PIŠE: Aleksa Đilas
Na Zapadu ima nemalo dobrih univerziteta. Za neke se može reći i da su odlični. Ali, izgleda da nikad nešto nije toliko dobro a da oni kojima pripada ne požele da ga upropaste. Univerzitet je zajednica profesora i studenata i obe grupe se oduvek zanimaju za politiku. Bilo je profesora koji su postali ugledni političari i studentskih protesta za koje je čuo čitav svet. Posle „Hladnog rata“, međutim, došlo je do novog i velikog spajanja politike i univerziteta.
U jednom predavanju koje sam u proleće 2007. održao na desetak američkih univerziteta, istakao sam kako su Sjedinjene Američke Države „sklonije nego ikad da hvale zemlje kao demokratske ili ih osude kao nedemokratske shodno njihovoj voljnosti da se prilagode američkoj spoljnoj politici“.
A u jednom eseju koji sam u leto 2020. objavio kod nas, napisao sam: „Na savremenim zapadnim univerzitetima, posebno elitnim, politika je sve zastupljenija: naučna istraživanja i radovi prilagođavaju se interesima države, najčešće spoljnopolitičkim; novinari, diplomate i profesionalni političari postaju profesori; akademske titule se stiču da bi bile odskočna daska za političku karijeru.“
Ako je znanje moć, onda bi trebalo da može da se suprotstavi političkoj moći. A nikad ne bi smelo da joj služi. Ali, vrlo često sami zapadni univerziteti traže saradnju sa državom i finansijsku pomoć od velikih kompanija. I profesori i studenti govore kako žele da se bave savremenim problemima, da pomažu čovečanstvu – u Americi se koriste izrazi „da se napravi razlika“ i „da se svet učini boljim mestom“. Time objašnjavaju i svoje veze sa svetom politike i biznisa. U ovoj saradnji, međutim, najčešće nadvladaju moć i novac – i utoliko lakše što je dobrovoljna.
INSTITUCIJE STVARAJU NOVE INSTITUCIJE: Na zapadnim univerzitetima se već nekoliko decenija otvaraju nove institucije koje i jesu i nisu njihov deo i koje i jesu i nisu akademske. S ponosom nose u svom nazivu ime velikog i slavnog univerziteta, ali ne smatraju da ih to obavezuje da zadovolje njegove naučne standarde. Univerzitet to i ne očekuje. Niti mu smeta što njima ne upravlja. Dovoljno mu je što se one spominju u medijima, dobro zarađuju i povezane su sa državnim ustanovama.
Institucije stvaraju nove institucije. Univerzitet osniva škole, one stvaraju centre, koji pokreću programe, u okviru kojih nastaju istraživačke jedinice. Na kraju svega su projekti, ali su oni takođe institucije, jer nisu ograničeni vremenom – bave se, na primer, budućnošću neke zemlje.
Sve liči na babušku, rusku drvenu lutku u kojoj se nalaze manje lutke. Ali i podseća na upropašćavanje velike i lepe stare zgrade nadogradnjama i dograđivanjima.
Nazivi institucija su grandiozni, ističu njihov autoritet, hoće da izazovu divljenje. Istovremeno, često su nejasni – spominju polja delovanja koja su gotovo nepostojeća i sadrže izraze koji znače toliko toga da ne znače gotovo ništa. Ali, uvek se radi o politici i nije teško otkriti u ovim visokoparnim maglama volju za moći.
Najviše primera može se naći na vodećim američkim i engleskim univerzitetima. Recimo, možemo tek da naslutimo čime se bave „Centar za politiku ljudskih prava“ ili „Centar za demokratsko upravljanje i inovaciju“.
A mada je jasno šta proučava „Centar za evroazijske studije“, nejasno je kako to čini, budući da su Evropa i Azija ogromne i složene. No šta uopšte radi „Jedinica za proučavanje civilnog društva i ljudske bezbednosti“? Sasvim su neprozirne delatnosti „Odeljenja za međunarodni razvoj“, „Centra za nauku i međunarodne odnose“ i „Škole za svetska pitanja“, ali nema mesta sumnji da se radi o mešanju u unutrašnje poslove drugih zemalja.
A „Centar za etiku“? Da li je i u svom radu, šta god to bilo, pretenciozan i umišljen kao u svom nazivu?
Novi profesori koji vode ove institucije dobijaju titule koje su još nejasnije i još megalomanskije od naziva sâmih institucija. I koje otvoreno pokazuju nameru da se odlučuje o sudbini drugih zemalja i čitavog sveta. Na primer, da bi postali profesor globalnog upravljanja, nije jasno kakva su znanja potrebna, a može se sumnjati da ih je za tako džinovski poduhvat i moguće steći. Ali, titula obavezuje na mešanje u poslove vlada širom sveta.
