BALKAN – KAVKAZ – BLISKI ISTOK: Iste sile, nove jednačine

0
74

PIŠE: Dragan Bisenić

Kavkasko pitanje, bliskoistočno-iranski problem i stanje na Balkanu povezali su se od oktobra do decembra u gotovo savršeni geopolitički mrežni trougao između Kavkaza, Balkana i Bliskog istoka, u kom se kao glavni akteri pojavljuju gotovo iste sile, ali u novim jednačinama.

U odnosima između njih došlo je do veoma značajnih pomeranja koja će oblikovati ove regione u narednim godinama.

Još važnije je da se čini da je do tih promena došlo razmenom i priznavanjem sfera uticaja između najvažnijih aktera, SAD i Rusije.

Nova ravnoteža uspostavljena je tako što je Rusija prepustila deo svog uticaja na Balkanu u zamenu za veliko snaženje uticaja na Kavkazu, gde su SAD bile gotovo sasvim inertne, kao i Rusija tokom sklapanja ovih sporazuma na Bliskom istoku.

Ali, dok su dve velike sile, SAD i Rusija, možda čineći jedna drugoj ustupke, manevrisale svojim regionalnim uticajima napred – nazad, negde osvajajući, a negde prepuštajući uticaj, regionalna sila daleko manjih performansi i ambicija, Izrael, ostvarila je uspešne prodore na sva tri pravca i u sva tri regiona.

U sva tri regionalna centra, uslovno ćemo uzeti da su to Beograd, Baku i Jerusalim, nekoliko događaja dalo je obrise novog odnosa snaga globalnih i regionalnih sila.

Ubrzanje je počelo kad je 15. septembra u Vašingtonu potpisan Avramov sporazum između Izraela, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina.

Tri nedelje kasnije sporazum je dobio produžetak kad su Beograd i Priština 4. oktobra u Vašingtonu prihvatili da otvore ambasade u Jerusalimu, da se Izrael i Kosovo međusobno priznaju, da prihvate odredbe koje svrstavaju Hezbolah u terorističke organizacije, niz odredbi koje ukazuju na ograničavanje uticaja Rusije i Kine, a otvaraju vrata američkim ekonomskim aktivnostima i investicijama.

Između ova dva potpisivanja dokumenata u Vašingtonu, naizgled nevezano počeo je 27. septembra napad Azerbejdžana na jermensku enklavu, Nagorno-Karabah.

Borbe su okončane posle 42 dana, 10. novembra odredbama ugovora u Moskvi prema kojem Jermenija mora da vrati sve ranije okupirane teritorije kao i teritorije Nagorno-Karabaha koje je Azerbejdžan zauzeo ratnim dejstvima.

Poslednje u ovom nizu bilo je ubistvo vodećeg iranskog nuklearnog naučnika Mohsena Farizadeha, 27. novembra u predgrađu Teherana koje, pored eventualne vojne ili gerilske iranske protivakcije, može značajno da oteža pomirljive planove Bajdenove administracije prema Iranu, napuštanje politike maksimalnog pritiska i povratka Amerike u nuklearni sporazum sa Iranom.

Po svojoj logici, ovi događaji su oblikovali prostor između Beograda, Bakua, Tel Aviva i Teherana.

Kavkaski problem uključuje Rusiju, SAD, Azerbejdžan, Jermeniju, Gruziju, Tursku, Iran i Izrael.

Iranski problem angažuje Iran, Izrael, Rusiju, Tursku, SAD, Saudijsku Arabiju i Azerbejdžan.

Stanje na Balkanu angažuje Srbiju, Rusiju, SAD, Tursku i Izrael. Zajednički akteri su SAD, Izrael, Rusija i Turska.

To su države za koje se može reći da gospodare prostorom između Kavkaza, obala Indijskog okeana i Persijskog zaliva pa sve do Save i Dunava.

Njihova mobilnost i dinamika, saradnja i sukobi imaju posledice na svakom delu ove trougaone mreže.

Znači, nedavni sukob povodom Nagorno Karabaha osetio se na Bliskom istoku i Balkanu, kao što se likvidacija iranskog nuklearnog fizičara Farizadeha osetila na Balkanu i Kavkazu.

Zbignjev Bžežinski je pre četvrt veka Kavkaz nazvao Balkanom Centralne Azije, a balkanizacija država Bliskog istoka ušla je u široku upotrebu u deceniji arapskog proleća.

Od Beograda do Bakua ima 2.500 kilometara, a do Teherana nešto više, 2.800.

Od Tel Aviva do Beograda ima 1.900 kilometara. Između Teherana i Bakua ima svega 540, a od Tel Aviva do Bakua je 1.650 kilometara.

Dobici svake od ovih država nisu podjednaki.

Možemo ih uzeti kao dobitke prvog, drugog i trećeg reda.

Prvi i drugi red čine direktni, a treći red indirektni dobici.

Ali, ono što svaka od ovih država dobija ili je dobila, nije jednako onome što je želela i htela.

Na Kavkazu su Azerbejdžan i Rusija direktni dobitnici, Izrael indirektni, a Turska je, po svemu sudeći, najveći gubitnik.

Posle potpisivanja niza sporazuma o normalizaciji sa arapskim u muslimanskim zemljama – UAE, Bahreinom, Sudanom i Marokom, čemu je potrebno dodati i sporazume potpisane sa Srbijom i Prištinom, jasno je da je Izrael najveći regionalni dobitnik.

Na Balkanu je došlo do promene odnosa snaga.

