Svega nekoliko meseci bilo je potrebno da među šarenolikom skupinom antiputinovskih političara, politikanata i diletanata pridošlih u Srbiju zavlada potpuna konfuzija, koja je rezultat njihovih brojnih ljudskih slabosti, pa i potpune neotpornosti na ofanzivu najrazličitijih obaveštajnih službi kojoj su izloženi. Kao izrazito ostrašćeni protivnici Kremlja, postali su lak plen i „prirodan“ partner raznih zapadnih rezidentura, slepi za činjenicu da bi iste te službe bile najsrećnije da od Rusije ne ostane kamen na kamenu. Kao i uvek, moćne zapadne službe za ovo delovanje koriste kako satrapske službe iz regiona, tako i uvek servilne agentčiće iz Srbije.
Logično, ruske službe su prihvatile bačenu rukavicu, pa ne samo da su aktivno usmerene na ruske opozicionare u Srbiji, već u kontingentima novih koji dolaze imaju brojne ugrađene agente. A ne treba zaboraviti da Rusija ima više službi, i da svaka od njih ima svoj udeo u toj matematici – SVR prikuplja obaveštajne podatke od sunarodnika u inostranstvu, veliki i snažni FSB kontraobaveštajnim prodorom u njihove redove suzbija špijunsku delatnost protiv Rusije, a dugačka ruka vojne službe GRU steže ih u šaci jer ne treba zaboraviti da ruska vojska danas vodi pravi rat sa kolektivnim Zapadom. Naravno, spisak se ovde ne završava…
Kada se sve sabere, nije ni čudo da među vodećim ličnostima ruske „emigracije“ gotovo da ima više agenata nego ličnosti, jer se u njihovim krugovima uveliko pronose glasovi da pojedini istaknuti „opozicionari“ sarađuju sa po dve, pa i više službi, podnoseći svakoj gotovo identične izveštaje, naplaćujući ih u evrima, dolarima, funtama, ali i rubljama i drugim valutama.
Naravno, ovakvo više nego šizofreno delovanje ne može dugo da se krije, niti da prođe bez ozbiljnih lomova ličnosti. Već se šuška da, delujući pod tolikim pritiskom, pojedinci „spas“ traže u kokainu i ljubavničkim „izletima“ sa suprugama svojih „saboraca“. Od juče je ta priča dosegla vrhunac, pa se među obrazovanijim ruskim „disidentima“ već povlače paralele sa događajima od pre gotovo jednog veka, kada je zabeleženo da je upravo na isti način živeo i delovao u Beogradu jedan od lidera tadašnje ruske emigracije, novinar i izdavač Aleksej Ksjunjin, koji je u vrtlogu intriga, bliskosti sa ženama napaćenih sunarodnika i kokainskih zavisnika, kako se kasnije ispostavilo, sve vreme bio istaknuti agent sovjetskog NKVD-a. Kada se toliko zapleo u ovu strašnu mrežu, „izlaz“ je pronašao tako što je izvršio samoubistvo.
U tim sumornim paralelama, jedino što ih teši je da i među srpskim „disidentima“ ima sličnih mučenih duša, pa se Pjotr Nikitin od srca smeje Čedomiru Stojkoviću zagonetno ga nazivajući „Čeda podmornica“, dok Vladimir Volohonski kao verni anglofil koristi termin „dabl deker“, možda insinuirajući na neke specifične sklonosti Č.S., a možda misleći na njegovu istovremenu saradnju sa jednom zapadnom i jednom ruskom službom. Mada, vreme će pokazati da je ta procena bila utoliko konzervativna i pogrešna, jer nije uzela u obzir i još naglašeniju vezanost Stojkovića za jednu službu koja je daleko bliža njegovoj adresi stanovanja od pomenutih, i u kojoj ga toliko dobro poznaju da su mu dodelili kodno ime „Tronožac“. Zbog čega? Nije teško zaključiti…
