PIŠE: Siniša Ljepojević
U Sudanu već danima traju sukobi dveju zvaničnih oružanih formacija koji prete izbijanjem građanskog rata. Zapadni mediji tvrde da je reč o ličnom sukobu dvojice generala, ali da li je to samo lični sukob? Kome je, u stvari, i zašto u interesu destabilizacija te strateški važne zemlje?
Rivalitet dve najmoćnije ličnosti zemlje koja je pod vojnom upravom je samo instrument daleko šire geopolitičke igre velikih sila.
Rivali su komandant Sudanskih oružanih snaga (SAF) i predsednik vladajućeg Suverenog saveta general Abdel Fatah Al-Burhan, koji je praktično šef države, i komandant legalne paravojne formacije Snage za brzu pomoć (RSF) generala Mohameda Hamdana Dagala, koji je i zamenik predsednika Suverenog saveta pa tako i šefa države. Oružane snage generala Dagala nisu u sastavu SAF-a i potpuno su nezavisne od njega.
Sudan je po geografiji treća najveća zemlja u Africi, ima 48 miliona stanovnika i nalazi se na veoma važnom strateškom mestu. Na obalama je Crvenog mora, tu je Rog Afrike, u njoj nastaje moćni veliki Nil kojeg čine Beli i Plavi Nil, spaja se sa pojasom Sahela i bogata je naftom.
Od sticanja nezavisnosti od Britanije 1956. godine i Sudan je, kao i većina afričkih bivših kolonijalnih država, imao nestabilnu spoljnu politiku. Savezništva i ideološke sklonosti su se menjali, izuzev islamskog karaktera, a sa njima i vlasti.
Ništa bez Zapada
U novije vreme problemi su počeli još 2003. kada je Sudan sklopio ugovor sa Kinom o eksploataciji nafte u području Darfura. Zapadne zemlje su organizovale nemire i vodio se lokalni građanski rat sa popriličnim brojem žrtava.
Zapad tad nije uspeo. Ali nije mirovao pa je 2009. novoosnovani takozvani Međunarodni krivični sud optužio dugogodišnjeg lidera Sudana Omara Al-Bašira za genocid i zatražio njegovo hapšenje. On je ipak ostao na čelu države, te su usledile američke sankcije.
Potom je iniciran građanski rat u južnom delu Sudana, a kao instrument je korišćena verska netrpeljivost jer u tom delu žive hrišćani i animisti a Sudan je dominantno muslimanski.
I 2011. je nastala nova država, Republika Južni Sudan, u kojem se nalazi oko 70 odsto sudanskih rezervi nafte. Pritisak se kasnije pretvorio u organizovano uplitanje Zapada, i to tek kada je predsednik Al-Bašir 2017. posetio Moskvu i sa Rusijom potpisao niz važnih sporazuma, uključujući i onaj o izgradnji trajne ruske pomorske baze na Crvenom moru i koncesije na rudnike zlata.
Posle toga su 2019. godine su organizovani protesti po modelu „obojenih revolucija“ i oružane snage, i Al-Burhanove i Dagalove, podržale su zahteve za smenu Al-Bašira, koji je potom i uhapšen. Formirana je civilna vlada na čelu sa američkim kandidatom Abdalahom Hamdokom.
Ali, one iste vojne snage koje su smenile Al-Bašira, pre dve godine su izvršile državni udar i uspostavljena je vojna uprava. Formiran je Suvereni savet čiji je prvi čovek general Al-Burhan, a drugi general Dagala.
Kvad više ne funkcioniše
Aktuelni oružani sukobi izbili su zbog inicijative generala Al-Burhana da se RSF generala Dagala odmah pripoje SAF-u i tako potpadnu po njegovu komandu. To bi u nekim drugim okolnostima bilo i normalno, ali general Dagala je to odbio i sugerisao da se taj proces sprovede za narednih deset godina. Postoji sumnja da to i nije ideja samog Al-Burhana. Istovremeno se pokazalo da Al-Burhan namerava da sebe proglasi za doživotnog predsednika.
Zanimljivo je da je ta inicijativa pokrenuta vrlo brzo posle posete Kartumu ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova, kada su potvrđeni svi dotadašnji sporazumi Sudana i Rusije. Finalizovan je i dogovor o ruskoj pomorskoj bazi u Port Sudanu na Crvenom moru. Lavrov se sreo i s Al-Burhanom i sa Dagalom.
Uz to, u junu bi trebalo da se održi i drugi Afričko-ruski samit u Moskvi i ruski šef diplomatije je posle posete Sudanu upozorio da neke zapadne zemlje nastoje da miniraju taj važan skup.
Zbog dogovora o ruskoj bazi posle 2019. i rušenja Al-Bašira Amerika je formirala takozvani Kvad, koji je samoproglašeni dušebrižnik za sudbinu Sudana. Tu su Amerika, Britanija, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE). Navodno, da pomognu tranziciji ka civilnoj administraciji.
