PIŠE: Dragan Bisenić
Posle 6. januara i upada Trampovih pristalica na Kapitol hil, Bajdenova administracija dramatično je promenila odnos prema odlazećem predsedniku.
Umesto izvesne, već predviđene „razumne netrpeljivosti“ koja je podrazumevala i priznanja i prihvatanja nekih Trampovih dostignuća, učinjen je potpuni zaokret, tako da će Trampovo nasleđe biti sasvim izbrisano, a tamo gde bude neminovno da se uvaži, kao u slučaju normalizacije odnosa arapskih zemalja i Izraela, biće preoblikovano i preformulisano da se neće više ni na koji način vezivati za Trampa.
Demonstracija odlučnosti u operaciji „brisanja Trampa“ predstavljaju pripremljeni dekreti koji će u prvih 10 dana sasvim poništiti Trampove odluke o zabrani ulaska građanima muslimanskih država u SAD, vratiti SAD u Pariski sporazum o klimi i promeniti pristup u borbi s koronom koji će, pored ostalog, na federalnom nivou propisati obavezno nošenje maski.
Balkansko nasleđe
Zbog toga, razumno je da se postavi pitanje kakva će biti sudbina Trampovog „balkanskog nasleđa“ u politici Bajdenove administracije? U prvom redu to se odnosi na Kosovo i nastojanja revizije Dejtonskog sporazuma.
Na jednoj strani, postoje oni koji pretpostavljaju da Balkan neće biti među prioritetima Bajdenove administracije.
Prvi razlog je nasleđe „trampizma“ i „trampistička“ Amerika kojoj je neophodno da premosti podele i da se prvo saniraju unutrašnji ekonomski, zdravstveni i demokratski problemi.
Amerika nije bila suočena sa naoružanim ustankom još od 1850. pa su čak i svi vojni komandanti potpisali krajnje neuobičajen dokument, neku vrstu izjave lojalnosti novoj administraciji, što već implicira da se postavilo pitanje gde stoji američka vojska u konfrontaciji nastaloj posle 6. januara.
Drugi su promenjeni međunarodni uslovi u svetu gde će i Bajden morati da se suoči sa dovođenjem u red odnosa sa saveznicima, zatim rešavanje velikih pitanja kao što je nuklearni sporazum sa Iranom, a da se ne spominje da su odnosi s Rusijom i Kinom višeg prioriteta.
Na drugoj strani, ne treba smetnuti sa uma daje Balkan idealna teritorija za „proksi“ sukobe (posredne sukobe) kao što je to i bio tokom 90-ih, pa će suzbijanje ruskog i kineskog uticaja moći da se sprovodi i na Balkanu, a ne samo u Ukrajini i Belorusiji.
A još važnije od toga jeste činjenica da su Bajdenovi glavni spoljnopolitički ljudi kao i sam Bajden, lično povezani s Bosnom i Kosovom jer su oblikovani tim događajima i da oni upravo te američke akcije smatraju obrascem uspešnog spoljnopolitičkog delovanja.
Demontaža Trampovog nasleđa, međutim, neće zaobići ni njegovu balkansku dimenziju.
Osnove za promene postavljene su na oba područja.
„Vudro Vilson“ centar nedavno je objavio izveštaj svog ekspertskog tima u kojem se ponovo traži snažna centralizacija.
Kada je reč o Kosovu, stvari su nešto zamršenije, budući da je potpisan Vašingtonski sporazum koji je povezan sa „Avramovim sporazumima“ između Izraela i arapskih država, ali suštinski to ne predstavlja prepreku za njegovo preformulisanja ili drugačije tumačenje njegovih balkanskih aspekata.
Povratak stare retorike
U tom smislu, nije mogla da neopaženo prođe stara retorika koja se oslanja na uslovljavanja i pretnje, a koju je najdirektnije postavio Dejvid Filips, koji je višedecenijski viši savetnik državnih sekretara od Bušove do Obamine administracije u kojoj je bio zadužen za praćenje terorizma i Islamske države.
Filips je, govoreći za kosovske medije, formulisao da bi „Zapad trebalo Srbiji da ponudi sporazum“ koji bi bio „stavljanje pred svršen čin“.
„Uslovi za konačni sporazum moraju se formulisati i predstaviti predsedniku Vučiću i srpskoj strani. Zapad bi Srbiji trebalo da ponudi sporazum i to bi trebalo da bude poput stavljanja pred svršen čin: postignite sporazum, ovaj proces traje dugo. Strane se moraju usredsrediti na konačni sporazum koji će biti obavezujući. Nije teško predvideti šta bi taj sporazum značio, naravno da je teško misliti da će Srpska pravoslavna crkva priznati nezavisnost Kosova, ali drugog izbora nema. U suprotnom, Srbija bi morala biti isključena iz integracije u evroatlantske institucije i ostala bi problematična država. Vreme je da se krene napred i da se postigne obostrano priznanje. Sporazum bi zaista bio postignut kada bi SAD i EU blisko sarađivale“, smatra Filips.