Slično se može reći za profesora za vršenje svetskog vođstva i javnu politiku ili za profesora za praksu na „Institutu za svetske poslove“. A profesor čija titula formalno glasi „Istaknuti stručnjak za veliku strategiju“, očigledno je dužan da se u svom globalnom delovanju oslanja pre svega na vojnu silu.
UPROŠĆENI ODGOVORI NA TEŠKA PITANJA: Novi profesori su u stalnom pokretu. Mnogo putuju i to s ponosom ističu. Čak se može čuti: „Živim u avionima!“ (Cinici će primetiti da aerodromske gužve i huk avionskih motora teško da pomažu koncentraciji i razmišljanju.)
Menjaju i mesta na kojima rade. Stalno tražeći prestižnije i još bolje plaćene poslove, odlaze na druge institute i univerzitete, postaju direktori u fondacijama, ministri i ambasadori. Rade i nekoliko poslova u isto vreme, a stalno su prisutni u vodećim medijima. Često se sele u druge gradove i zemlje, menjaju državljanstvo pa čak i nacionalnu pripadnost.
Ovakav užurbani i zamarajući život teško je spojiv sa svim onim što se donedavno smatralo načinom postojanja za profesore društvenih i humanističkih nauka. Jer kako se usredsrediti na naučni rad ili posvetiti više godina pisanju jedne knjige? I kako naći snage za predavanja, seminare i rad sa studentima? I koliko vremena ostaje za one neophodne duge boravke u bibliotekama i arhivima? Najzad, može li se bez meditiranja u tišini, bez dugih, usamljenih šetnji?
Novi profesori pišu brzo i mnogo. I na prvi pogled veoma dobro. Vešti su, zanimljivi, ubedljivi. Ali, bave se najrazličitijim temama koje nemaju veze sa njihovim prethodnim obrazovanjem i o kojima imaju samo površno znanje. Svestrani po onome o čemu pišu, jednostrani su po načinu na koji pišu.
Na teška i složena pitanja daju lake i uprošćene odgovore koje su već unapred pripremili. Sve je njima logično i jasno, nema potrebe za raspravom ko je u pravu. Jure ka zaključku koji je uvek u skladu sa ideologijom koju su prihvatili, čak neposredno izražava političku orijentaciju njihovih instituta. Na prvi pogled daroviti amateri, oni su šarlatani sa velikim pretenzijama i lošim namerama.
Pre mnogo godina, jedan mladi Englez je s uspehom završio studije istorije na „Oksfordu“ i počeo da se bavi novinarstvom. Pisao je odlično, bio radoznao i nije izbegavao osetljve teme. Smelo je putovao u istočnoevropske zemlje gde ga je pratila tajna policija.
Mada umerenih političkih stavova, imao je u sebi nešto od buntovnika koji brani progonjene. Uporno je podsećao zapadnu javnost na evropski istok koji su nepravedno zaboravili. Počeo je da piše i knjige, koje su bile dobronamerne i korisne ali su i ličile na sakupljene i reciklirane novinske članke. Godine su prolazile a nagrade, priznanja i odlikovanja se nizali.
Nestanak komunizma u Istočnoj Evropi pretvorio je ovog iskrenog prijatelja disidenata u lažnog liberalnog internacionalistu. Blizak je američkim neokonzervativcima i jedan od ideologa zapadnog intervencionizma. Tek ponekad blago kritikuje vlasti u Vašingtonu i Londonu.
Postaje profesor evropskih studija na „Oksfordu“ a „poseban fokus“ mu je Srednja i Istočna Evropa. Dakle, uža specijalnost mu je sve od Nemačke do Bugarske i od Crne Gore do Baltika! Uz to on slobodno i smelo piše i o Severnoj Africi i o Zapadnoj Aziji. Takođe i o Mjanmaru. I, naravno, o Kini kao opasnosti, pretnji. Najviše ipak, i s velikom ljubavlju i brigom, o Sjedinjenim Američkim Državama.
MILIONERI KOJI ŽIVE KAO MILIONERI: Novi profesori često izražavaju svoje poštovanje za disidente u komunističkoj Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Kažu kako se dive njihovoj hrabrosti i ističu da imaju iste moralne vrednosti i političke principe.
Čak vide sebe kao nastavljače u novom vremenu i novim uslovima disidentske borbe iz 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih godina: Disidenti su se borili za demokratske reforme na istoku Evrope, mi se borimo za globalni trijumf demokratije! Ali, razlike između disidenata i profesora su veće od sličnosti. Čak su oni po mnogo čemu antipodi.
