PIŠE: Boris Vlastelica, diplomirani kulturolog i pjevač grupe Repetitor
Mi u Srbiji možemo da se pohvalimo da smo bili pokusni laboratorijski kunići iz oblasti promene režima američkim neokonzervativcima. Na nama su polagali, dok još knjiga nije bila napisana, tj dok je bila u začetku.
Bilo je to vreme kada su SAD, pijane od svoje moći nakon raspada Sovjetskog Saveza, osećale da imaju ceo svet pod nogama, i da mogu jednostrano da deluju, kako im odgovara, bez posledica. NATO agresija na Srbiju 1999. bila je prva od mnogih intervencija SAD kakve smo videli kasnije, bez glasanja u Savetu Bezbednosti UN ili objave rata ili bilo kakvog obzira na međunarodno pravo, vođenje rata i slično – u osnovi normalizacija državnog terorizma. Ali osim što je Srbija bila poligon za imperijalne ratne igre, prva je imala priliku da iskusi ono što je sada dobro uspostavljeni šablon operacija promene režima od strane Sjedinjenih Država.
Godine 2004. poznati mejnstrim britanski list Gardijan, objavio je članak koji oktriva čitav plan za ovu vrstu operacija, koje su kasnije nazvane „obojenim revolucijama“. U članku pod nazivom Američka kampanja iza nemira u Kijevu, i danas dostpunom na internetu, izneti su detalji u to vreme tako nazvane, „kestenaste revolucije“, danas poznatije kao „narandžasta revolucija“. U tekstu iz Gardijana se navodi: „Dok su dobici takozvane revolcije kestena ukrajinski, kampanja je američka kreacija. To je sofisticirana i briljantno osmišljena vežba zapadnog brendiranja i masovnog marketinga koja je korišćena u četiri zemlje za četiri godine kako bi se rešio problem navodno nameštenih izbora i srušili neugodni režimi“.
Dakle, SAD se ovde skoro hvale da izvode operacije promene režima. Priručnik uključuje angažovanje američkih konsultanata, anketara, diplomata, dve velike američke stranke i ulaganje miliona dolara u mrežu američkih nevladinih organizacija koje deluju ne samo u političkoj već i kulturoj, obrazovnoj i bilo kojoj drugoj sferi ciljanog društva u kojoj mogu da ostvare uticaj. Prva upotreba kampanje bila je u Srbiji. Nakon agresije NATO koja je uništila infrastrukturu i industriju tadašnje Jugoslavije, Vašington je bio odlučan da sruši dugogodišnji Miloševićev režim. Američki ambasador Ričard Majls je po navodima Gardijana odigrao ključnu ulogu u ovom poduhvatu. Kasnije je bio i ambasador SAD u Gruziji, gde je 2003. godine ponovio ove korake za uspostavljanje prozapadnog režima. SAD su potom pokušale da urade isto u Belorusiji, gde je američki ambasador bio veteran sličnih operacija u Centralnoj Americi. „Taj je propao“, navodi Gardijan, „Koštunice u Belorusiji neće biti“, izjavio je tada beloruski predsednik Lukašenko, osvrćući se na američku pobedu u Beogradu.
SAD su bile otvorene u vezi sa ovim državnim udarima, predstavljajući ih široj javnosti „obojenim revolucijama“ u ime demokratije. Slično su radili decenijama u „svom dvorištu“, Južnoj i Centralnoj Americi, mestima poput Nikaragve, gde je CIA nasilno instalirala krajnje desničarske oligarhije multimilionerske porodice Čamoro krađom izbora od Sandinista. Ali nova vremena traže novu, perfidniju taktiku smena režima, pa je ista evoluirala u ovo, da se dalje izvozi sa kontinenta u svet, u potrazi za globalnom dominacijom Amerike. Nova formula je prvo isprobana u Jugoslaviji, zatim uspešno i u Gruziji i Ukrajini. SAD su to nazivale „inženjerisanom demokratijom“, što je cinično samo po sebi, ali bi se pre moglo opisati kao očigledno i otvoreno strano mešanje i imperijalizam. Astro-turfovanje pokreta koji služe interesima SAD. Monroova doktrina, samo sad za ceo svet, u kojoj su američke metode evoluirale u višekratno upotrebljiv šablon, u formulu za pobedu na tuđim izborima.
