Bauk poništavanja kruži Zapadom

0
29

PIŠE: Marko Tanasković

Bauk kruži Zapadom! Bauk poništavanja! Ovom parafrazom Marksa mogli bismo da slikovito opišemo stanje u zapadnoj civilizaciji koja se sladostrasno i bez zadrške predala takozvanoj kulturi poništavanja (cancel culture), najnovijoj totalitarističkoj ideologiji koja preti ubrzano da uništi sve one tekovine i vrednosti (sloboda misli i izražavanja, vladavina prava, pozitivna selekcija) koje su tom istom Zapadu u prethodnom stoleću donele ekonomski prosperitet i osećanje moralne superiornosti i prestiža.

Pokušaj da se realnost (ali i davno prohujala prošlost) u potpunosti saobrazi ekstremnim savremenim ideološkim i identitetskim konstruktima doveo je do brojnih tragikomičnih incidenata i situacija, od varvarskog rušenja spomenika nekim od najznačajnijih istorijskih ličnosti zbog retroaktivnog neuklapanja u današnje standarde multikulturalnosti preko cenzurisanja pola veka starih, bezazlenih crtaća o Pepeu le Tvoru zbog navodnog afirmisanja „silovateljske kulture“ do neselektivnog skidanja iz ponuda striming platformi kompletnih filmografija i diskografija glumaca i muzičara koji su se nekim komentarom ili postupkom zamerili progresivnom, politički korektnom stadu prosvećenih.

Ista ta Amerika koja je nekada davno samozadovoljno kritikovala i ismevala Staljina i Komunističku partiju Kine zbog orvelovskog brisanja sa slika proskribovanih funkcionera koji su pali u partijsku nemilost doživela je da danas digitalno uklanja određene glumce iz već snimljenih filmova zato što su se nekada nekome neukusno udvarali ili ispričali neki rasno ili etnički kontroverzan vic. Forsiranjem predstave o umetniku i zabavljaču kao o bezgrešnom biću koje nema pravo na lično mišljenje ili najobičniju grešku, ali ni mogućnost za pokajanje i oprost, liberalni Holivud je na sebe preuzeo ulogu glavnog promotera i egzekutora nemilosrdne kulture poništavanja.

Lov na veštice

Pored umetničkih krugova, medijskog establišmenta i industrije zabave, kultura poništavanja takođe je vrlo agresivno prisutna na američkim univerzitetima i koledžima. To je donekle i logično i očekivano, jer se radi o institucijama na kojima se oblikuju i formiraju umovi budućih pripadnika zapadne elite, ali i mestima gde se odavno infiltrirao značajan broj tzv. kultur-marksista i trockista koji zagovaraju ekstremno progresivističke ideje i identitetsku politiku. Usred korona pandemije i rasnih nemira u Americi, paralelno je otvorena masovna akademska sezona lova na veštice koja je ciljala neposlušne i slobodoumne profesore.

Nacionalna akademija nastavnika (National Academy of Scholars), koja se bavi praćenjem ove pojave, zaključila je u svom godišnjem izveštaju iz decembra 2020. da je „kultura poništavanja unutar visokog obrazovanja dostigla alarmantan nivo“. Ova ustanova beleži tokom prošle godine čak 172 pokušaja akademskog „poništavanja“ zbog ogrešenja profesora i drugih učesnika u procesu visokog obrazovanja o nove hiperosetljive standarde političke korektnosti koji su zavladali poslednjih nekoliko godina. Sama procedura „akademskog poništavanja“ ide otprilike ovako: 1. profesor, student ili neko iz administracije javno izgovori ili napiše nešto što se od strane progresivnih kerbera smatra za jeres; 2. izgovorena ili napisana jeres obično izazove gnev i besne reakcije na društvenim mrežama, gde se spontano ili dirigovano formira neformalna grupa koja krene s pritiscima i peticijama upućenim rukovodećim organima visokoškolske ustanove, zahtevajući od njih najoštriju reakciju; 3. administracija, u strahu od medijskog blaćenja i pretnje nasilnih nemira, obično popušta pred pritiskom rulje za linč i suspenduje ili otpušta profesora.

