Mihailu Barišnjikovu će 16. novembra u Bakingemskoj palati biti dodeljena nagrada Kraljevske plesne akademije. Tim povodom, jedan od najboljih igrača 20. veka za britanski “Gardijan” govorio je o baletu danas, o tome šta ga pokreće da i u 74. godini izađe na scenu i, naravno, o ratu u Ukrajini.
Mihail Barišnjikov (74) najbolji je baletan svoje generacije. Rus po rođenju, iz Rige, u Letoniji. Pre nego što je prebegao u Kanadu 1974, igrao je u baletskoj trupi “Kirov”. Plesač niskog rasta, ali ogromne gladi, svestranosti, tehničkog majstorstva, ali s ličnim pečatom, harizmom i šarmom u svemu što je radio, Barišnjikov je svoju karijeru napravio u SAD, nastupajući sa Njujorškim baletom i Američkim baletskim pozorištem, gde je kasnije postao umetnički direktor.
Isprobao se i u savremenom plesu i mjuziklu, s Markom Morisom osnovao projekat White Oak Dance, a sada vodi Umetnički centar Barišnjikov u Njujorku. Još uvek nastupa u eksperimentalnom pozorištu, a najskorije je igrao u Čehovljevom “Višnjik” ukrajinskog reditelja Igora Goljaka, gde je scenu delio s ogromnom robotskom rukom. Na ekranu se pojavio u filmovima “Prekretnica” i “Bele noći” i u seriji “Seks i grad”. Barišnjikovu će 16. novembra u Bakingemskoj palati biti dodeljena nagrada Kraljevske plesne akademije.
Čestitamo, to je prestižna nagrada. Dodeljuje se za “izuzetne zasluge u umetnosti igre i baleta”. Šta vam je balet dao, a šta mislite da ste vi mogli dati baletu?
Balet mi je dao život. Imao sam osam ili devet godina kada su mi moja prva iskustva u baletu ulivala samopouzdanje da verujem da mogu biti deo tajanstvenog sveta pozorišta. I mislim na sve, od izvođača preko električara do čistača koji dolaze posle predstave. Imao sam ljubavnu vezu sa svim tim i još uvek imam. Što se tiče onoga što sam dao baletu, dao sam svoje uzbuđenje, mislim. I zahvalnost za priliku da živim i radim u jedinstvenom i očaravajućem svetu.
Koliko često sada plešete? Nedavno sam video snimak kako izvlačite neke pokrete na paradi Vogue World – i dalje imate to “nešto”!
Veoma ste ljubazni, hvala. Sada ne plešem mnogo i bio sam polaskan kad me je Ana Vintur zamolila da budem deo događaja Vogue World. Bio je to poljubac za Njujork i njegovu ludu elastičnost.
Kako se vaše telo oseća ovih dana?
Svaki dan je novi susret, a susreti nisu uvek prijatni.
Igrali ste u delima klasičnog i neoklasičnog baleta, u radovima različitih koreografa i stilova, u savremenom plesu, a još uvek nastupate u pozorištu. Šta pokreće tu glad?
Volim da sebe dovedem u poziciju u kojoj sam umetnički ranjiv, nesiguran. Uzbudljivo je iznova se okušavati u prevazilaženju prirodne nesigurnosti i straha koji dolaze sa svakim novim projektom. Traganje za nepoznatim, pronalaženje načina da to uspe, drži me u stanju usredsređenosti. Tad sam zapravo, srećan.
U Umetničkom centru Barišnjikov predstavljate zaista širok spektar plesnih disciplina i stilova, ali koliko sam imao prilike da vidim – nema mnogo baleta. Da li se još uvek stvaraživa umetnost u svetu klasičnog baleta?
Apsolutno verujem da je lepota klasičnog baleta ostala značajna koliko je i bila i da će uvek biti, ali mnogi baleti su kreacije određenog vremena i prostora i ne mogu se uvek dobro preneti kroz savremeni senzibilitet. Postoje koreografi koji eksperimentišu sa tim, ali takav izazov prepuštam njima. Naravno, ako bi baletski projekat bio predstavljen u Umetničkom centru Barišnjikov (BAC), on bi imao istu pažnju kao i svi drugi koji se prijave za angažman. Na primer, nedavno smo predstavili rad “Stravinski Reimagined” koreografkinje Dženifer Veber koja je uspela da transformiše dva najpoznatija dela Igora Stravinskog “Petrušku” i “Žar pticu”. Koristila je nekoliko baletskih igrača i nešto baletskog rečnika, ali uglavnom su hip-hop igrači oni koji pokreću priču. Komad je potpuno nov, svež, ali i odan muzici Igora Stravinskog i njegovom baletskom poreklu.
