PIŠE: Zoran Panović
I dalje ima naivnih u Srbiji koji misle da je Zorana ’iskoristila trenutak’, da Zorana ’ojačava svoju poziciju’, da se ’sveti što joj nije ostala infrastruktura’.
Tobože, potpredsednica Vlade Srbije i ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović, čestitala je Džou Bajdenu pobedu na predsedničkim izborima u SAD, ne pitajući prethodno Vučića sme li da to uradi.
Naravno, uvek ostaje mogućnost da je i Zorana, kao i drugi naprednjački visokodužnosnici, vremenom razvila instinkte samoodržanja i prekognicije da razmišlja i dela onako kako to vođa očekuje.
U slučaju Bajden ipak je prilično politički rizično prepustiti se razvijenim instinktima a ne jasnim uputstvima.
Tek su naivni oni pravovernici režima koji zaista veruju da je Zorana ’potrčala pred rudu’, sem ako to ne govore po zadataku.
Nekad se zaista čini da Vučić nikad toliko ne iritira ’građansku’, savamalsku, Srbiju koliko zamajava njegovu ‘patriotsku’ (neojulovsku), čija prorusko-trampovska pozicija ponekad liči na oblik neuroze.
Zorana, kao i svi drugi, samo ispunjava striktno i lojalno svoju ulogu u ’keč ol’.
Kao što su i tobožnji sukobi ’prozapadne i demokratski emancipovane’ Zorane i ’retrogradnih radikalsko-julovskih recidiva’ u režimu, samo softver uhodanog keč ola.
Vučićev režim funkcioniše po principu uzajamno funkcionalnih paradoksa, i ministarka Mihajlović sa svim svojim bitkama i simpatijama je samo deo toga.
Ako uz to idu i (geo)politička uverenja utoliko je utisak bolji.
Mislite li da je Vučić ’izribao’ Zoranu zato je ona izbacila Bajatovića sa sastanka zbog nepoštovanja institucije Vlade?
Za naivne to je ’liberalna struja režima’.
Što ne znači da jednog dana to ne može dijalektički i postati u određenim raspletima.
Simulirani sukobi u efektima entropije mogu biti potvrđene netrpeljivosti.
Zorana Mihajlović je na svom Instagramu objavila fotografiju Bajdena i buduće potpredsednice SAD Kamale Haris, uz poruku u kojoj se citira veliki Mahatma Gandi.
Upravo to mesto zvuči kao da su stari Džo i harizmatična Kamala srpskom narodu i dezorijentisanoj srpskoj opoziciji, a ne Zorana njima, poslali motivacionu poruku: ’Duh demokratije ne može se nametnuti spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda’.
Mi u Srbiji imamo provincijalni običaj da svetske događaje upodobljujemo našem ’srpskom svetu’.
Pa tako je i Zorana u čestitci Kamalu upodobila Vučićevoj famoznoj ’ženskoj vladi’.
Ako postoji sumnja da se ministarka Mihajlović osmelila da ne pitajući vođu čestita Bajdenu, bilo bi poražavajuće sumnjati da je morala da pita vođu da osudi vređanje novinarke Žakline Tatalović od strane Ace Lukasa.
Makar bez direktnog pominjanja imena aktera i mesta radnje.
Ako Zorana nije ’potrčala pred rudu’, čestitajući Bajdenu, slovenački premijer i naprednjački prijatelj Janez Janša jeste, čestitajući pobedu Trampu.
Od svojih zemljaka, Janša je više verovao u Melaniju nego u Edvarda Kardelja kome je Bajden bio na sahrani 1979.
Iako bi Kardelj, ideolog samoupravljanja, imao priličnu posthumnu ideološku rehabilitaciju, da je na američkim izborima pobedio Berni Sanders kao nesuđeni predsednički kandidat demokrata.
Istorija se ubrzava.
Verovatno već živimo u ’postistoriji’.
Visok je datum.
Pazite, prvi Blejd Raner (Blade Runner) kojeg je Ridli Skot snimio 1982. (ej, tada je bio Mundijal u Španiji, a Vahid Halilhodžić naš centarfor), dešava se 2019.
Doduše, radnja drugog Blejd Ranera iz 2017. Denija Vilneva dešava se možda baš godine kada će Srbija ući u EU – 2049.
Dakle, za razliku od naših đedova i prađedova koji neke stvari i rasplete nisu mogli ni zamisliti, nama je svaki mogući rasplet već snimljen na filmu i TV serijama: Od nuklearnog armagedona, distopijskog razvoja veštačke inteligencije, klimatskih katastrofa, sofisticiranih diktatura, pandemija, dolazaka vanzemaljaca kojima je Zemlja u lancu ishrane.
Tako je i sa američkim izborima.
U TV seriji ’Kuća od karata’ (House of Cards), prikazana je opcija kako jedan kandidat podriva legitimitet izbora na kojima je izgubio.
Poučan je primer beskrupuloznog Frenka Andervuda (Kevin Spejsi), političara iz petog distrikta Južne Karoline, uglednog i karijernog člana Demokratske stranke i njegove demonske supruge Kler (Robin Rajt).
Brutalni protagonisti Frenk i Kler probili su takozvani ’četvrti zid’, obraćajući se publici direktno i sugestivno kroz ekran, stvarajući brevijar vulgarnog makijavelizma u postistoriji.