Ali, potom je došlo do tektonskih geopolitičkih promena pa Kvad više ne funkcioniše. Saudijska Arabija i UAE imaju bliske veze sa Sudanom, ali su bliski i Kini i Rusiji.
Najbliži prijatelj
Amerika sada pokušava da se osloni na mrežu nevladinih organizacija koje je sama formirala. Glavna američka organizacija su Snage za slobodu i promenu (FFC) koja je i vodila „obojenu revoluciju“ za rušenje Bašira 2019. Nedavno su organizovani i protesti u znak podrške Ukrajini, a protiv Rusije.
Ali, FFC se pocepala, odvojile su se dve grupe i formirale svoje pokrete, koji su, kako se tvrdi u Kartumu, bliske generalu Dagalu. Vašington se i dalje oslanja na ostatak FFC-a koji više nema snagu i daleko je od raspoloženja Sudanaca.
Posle državnog udara 2021. kada je skinuta proamerička civilna administracija, Vašington se približio generalu Al-Burhanu. Tako se sada tvrdi da je blizak Americi, a najbliži je sa Egiptom i na njega Kairo ima dosta veliki uticaj. Egipat i Sudan imaju zajednički problem sa Etiopijom koja gradi veliku branu za hidrocentralu i koja može da smanji dotok vode u Nil.
Ali, Al-Burhan je 2019. bio i u Rusiji a decembra prošle godine se u Rijadu sastao sa kineskim liderom Si Đinpingom. Time je potvrđeno, kako je tada saopšteno, prijateljstvo Kine i Sudana.
Fokus na zlato
Ništa manje nije zanimljiv i general Dagalo, u narodu poznatiji kao Hemeti. Potiče iz Darfura gde je po ideji predsednika Al-Bašira formirao paravojne milicije Džandžavid iz kojih su nastale RSF. U političkim krugovima se tvrdi da je blizak Rusiji. U Moskvi je bio u februaru 2022. Veoma je blizak UAE i tokom rata u Jemenu slao je svoje vojnike iz RSF da pomognu Saudijcima i Emiratima protiv Huti pobunjenika. Za razliku od Al-Burhana blizak je sa Etiopijom. Ima veze i sa libijskim maršalom Haftarom.
Dagalo je veoma bogat čovek i tvrdi se da kontroliše veliki deo trgovine zlatom, mada sve oružane snage u Sudanu imaju upliva u ekonomskim poslovima. Za njega se vezuju i optužbe oko prisustva ruske privatne vojne kompanije „Vagner“ koja je obezbeđivala rudnike zlata a tvrdi se i da je bila deo promena u vlasti u Kartumu. Zbog poslova sa zlatom u Sudanu Amerika je uvela sankcije kompaniji „M invest“ za koju tvrdi da je deo „Vagner“ grupe. Ali, novinari BBC su istraživali prisustvo „Vagnera“ u najnovijim sukobima i objavili su da nisu pronašli bilo kakve dokaze da je ta kompanija prisutna u Sudanu.
Kada su počeli sukobi vojnici RSF-a su napali pet zatvora i svi zatvorenici su pušteni. U jednom od tih zatvora je bio i bivši predsednik Al-Bašir i sad niko tačno ne zna gde je on. Vojne vlasti su posle nekoliko dana saopštile da je u jednoj vojnoj bolnici.
U diplomatskim krugovima važi uverenje da Amerika ne voli Hemetija. Ali je, ipak, zanimljivo da ga Amerikanci nisu optužili za zbivanja u Darfuru gde je on bio komandant, a za šta je optužen bivši predsednik Al-Bašir.
Mnogo stranaca
Od stranaca, sada su u Sudanu najangažovaniji zapadni saveznici koji svoje prisustvo opravdavaju potrebom da evakuišu svoje građane. Po onom starom mafijaškom pravilu: ko se prvi javi. taj je kriv. Vašington je posredovao i u trodnevnom primirju. a nemačka vojska kontroliše aerodrom Vadi Saidna, severno od Kartuma, odakle se obavlja evakuacija. Ali, uskoro će taj aerodrom preuzeti Britanci. Amerika je, prema saopštenju Bele kuće, uverena da može da okonča rat u Sudanu. I sugeriše da ima nameru tu i da ostane.
Amerikanci već imaju bazu u susednom Džibutiju. Ali tu i Kinezi imaju bazu.
Vašington je posebno zabrinut za biohemijske laboratorije za teške infektivne bolesti koje kontroliše preko svog starog klijenta, Svetske zdravstvene organizacije.
Mnogo je stranaca u sudanskoj drami. Tu su Amerikanci, Britanci, Ujedinjene nacije, pa i Evropska unija i zemlje regiona ali, procenjuju poznavaoci prilika u Kartumu, oni ne mogu mnogo pomoći. Za njih je kasno.
(RT Balkan)