Posle Vašingtonskog sporazuma, dobitnici su Amerika i Izrael, dok se za Rusiju može reći da je izgubila oko 30 odsto uticaja u Srbiji, ali da je umesto toga dobila 60 odsto uticaja u Crnoj Gori.

Recimo, ono što je Gruzija na Kavkazu za SAD, sad je to Crna Gora za Rusiju.

Pravi kuriozitet nove Crne Gore, iako je rano da se bilo šta defintivno sudi, može da bude legalizovanje ruskog uticaja u jednoj državi – članici NATO.

Ako se pokaže da će Crna Gora biti poligon ove jeresi, onda će njen značaj biti jednak hrišćanskom rasceptu, ali u današnjem vremenu i nadaleko nadmašiti brojnost i veličinu Crne Gore.

Dok je još ovog leta razrađivano kako bi NATO postupio u slučaju proruskog svrgavanja vlade u Crnoj Gori, sve do najvažnijeg poprišta, hibridnog rata Amerike i Rusije, izgleda da će nova vlada koju drži podrška nekoliko nesumnjivo proruskih stranaka, moći uspešno da koegzistira sa komandom NATO u Monsu.

A ako bude mogla Crna Gora, zašto ne bi mogla i Srbija?

Bosna i Hercegovina?

Mogućno je da će to biti još jedno od kreativnih rešenja za balkanske i druge države koje ne mogu da se odvoje od proruskog istorijskog, kulturnog i verskog sentimenta, poput njihovog umrežavanja u bliskoistočni pregovarački ambijent.

U NATO sve pevajući Podmoskovske večeri – što da ne?

Mada su, pre pola veka zbog sličnih kohabitacija, padale glave evropskih šefova država, partija i vlada.

Koliko god ovo izgledalo kreativno, to bi važilo samo za Balkan, gde Rusija želi da očuva uticaj, ali nema strateške interese i gde ne želi nevolje, niti bespotrebne dodatne sukobe sa SAD i EU.

Za Kavkaz važe druga pravila.

Situacija na Kavkazu je suštinski važna za rusku geopolitiku očuvanja distance od pretnje, u ovom slučaju NATO i ambicija regionalnih sila.

Rusija, ne samo što je pomogla okončanju rata, ona je rasporedila 2.000 vojnika na pet godina čime je učinila odlučujući korak u uspotstavljanju skoro potpune kontrole na Kavkazu.

Azerbejdžan je sada suočen s ruskim trupama i na severu i na istoku, u Jermeniji.

Jedini problem je Gruzija koja ima izvestan broj američkih oficira koje koristi za obuku, ali oni ne predstavljaju nešto što bi Rusiji zadavalo probleme.

Turskoj je data najvažnija uloga u podršci Azerbejdžanu, ali ni uloga Izraela nije bila mala. Azerbejdžan je bio veliki kupac izraelskih vojnih tehnologija.

Posle posete Bakuu 2016, premijer Netanjahu izjavio je da je Azerbejdžan naručio naoružanje i vojnu opremu vrednu pet milijardi dolara uključujući dronove i satelitske tehnologije.

Švedski institut SIPRI izvestio je da je Azerbejdžan od 2016. do 2019. kupio naoružanje, dronove, municiju, antitenkovske mine i raketne sisteme zemlja-vazduh, vredne oko 900 miliona dolara.

Izraelske kompanije su obučavale azerbejdžanske specijalne jednice, izgradile odbrambeni sistem na aerodromu u Bakuu i unapredile naoružanje i opremu iz sovjetskog perioda.

Jermenija je bila na granici prekida diplomatskih odnosa sa Izraelom.

„Izraelsko snabdevanje Azerbejdžana supermodernim naoružanjem posebno je neprihvatljivo imajući u vidu agresiju velikog obima te zemlje protiv Jermenije i Arcaha“, rekla je portparolka jermenske vlade Ana Nagdalian, obrazlažući odluku Jermenije da povuče svog ambasadora iz Tel Aviva.

Izrael ima i strateški interes, jer je Azerbejdžan najpovoljnija teritorija koja bi mogla da se koristi za različite operacije u slučaju vojnog sukoba sa Iranom.

U pitanju je logistika, korišćenje aerodroma, snabdevanje gorivom ili potraga za oborenim pilotima unutar iranske teritorije. Avioni koji su pogođeni ili bi imali malo goriva pa bi mogli da sleću u azerbejdžanske baze.

U Iranu živi duplo više etničkih Azera, nego u Azerbejdžanu, pa to odnose ove dve zemlje čini složenim.

Amerika je pre dva dana učinila Izraelu uslugu i u Maroku. Normalizovanje odnosa dve zemlje, postalo je mogućno pre dva dana, tek kad su SAD priznale Zapadnu Saharu kao deo Maroka.

Iz događaja u sva tri regiona i vektora koji ih spajaju sa Tel Avivom, Izrael je izašao kao pobednik i po ostvarenju svojih ciljeva, ali ne i po obimu, jer mu to nije ni potrebno, superiorniji su od Rusije i SAD.

Njihov cilj, međutim, nije da stvore određenu trajnu sferu uticaja, nego da kreiraju dovoljno prostrano i snažno zaleđe u slučaju konfrontacije sa Iranom.

Oni žele ad hoc alijansu koja bi potpuno izolovala Iran u slučaju sukoba ili ga u takvom stanju primorala da dođe za pregovarački sto o novim uslovima nuklearnog sporazuma.

(Danas)

Ostavite komentar