Gardijan navodi neke od organizacija uključenih u ove operacije. Nacionalni demokratski institut Demokratske stranke, Međunarodni republikanski institut Republikanske stranke, Stejt department SAD, USAID, Fridom haus i Fondacija za otvoreno društvo milijardera Džordža Soroša smatraju se glavnim agencijama uključenim u ovim tzv. revolucijama.
Neosvojiva tvrđava
Gardijan dalje otkriva da je američka vlada zvanično potrošila 41 milion dolara (70 miliona prilagođeno inflaciji) u Srbiji 1999. godine da organizuje i finansira jednogodišnju operaciju uklanjanja Miloševića. U Ukrajini su još 2004. potrošili oko 14 miliona dolara (24 miliona prilagođeno inflaciji) da se otarase Viktora Janukoviča. U privatnim razgovorima sa bivšim članovima Otpora ovde u Beogradu, slušao sam u to vreme kako se hvale da ih Stejt department kasnije šalje da šire svoju „stručnost“ i podučavaju „demokratiji“ na svim meridijanima.
Stejt department je nedugo zatim i priznao da igra centralnu ulogu u ovim operacijama. Počelo je u Jugoslaviji, pa se nastavilo u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu, da bi do sada spisak država gde je primenjena formula postao predugačak… Ali osim Belorusije, gde su bili neuspešni nakon što je Lukašenko odneo odlučujuću pobedu na izborima, a snage bezbednosti bile čvrsto na strani režima, postojalo je još jedno mesto koje se pokazalo neprobojnim.
Naime, koliko god pokušavali nisu uspeli da se infiltriraju u Rusiju i ostvare najvažniji cilj. Ovi momci iz Otpora su se žalili kako su uhapšeni na licu mesta pri sletanju u Moskvu, ispitivani i deportovani nazad uz trajnu zabranu ulaska. Pošto se Gruzija, Ukrajina, Kirgistan i Belorusija graniče sa Rusijom, Putin i Kremlj su i tada, 2004. lako prozrevali prave namere Vašingtona: Operacije promene režima u ruskom komšiluku imale su jasan cilj da oslabe i na kraju potčine i samu Rusiju. To što se pritisak još onda osećao u Moskvi im je omogućilo jednu jasniju sliku. Zašto su i posle toga u Kremlju nastavili toliko dugo da gaje iluzije o saradnji sa Zapadom, to je zanimljiva i duboka tema za neki drugi tekst.
Tačno deceniju nakon ukrajinske „narandžaste revolucije“, 2014. godine, SAD su podržale još jedan nasilni puč koji su predvodili, blago rečeno – ekstremno desni elementi, sa ciljem svrgavanja istog izabranog predsednika kojeg su zbacili prvi put, Viktora Janukoviča, koji je bio garant ukrajinske neutralnosti, jedine pozicije koja je toj zemlji donosila stabilnost. U Kijevu se mimo volje naroda uspostavlja prozapadni i antiruski režim, kreće rat u Donbasu i sva smrt, eskalacija i razaranje koje traje i danas. Na kraju krajeva, upotreba tog šablona za smene režima o kojima piše Gardijan pokrenuli su događaje koji danas čak dovode u pitanje i samo postojanje Ukrajine kao države uopšte, da i ne govorimo o njenoj suverenosti.
Sada se čini da se piše poslednje poglavlje ove imperijalističke politike. Mnogo ranije nego što je većina tada mogla da predvidi, ali ni trenutak prerano za ogromnu većinu nas ovde u Srbiji.
(Glas javnosti)
