Piše: Goran Bogunović, ujak pokojne Tijane Jurić
Kada neko dete nestane i vest o tome izađe na portalima i društvenim mrežama, njeni/njegovi najbliži u svojoj nemoći čitaju sve komentare ispod svake vesti i objave, ne bi li pronašli bilo kakvu informaciju, bilo kakav tračak nade da je negde nego video, da neko zna nešto, da će stići kući, da će sve biti u redu na kraju.
Čitaju sve komentare.
Onaj ko nije tražio nestalu dragu osobu na taj način, ne može ni da zamisli koliko ljudi mogu biti monstruozni ili čisto bezdušni u svojim izjavama koje, u najmanje lošem slučaju nemaju ama baš nikakvu svrhu osim da se komentator oseti superiorno jer “meni to nikad ne bi moglo da se desi”, a u najgorem da iz sebe izbaci čisto, nerafinisano zlo i ne snosi nikakve posledice zbog toga.
Biram da verujem da većina ljudi koja pametuje dok bližnji nestale osobe prolaze kroz neopisivi pakao samo nema osećaj za nešto što nisu iskusili i da ne shvataju šta rade tim ljudima svojim logodijareičnim demonstriranjem vaspitne superiornosti koje u tom trenutku nema ama baš nikakvu funkcionalnu vrednost i samim tim je potpuno besmisleno i nepotrebno.
Surova istina je sledeća: postoji na hiljade načina da se isto dogodi i vama i da vi nemate apsolutno nikakav način da to sprečite. Ne dao vam bog da čitate sve komentare na portalima i društvenim mrežama tražeći svoje nestalo dete i da ste primorani da čitate iste one stvari koje ste vi komentarisali kada se tragalo za tuđim detetom.
Zato imajte sledeće na umu: ako nemate neku informaciju koja bi mogla biti od značaja ili makar reč podrške – ne pišite ništa.
Bukvalno vas ništa ne košta da svoje mišljenje zadržite za sebe.