Citati su tipa: ’Put ka uspehu je popločan licemerjem i žrtvama. Nikada ne treba žaliti.’
Do morbidne tačke kada Kler, koja i sama nasleđuje muža na mestu predsednika SAD odliuči da govori ’samo istinu’.
Što kažu u mom selu: Opanci su ko zdrav zub.
Nikad ih ne osećaš na nogama.
Doduše, od ovih iz kataloga – ’šiljkana’ – to više važi za one ‘piroćane’ pirotskog ‘Tigra’ koji najbolje idu uz vunene čarape.
Hoćemo li se opet uzdati kao nekad kad nam je bilo najteže – u srpski opanak.
Ali, sad onaj suvenirski koji je u pratnji Vučića kupio Bajden u Skadarliji prilikom njegove posete Beogradu 2016.
Taj Bajdenov opanak može biti važniji od olovke koju je Vučić dobio od Trampa.
Da je Srbija 1990. imala svog Valensu koji bi rekao da se evroatlanska pozicija Srbije podrazumeva, možda bi i Zorana (ili Ana), danas mogla da pošalje čestitku Bajdenu sadržaja sličnog kao čestitka hravatskog premijera Plenkovića o lepim željama za jačanje evroatlanskog partnerstva.
Kada sam pitao koleginicu iz Grčke kako se tamo opredeljuju između Trampa i Bajdena, ona mi je odgovorila da tu nema ni približno strasti kao u Srbiji jer Grčka je jednostavno u dobrim odnosima sa Amerikom, ima NATO baze i tako to.
Povišenih emocija je možda bilo kad je protivkandidat Bušu senioru 1988. bio demokrata grčkog porekla Majkl Dukakis.
Ako već Izrael zbog Bajdena neće povući priznanje Kosova, možda ni mi sad ne moramo da žurimo sa preseljenjem ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim.
Šta će biti sa regionalnim sedištem američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije u Beogradu?
Kad dođemo na dnevi red, hoćemo li od stereotipa umeti da pročitamo gestove dobre volje?
Pres kliping je varljiv i lako manipulativan metodološki postupak.
Njegovom selekcijom svašta se može napraviti.
I mnogo složenije stvari nego dokazati da je Bajden ’srbomrzac’.
Što pravim, što izmišljenim citatima.
Ali, pres klipingom se može i obrnuto – racionalizovati Bajdena prema ’srpskom pitanju’.
Pozovimo u pomoć i Tomislava Nikolića: Okrepljujuće sad, kad se izvuku iz naftalina, zvuče Bajdenove reči iz Zagreba (novembar 2015), gde se on, kao tadašnji potpredsednik SAD, sreo s Nikolićem i gde je poručio da SAD podržavaju doprinos Srbije u prevazilaženju bezbedonosnih izazova, pozitivan odnos prema migrantskoj krizi, kao i doprinos miru i stabilnosti u regionu.
Čak je Bajden tada u Zagrebu (pod brendom inicijative ‘Brdo – Brioni’) imao razumevanja i što nećemo u NATO.
Nikolić mu je, ako se dobro sećam, vrlo učtivo objasnio što Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji.
Avgusta 2016. u Prištini Bajden jeste ponovio da je nezavisnost Kosova gotova stvar (’nema povrtaka nazad’), ali se založio i za formiranje zajednice srpskih opština.
Kosovskom predsedniku Tačiju je naglasio – ’Imate odgovornost da to ispunite ili će Priština izgubiti podršku SAD’.
Iako verovatno zvučni cinično, ali možda će upravo Bajdenova pobeda ubrzati evropski put Srbije, jače prodore u pregovaračkim poglavljima 23. i 24. (prava i slobode).
Uostalom, zar prilikom posete Beogradu 2009. Bajden Borisu Tadiću i njegovima nije preneo poruku da Vašington podržava evroatlantsku budućnost Srbije kao ključne zemlje u regionu.
Obraćajući se ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću, Bajden je tada bio simpatičan više nego ciničan: ’Vi ste onaj sa Harvarda što pravi toliko problema. Svi momci sa Harvarda su takvi, znam ja takve, imam neke i u Vašingtonu’.
Sumnjamo da bi Vućić dozvolio Nikoli Selakoviću, kao što je Tadić Jeremiću, da pravi ’toliko problema’.
Srpska podrška Trampu je odgovor na albanski kult Klintonovih.
I cele te politike.
Deo kulta je i ime autoputa od Gnjilana do Uroševca, ka Bondstilu, po preminulom Bajedovom sinu Bou koji je volontirao na Kosovo.
Ponekad je zaista šešeljevski romansiran pokušaj da se s Trampom kompenzuje olako proćerdan istorijski kapitala srpsko-američkih odnosa.
Ričard Nikson je u Beogradu 1970. zaustavio kola ’kod Londona’, grlio se s narodom i rekao ’živela Jugoslavija’!
Ali je posle u Zagrebu rekao i ’živela Hrvatska’! Tito je bio poražen tom činjenicom.
Da je Tramp došao bar bi čuli ’Živela Srbija’!
Ovako ipak da se uzdamo u reči Tome Nikolića koji je na Tviteru napisao nakon ’Brdo-Brioni’ u Zagreba 2015. gde je, kako već pomenusmo, razgovarao i sa Bajdenom: ’Daće Bog da se uvek ovako sastajemo i da obnavljamo prijateljstva i uspostavljamo saradnju’.
(Danas)
