Draško Stanivuković sve više liči na savremenu verziju stare rimske politike: narodu se prvo ostavi problem da ga iscrpi, a onda mu se zakašnjelo rješenje servira kao milost vlasti.
U starom Rimu masa se smirivala hljebom i igrama. U Banjaluci se danas pokušava nešto slično — godine problema sa vodosnabdijevanjem pretvaraju se u predizborni spektakl, a osnovna obaveza gradske vlasti predstavlja kao veliki politički podvig.
Voda nije milost a nije ni poklon.
Voda je osnovno pravo građana i minimum normalnog života.
Zato se danas ne postavlja pitanje zašto se nešto radi sada, nego zašto nije urađeno ranije. Ako su postojala rješenja, zašto su građani čekali? Ako se problem mogao pokrenuti u izbornoj godini, zašto se godinama razvlačio kroz obećanja, izgovore i predstave?
Suština Draškove manipulacije upravo je u tome: građanina dovedeš do toga da bude zahvalan za ono što mu je od početka pripadalo. Prvo ga navikneš na nestašice, cisterne i nervozu, a onda se pojaviš pred kamerama kao spasilac jer si uradio ono što je gradska vlast morala uraditi bez aplauza i bez kampanje.
Čisto tempiranje.
Pokušaj da se komunalni problem pretvori u izborni kapital.
Banjaluka nije rimska arena, građani nisu publika, a voda nije hljeb bačen sa balkona da narod zaplješće vladaru.
Građani ne treba da zahvaljuju zato što se neko u izbornoj godini sjetio da ljudi moraju imati vodu.
Treba da pitaju zašto su čekali.
I zašto se od njihove žeđi pravi politička režija.
Vijesti365