Za pregovore 12 meseci
On predlaže da se obema stranama dozvoli 12 meseci za pregovore, a ukoliko se sporazum ne postigne, Srbija treba da plati punu cenu i da budu obustavljeni dalji razgovori o priključivanju EU.
Ne isključuje se neka vrsta „novog Rambujea“ ili obnove njegovog duha u novim okolnostima.
Naravno, ovakvu ideju nije lako realizovati, jer ni države EU nisu jednoglasne u stavu prema Kosovu.
Osim toga, u EU se probio stav da članstvo u EU ne mora obavezno da bude povezano sa pitanjem Kosova.
To je jedan od scenarija koji je prošlog meseca podeljen u papiru „Berlinskog dijaloga“ koji je održavan prethodnih godina o Balkanu.
Ali oni koji bagatelišu Filipsove reči tvrdnjama da je „albanski lobista“, previđaju da one u novim okolnostima samo imaju veću, a ne manju težinu, jer je Filips jedan od onih koji žele da od Trampovog balkanskog nasleđa ne ostane ni kamen na kamenu.
I svi ostali koji će kao „spoljni saradnici“ ili oficijelni zvaničnici Bajdenove administracije biti uključeni u balkansku politiku, neće imati mislosti prema Trampovom nasleđu.
Filips je dugogodišnji direktor Centra za preventivno delovanja Saveta za spoljne odnose u kojem je davao političke preporuke za sve sukobe u kojima je Amerika bila direktno ili indirektno angažovana.
U novembru je na Kolumbija univerzitetu bio moderator skupa o Kosovu na kome su govorili Madlen Olbrajt, Eliot Engel i kosovski premijer Avdula Hoti.
Kreatori Dejtona
Zabrinjavajući razvoj u Vašingtonu nosi povratak ljudi iz vremena rata u Bosni koji podržavaju snažni lobi koji nastoji da promeni Dejton, smatra profesor Univerziteta u Pitsburgu Robert Hejdn.
Bajden je za zamenika državnog sekretara Entonija Blinkena nominovao dugogodišnjeg diplomatu i profesora Harvarda, Vendi Šerman (71), koja je direktno učestvovala u kreiranju Dejtonskog sporazuma, a koja je kasnije bila potpredsednica Albrajt Stounbridž grupe, dok nije imenovana za podsekretara za politička pitanja u Stejt departmentu u Obaminoj administraciji i bila glavni pregovarač u nuklearnom sporazumu sa Iranom.
Treća po hijerarhiji biće Viktorija Nuland, koja ima mnogo snažniju „balkansku biografiju“.
Uspeh, ali ne i pobeda
Uključivanje „starih asova“ sa jasnim profilom, poput Madlen Olbrajt, ukazuje na to da će strane koje su im najbliže, albanska i bošnjačka, očekivati maksimalizaciju svojih zahteva.
Bivša državna sekretarka ima i imaće brojne kanale, ako ne i čitavu mrežu uticaja na Balkanu.
Čak i ako Bajden prepusti Balkan profesionalcima, oni će tim pre nastojati da se potpuno distanciraju od Trampove balkanske politike.
To znači da neće biti smenjivanja kosovske vlade koja ne bude želela da ukine takse ili da se uključi u američki plan za postizanje sporazuma.
Postaviće se i pitanje sudbine Hašima Tačija i ostalih albanskih lidera koji se nalaze pred Specijalizovanim sudom u Hagu.
Povodom predloga za promenu Dejtonskog sporazuma, Hejdn je reagovao u časopisu „National interest“.
„Većina predloga američkih analitičara za ‘popravljanje Bosne’ jesu da NATO pomogne Bošnjacima u takvom preuzimanju države, namećući centralizovanu vladu Hrvatima i Srbima. Teško je zamisliti bolji način za destabilizaciju Bosne. Još je teže naći opravdan razlog za takve predloge. Bosna nije takva kakva je zbog Dejtona; nego je Dejton takav kakav je zbog prirode bosanskog društva. Dejtonski sistem održava mir dvadeset i pet godina. Zašto sada destabilizovati Bosnu“, naveo je Hejdn.
Bosna i Kosovo su sa američkog stajališta uspeh, ali nisu i potpuna pobeda. Sada se u novom koraku očekuje da ne bude sumnje u trijumf, čemu bi vrata trebalo da otvori potpuni raskid s Trampovom politikom zbog 6. januara.
(Danas)