Na koji način se svet baleta promenio poslednjih decenija otkako ste stigli u Severnu Ameriku?
Osim tehničkog napretka u plesu, koji je značajniji sa svakom novom generacijom, mislim da se balet nije mnogo promenio. Kompanije i dalje pokušavaju da prežive, i dalje pokušavaju da predstave neverovatan talenat koji imaju i pokušavaju da stvore novi rad koji će publika platiti da vidi.
Poslednjih godina isplivale su na videlo određene zloupotrebe ovlašćenja u baletskim kućama i školama koje su dugo bile neprijavljene. Da li mislite da se balet može suprotstaviti i promeniti ovu kulturu, onu koju često pogoršavaju ugrađene hijerarhije?
Umetnički proces može biti težak, provokativan i neprijatan. To nije marš za ljudska prava. Ali, svako zaslužuje da se prema njemu postupa s poštovanjem, a izvrsnost se uvek može postići bez zloupotrebe.
Kada ste 1974. prebegli u Kanadu iz tadašnjeg SSSR-a, rekli ste da je to bila umetnička, a ne politička odluka. Da li je to bila istina?
Da. Očigledno, u Rusiji se nisam politički izražavao, ali kada sam već dobio priliku da ostanem na zapadu, nisam mogao da zamislim da se vratim u onu Brežnjevljevu močvaru. Bio sam mlad, usred stvaranja karijere i znao sam da mi sat otkucava. Želeo sam da putujem, da radim sa različitim koreografima i da budem slobodan. Bilo je tako jednostavno, ali kada sam napravio izbor, iz ugla tadašnjeg SSSR-a to je bio čin građanske neposlušnosti.
Šta ste žrtvovali za karijeru koju ste napravili u SAD?
Neverovatno, ne osećam da sam išta žrtvovao. Imao sam izuzetnu sreću što sam kasnije uspeo da se povežem sa mnogim svojim prijateljima i mentorima koje sam u jednom trenutku morao da napustim zbog svoje odluke.
Bili ste jasni u vezi sa svojim osećanjima prema aktuelnoj politici Rusije. Vaš stav je da istaknuti Rusi treba da se jasno odrede protiv rata u Ukrajini. Da li smatrate da dovoljno ljudi ovo radi i da li to pravi neku razliku?
Nikada neće biti dovoljno, sve dok se sadašnji ruski režim ne okonča, ali, naravno, potrebna je izuzetna hrabrost da se progovori. Svi možemo da tražimo uputstva od Alekseja Navaljnog. On kaže: “Jedina stvar koja je neophodna za trijumf zla je da dobri ljudi ne rade ništa. Zato nemojte biti neaktivni.”
Osnovali ste organizaciju Prava Rusija. Šta je vaš cilj, čime se zapravo bavite?
Prava Rusija nije politička organizacija. Osnovana je prvenstveno da pomogne izbeglicama koje beže od rata u Ukrajini, ali takođe podržava i druge koji su primorani da napuste Rusiju zbog svog protivljenja ratu i sadašnjem režimu.
Da li je u sadašnjem ratnom stanju moguće imati neku nadu?
Odlučio sam da verujem da će Ukrajina pobediti i da će Rusi moći da određuju svoju budućnost bez autoritarne vlade.
Da se vratimo umetnosti, šta vas sada zanima u izvođačkom smislu: šta još želite da radite i učite?
Želim da radim sve dok sam sposoban i zainteresovan. Kakve god lekcije to donese biće neka vrsta skromne duhovne vežbe. Trenutno pripremam predstavu koju je napisao Jasuši Inoue pod nazivom “Lovačka puška” francusko-kanadskog režisera Fransoa Žirarda, a glumiće fenomenalni japanski glumac Miki Nakatani. Premijera će biti u Njujorku ovog proleća. I, naravno, Umetnički centar Barišnjikov je posao s punim radnim vremenom.
Imate li nameru da se povučete sa scene?
Kada se to dogodi, obavestiću vas.
(Guardian, RTS)