Disidenti su bili pravi intelektualci koji su znali vrednost i značaj kulture i za društvo i za njih same. I videli je kao usko povezanu sa moralnim životom i borbom za slobodu. Za njih je rasprava o politici uvek bila i rasprava o kulturi. Doslovce, nijedan od novih profesora ne bavi se kulturom u svojim radovima i javnim nastupima. I kao da ni likovna umetnost i muzika ne igraju ulogu u njihovom životu.
Mada su bili za demokratiju kakva je postojala na Zapadu, disidenti nisu idealizovali zapadna društva i hteli su da očuvaju mnoge socijalističke ustanove koje su komunistički režimi stvorili u njihovim zemljama. I inače im je bila bliska ideja socijalizma.
Novim profesorima je tuđe bilo šta u vezi sa socijalizmom. Niti ih zanimaju socijalna pravda i društvena solidarnost, niti bi podržali jačanje radničkih sindikata ili veće društveno vlasništvo i kontrolu nad sredstvima za proizvodnju. Izgleda da ne smatraju da ni država ne treba da se trudi da približi kulturu širokim slojevima naroda.
Disidenti su živeli skromno i bili zadovoljni. No, pošto su često bili u zatvoru ili bez posla, i takav život im je bio teško dostupan. Ipak nikada nisu mnogo razmišljali o novcu a težnja za bogatstvom i luksuzom bila im je sasvim tuđa. Novi profesori imaju veće plate i honorare za knjige od svojih kolega, a još više zarađuju kroz medije i razne delatnosti vezane za politiku i biznis. U stvari, oni su milioneri i žive kao milioneri, a finansijske uspehe smatraju dokazom vrednosti svog rada i potvrdu ispravnosti svojih ideja.
Disidenti su bili protivnici nasilja. Ne samo što su optuživali jednopartijske režime da su nasilni, već su oštro kritikovali one opozicionere koji su se zalagali za nasilnu borbu. Središnja, glavna poruka disidentske borbe za demokratske promene je bila: Spremni smo da nas policija tuče i da idemo na robiju, da trpimo i da se žrtvujemo, ali niko, ni naš najveći neprijatelj, neće biti naša žrtva! Ovaj humani pristup davao je dodatnu snagu njihovim tvrdnjama da su iskreni borci za demokratiju i povećavao njihov moralni autoritet.
Novi profesori su zagovornici širenja demokratije po svetu uz pomoć sile. To je suština njihove spoljne politike. Zato zastupaju i princip da diplomatija mora da bude podržana silom. Ali, to onda znači ukidanje diplomatije. Jer bît diplomatije jeste traganje za mirnim, nenasilnim rešenjima u odnosima između država. Uostalom, kad se kaže za nekog čoveka da je dobar diplomata, misli se da je vešt da rešava probleme tako da nikome ne nanese štetu i da nikoga ne uvredi. Diplomatija se sastoji od različitih procedura i procesa, ali čim se u njih uključi sila, ona neminovno postaje glavni metod.
Diplomatija nikad nije bila bezbedna profesija. Diplomatama preti opasnost od terorista, nasilnih demonstranata, neprijateljski raspoloženog stanovništva. Ali, diplomata nije predstavljao opasnost po zemlju u kojoj je bio na službi. Sada diplomate zapadnih zemalja to postaju jer im je zapoveđeno da nastupaju napadački i ratoborno, da prete i ucenjuju.
Novi profesori, kao glavni zagovornici ove nove diplomatije, takođe uporno nastoje na tome da kada dođe do rata, mir ne treba da bude sklopljen sem pod uslovom da i pravda bude zadovoljena, odnosno da svi krivci budu kažnjeni. Bez toga, vele oni, neće biti ni pomirenja ni trajnog mira ni demokratskih promena. Na prvi pogled, sve to izgleda logično i uverljivo, čak veoma moralno.
Ali, šta to znači u stvarnosti? Ništa drugo do da u zemlji koja je izgubila rat, političari, generali i mnogi drugi treba da budu suđeni i to od sudova koje su stvorili pobednici. Međutim, to je teško ostvariti bez potpune pobede, odnosno totalnog poraza zemlje koja se smatra odgovornom za rat.
Ali, zar se onda šanse za mir znatno ne smanjuju? I zar čitava nova spoljnja politika zasnovana na sili ne vodi ka novim ratovima? I, najzad, nije li to možda ono što novi profesori u stvari žele?
(Izlaganje na naučnoj konferenciji „Intelektualci, juče i danas“, Srpska akademija nauka i umetnosti, 24-25. novembar 2022, Beograd)
