijedna od njih se neće oglasiti. Neće refleksno braniti državne vlasti zato što neće polaziti od toga da je automatski prozvana čitava nacija, živa i mrtva.

U slučaju Izraela, to je druga stvar. Kako će se politički čovek, u apstraktnom smislu evropski zoon politikon, odrediti prema Izraelu, ima veze sa znanjem, interesovanjima, ličnim fokusom, spremnosti za sagledavanje velike slike, porodičnim vezama i, vrlo bitno, starosnoj dobi pojedinca. Naravno i sa religijom posmatrača, stvarnom ili kulturno-identitetskom, ali to, u autentično evropskom smislu, nije presudno. Barem nije bilo do nedavno.

Evropske nacije su odavno, još krajem 19. veka, prestale da deluju iz antijudaizma i prešle na antisemitizam. Prvo je bilo religiozno određeno i nošeno, ovo drugo rasno, kulturno i društveno.

Slobodnijim rečnikom, evropske hrišćanske nacije više ne mrze Jevreje, zato što su im ubili Isusa Hrista, već, kad i ako ih mrze, zato što i dalje tvrdoglavo insistiraju na tome da su drugačiji.

Smrt Jevrejima? Zar opet? 

Lično, a nažalost će razvoj bezbednosne situacije u Evropi sve više zavisiti od ličnih izbora, bilo je vreme kad sam verovala da Izrael nema pravo na poseban tretman. Istorija je istorija, holokaust je holokaust, ali je Izrael država kao i svaka druga i tako ga treba meriti na funkcionalnom planu. Uz to je išao princip da kritika državnih poteza Tel-Aviva, odnedavno Jerusalima, ko priznaje taj transfer glavnog grada, nema veze sa stavom kritičara prema Jevrejima. Po sistemu loša vlada, narod ko narod.

Kad su nemački i austrijski mediji do 7. oktobra kritikovali Bibija Netanjahua kao političku kataklizmu i bliskoistočnog Orbana, da li su se domaći Jevreji osećali prozvanim? Deklarativno ne, emotivno mnogi da.

Druga analogija: Da li se svaki Srbin u Austriji i Nemačkoj oseća prozvan kad ovdašnji mediji regularno u izveštaje iz Beograda dodaju sintagmu „autoritarno saštrikani Aleksandar Vučić“? Neki možda, oni koji bi ionako glasali za njega da žive u Srbiji, ili oni koji ne znaju da štrikaju. Ostali ne; još i bi i dodali.

Da li svakog Nemca preseče kad kritičari aktuelne vlasti, kao filozof Rihard David Preht, izjave da Analena Berbok vodi diplomatiju najjače evropske zemlje sa intelektualno-iskustvenog nivoa gimnazijalke? Čitala sam neke uvređene komentare u medijima koji tvrde da je to najbolja šefica diplomatije koju su Nemci imali od rimskog doba, ali među njima su bile i humoreske.

Zašto je kod Izraela drugačije? Prvo, da li je u slučaju Izraela drugačije? Da li je moralno opravdano da bude drugačije?

Израелска артиљерија на граници са Газом

Sa zrelošću su odgovori na ta pitanja počeli da ukidaju principijelna uverenja moje mladosti. Da, kod Izraela je drugačije. Da, kod Izraela je moralno opravdano zauzeti obrnuti stav zato što svaka ozbiljnija kritika službenog Tel Aviva/Jerusalima direktno ima uticaj na bezbednost Jevreja u Evropi. Da, kod Izraela Evropljani, uključujući tu i Ruse, odjednom ostaju politički goli – ili će ga podržati u teškom času, ili ne. Sa racionalnim političkim vrednostima to nema mnogo veze, već sa moralnom odgovornosti koja se hrani iz atavističkog kulturnog jezgra.

Može se svakako reći da je to posebna perfidnost izraelskih državnih vlasti jer su uspele da stvore mehanizam spojenih sudova sa jevrejskim zajednicama u Evropi. Ali, upravo se o tome radi, nisu li taj mehanizam spojenih sudova stvorili i kroz dugu istoriju održavali drugi, pre nego što je Izrael osnovan 1948?

Dilema je relativno jednostavna – imaju li Jevreji pravo da osnuju državu na teritoriji koju su silom napustili 70-te i 130-te godine, ili ne? Dilema je praktične prirode, jer je teritorija u pitanju u međuvremenu, i to u hiljadugodišnjem međuvremenu, bila legitimna domovina arapskih naroda i zajednica.

Zid plača i džamija Al Aksa u Jerusalimu

Ostavite komentar