Dovoljno je navesti nekoliko primera iz izveštaja Akademije koji svedoče o ovoj raspomamljenoj progonilačkoj histeriji. Profesor Danijel Klajn, koji predaje računovodstvo na UCLA fakultetu za menadžment, odbio je zahteve određenih krugova iz vrha administracije da snizi svoje kriterijume ocenjivanja i da selektivno „progleda kroz prste“ tamnoputim studentima zbog njihovog emotivnog bola nakon ubistva Džordža Flojda u Mineapolisu. U svom prkosnom odgovoru na dopis administracije on je napisao sledeće redove: „Hvala na vašim sugestijama iz mejla da tamnoputim studentima dam povlašćeni tretman, imajući u vidu tragediju u Minesoti. Da li znate imena učenika koji su tamnoputi? Kako da ih identifikujem kada smo zbog korone samo imali onlajn-nastavu? Da li možda postoje i studenti koji su iz mešovitih brakova, recimo polucrni i polu-Azijci? Šta mi sugerišete da učinim u takvoj situaciji? Da im skroz izađem u susret ili samo do pola? Isto tako, da li znate da li je neko od studenata možda iz Mineapolisa? Pretpostavljam da su oni naročito uznemireni zbog svega. Mislim čak da bi neki beli student koji je odatle mogao biti još više opravdano pogođen svime ovime, naročito pošto će mnogi pretpostaviti da je rasista iako on to nije. Moja demonstratorka je iz Minesote, tako da ako vi ne znate, mogao bih da pitam nju. I da, prisetite se da je baš Martin Luter King rekao da ljude ne treba procenjivati i ocenjivati na ’osnovu boje njihove kože’. Da li smatrate da bi ovaj vaš zahtev bio u skladu s idealima doktora Kinga?“

Nakon što je njegov odgovor administraciji procurio u javnost, podigla se velika prašina na društvenim mrežama, pa je profesor Klajn suspendovan na neodređeno vreme iz nastave zbog „izrazito rasističkog tona njegovog obraćanja“, a trenutno se nalazi pod policijskom zaštitom zbog brojnih pretnji smrću koje je dobio. Za razliku od Klajna koji je ipak svojevoljno i svesno ušao u konflikt s dvostrukim standardima i licemernom političkom korektnošću, profesor komunikacije na Univerzitetu Južna Kalifornija Gregori Paton isključen je iz nastave potpuno slučajno i bez svoje „krivice“ zato što je mobilnim telefonom snimljen kako izgovara kinesku reč nei-ga, koju je koristio kao primer česte poštapalice u kineskom jeziku, a koja je nekim njegovim tamnoputim studentima previše zaličila na pogrdan naziv za crnce na engleskom.

Začarani krug

Ipak najzvučniji i najapsurdniji pokušaj „poništavanja“ odigrao se u Bostonu, na najprestižnijem američkom univerzitetu, Harvardu, gde je preko 500 studenata i profesora potpisalo peticiju za izbacivanje iz nastave Stivena Pinkera, čuvenog kognitivnog psihologa i lingviste, a sve zbog korišćenja rodno i rasno neosetljivog jezika u tačno pet tvitova i nekoliko rečenica iz knjige koje su, nakon detaljnog prečešljavanja čitave njegove bibliografije i istorijata na društvenim mrežama, pronašli njegovi neprijatelji na fakultetu. Ispostavilo se, nakon sprovedene istrage, da je iza orkestrirane hajke stajala povređena sujeta i osvetoljubivost nekih njegovih kolega koji su se bili nameračili na njegovo radno mesto.

Čest je slučaj na Zapadu da oportunisti, karijeristi i smutljivci svih fela lukavo i cinično koriste kulturu poništavanja kako bi sa svog puta do uspeha uklonili rivale i objektivno vrednije kolege. Naznake te nečasne pojave imali smo prilike da vidimo i kod nas kada je, nakon medijske eksplozije afere Mike Aleksića i posledičnog pokretanja metoo pokreta, na društvenim mrežama krenula poplava nepotpisanih „ispovesti“ navodnih studentkinja koje su optuživale veoma ugledne profesore Beogradskog univerziteta za seksualne ucene i polno zlostavljanje. Iako je vrlo verovatno da je u nekim od tih neproverenih ispovesti bilo i istinitih elemenata, jasno je da je sam način optuživanja neprihvatljiv i da vodi u začarani krug zloupotreba, bezakonja, neosnovanog blaćenja svih autoriteta i beskrajnih sumnji. Naročito treba obratiti pažnju na ovu tendenciju u svetlu aktuelnog usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji će sigurno u našem zverinjaku dnevne politike biti korišćen i za lična razračunavanja i političke progone neistomišljenika.

Da je kultura poništavanja moćno oružje ideološke i političke borbe protiv svih onih koji misle ma i za nijansu drugačije od vladajuće paradigme i koji odbijaju da se povinuju diktatu globalističkih elita, u to više nema nikakve sumnje. Ona, kao projekat, ide ruku podruku s nadzornim kapitalizmom o kome smo takođe nedavno pisali i koji svojim omnipotentnim tehnološkim i digitalnim sredstvima osigurava medijski linč i temeljno i efikasno brisanje iz gotovo svih sfera društva onih koji su, od strane misaone policije, viralnim heštegovima označeni za „poništavanje“. Efekat koji se pri tome sračunato proizvodi u najširoj populaciji jeste onemogućivanje slobodne i otvorene debate, tabuiziranje određenih osetljivih tema, permanentni strah za sopstvenu egzistenciju i karijeru, autocenzura i svesno suzbijanje kritičke misli, ali i stavljanje moćnih američkih korporacija i tehnoloških giganata u ulogu ekskluzivnih arbitara moralnosti i etičnosti.

Ugledni američki novinar i dobitnik Pulicerove nagrade Kris Hedžis, na primer, smatra da je pravi cilj „kulture poništavanja“ da preusmeri pažnju i da sakrije ogromne razmere ekonomskog raslojavanja i nejednakosti koje malobrojni članovi američke i globalne korporativne plutokratije sprovode nad ostatkom planete. U svom zapaženom eseju „Nemojte da vas zavaraju kulturni ratovi poništavanja“ on ističe:

„Kultura poništavanja, sa svojim javnim sramoćenjem na društvenim mrežama, jeste ’aktivizam iz butika’ za liberalne elite. Ona omogućava lažnim studentima radikalima da napadaju i progone one nemoćne koji su označeni kao rasisti i transfobi, nakon čega će ti isti razmaženi ’radikali’ diplomirati i početi da rade za bezdušne korporacije poput Goldman Saksa, koja je samo tokom prošle godine isplatila preko devet miliona dolara na ime odšteta i federalnih kazni zbog rasnih i polnih diskriminacija prilikom isplate ličnih dohodaka zaposlenima. Samozvani marksisti iz akademskih krugova istisnuti su s ekonomskih katedri, nakon čega su se ponovo rodili kao irelevantni kulturni i literarni kritičari, koristeći pri tome opskuran i artificijelan žargon koji njihova dela čini potpuno nečitljivim. Ti ’radikalni’ teoretičari ulažu svu svoju energiju u lingvističke akrobacije i multikulturalizam, sa granama kao što su feminističke i rodne studije, kvir teorija i afroamerička kultura. Inkluzija glasova koji su često izostavljani iz tradicionalnog akademskog kanona svakako obogaćuje univerzitete, ali multikulturalizam, moralni apsolutizam i javna denuncijacija apostata, sami po sebi, prečesto nude rute i puteve za elegantno izbegavanje kritike i napada na klasne strukture i sisteme ekonomske represije koji isključuju i guraju u bedu i nemaštinu upravo te manjine i marginalce za koje se ti borci za socijalnu pravdu navodno zalažu.“

(Pečat)

Ostavite komentar