© Sputnik / Lola Đorđević
Nedavni samit BRIKS-a je novo pisanje istorije. Na njemu je ustanovljen recept je za pravednije društvo jer pitanje budućnosti je duboko ukorenjeno u koncept boljeg i pravednijeg društva. Da Zapad nije bio toliko proždrljiv i pohlepan, zemlje BRIKS-a nikada ne bi postale džinovi, kaže za Sputnjik reditelj Emir Kusturica u intervjuu povodom 70. rođendana.
Prema Kusturicinim rečima, monetizovani svet koji je stvoren na Zapadu doživljava „blagi kolaps“, ne zato što zapadne države ne mogu da vrate svoje dugove ili da štampaju još novca.
„Oni sad ulaze u fazu i u krizu u kojoj kockar u Indoneziji, kad izlazi iz kockarnice sa puno osvojenih žetona, kad hoće da promeni lovu, neće uzimati dolar, jer dolar je poljuljan ne zbog toga što je to neko hteo. Naravno, mnogi su to hteli, ali je u svojoj suštini isušena baza, koja obavlja njegovu reprodukciju. Hoću da kažem, priča o lakoći života uz gedžete, uz tu ideju da je videoigra zapravo pravi film u kojem mi učestvujemo, nije baš do kraja tačna i tikva i kruška i paradajz moraju da se proizvedu, ako ne već štampaju kao što je rekao Bil Gejts, ali to je deo nečega što je opasno i što u toj civilizaciji dolazi na ivicu“, objašnjava sagovornik.
Americi se sada vraća ono što je 1974. i 1975. uradio tadašnji predsednik Ričard Nikson, kada se približio Kini – projektovao je velike američke investicije i naučna dostignuća kroz jeftinu kinesku radnu snagu i sada im se to vraća kroz pojavu velikih sila, ekonomskih, vojnih ili kulturoloških, kao što su Rusija, Kina ili Brazil.
Gde se sve tu, po vašem mišljenju, sad uklapa Donald Tramp i njegova pobeda?
Njegova pojava uopšte nije bezazlena, zato što se ona kači na osnovne principe slobode i jednakosti, što su zapravo bili proizvodi Američke revolucije, odnosno Francuske buržoaske. Koliko je to sad ostvarivo uz ideju koja je kod njega vrlo jasna bila u prošlom mandatu – ako hoćeš da te čuvamo moraš da platiš reket, ne možeš da budeš NATO pakt, a da ne daješ dovoljno od svog BDP-a? Neke zemlje daju više, neke manje, ali očigledno nedovoljno da bi se trkale sa Kinom i sa Rusijom upravo u naoružanju.
Jer posle luka i strele došlo je željezo, pa je bio mač, pa su bili oklopi, tako su srpski vojnici uspeli da ubiju cara Murata, zato što su mogli da se probiju sa dobrim metalima i dobrom opremom. Sad je pitanje ko je ima, i tu mogu da kažem jednu stvar koja je jedna vrlo snažna impresija. Novi avion, Su-57, je konstruisan na mašti koja avion šalje putanjama koje su nepredvidive. Njegov obrtni moment i njegov ples na nebu nikada neće biti predmet naučnika koji formatiraju F-35 ili nešto što može da se digne, sleti, brzo leti, baci bombu, a ovde je odjednom neka rapsodija na nebu. I tu se, u tim idejama o predmetima, o čoveku, o njegovom životu, o ratovanju na kraju, može izvesti zaključak čija je budućnost. Ili, koja civilizacija uz Američku može da opstane.
Mislite li da će američka civilizacija, moći da opstane? Da li će Tramp uspeti da udahne novi život tome svemu?
Po definiciji civilizacija je širi kontekst i širi krug jedne kulture. Kad govorimo o francuskoj kulturi, evropskoj kulturi, mi imamo tačno kulturološke kružnice koje su izvedene u određenim vekovima, posebno od vremena prosvetiteljstva do danas. Imamo njihov pad, ali u američkom slučaju, pošto je u pitanju hibridna nacija i pošto tamo kultura ne postoji kao pojam u upravljanju, nego kao, recimo, neki egzekutivni arhitektonski akt ili pitanje formatiranja grada pod pravim uglovima, aerodroma itd, ta civilizacija, ja bih rekao, ima veću šansu da opstane u tom cionističkom krugu koji zajedno sa protestantima ima tu novu crkvu koja je mnogobrojna i koja zapravo upravlja glavnim tokovima njihove istorije.
Ono što je vrlo značajno jeste istina da je ta zapadna meka moć kao predstavnik te civilizacije na poslednjim olimpijskim igrama dovedena u pitanje. Čak i papa neće da ide na otvaranje Notr Dama jer oseća uvredu koja je tada nanesena, a profesor Miršajmer sa Čikaškog univerziteta rekao je posle otvaranja i zatvaranja Olimpijade da možemo slobodno da obeležimo kraj jedne epohe u kojoj je meka moć bila na zapadnoj strani. A samo se prisetimo otvaranja one pekinške Olimpijade, koja je bila jedna od najuzbudljivijih predstava koje sam u životu video.
Zašto je to tako? Zato što taj novi svet nije dekadentan i on želi da opipa ili da proživi ono što su ovi već ostavili iza sebe i sad idu dalje. A to kuda idu dalje? U ovom slučaju, to je vouk kultura, to je transdžender.
Video sam da će oko 500.000 birokrata u Americi biti zamenjeno i da sledi obračun sa Sorošem. Nevladine organizacije su zadavale civilizacijski ton, a u suštini su obavljale posao misionarstva. One su se zvale nevladine organizacije, ali kad neki Ilon Mask kaže „hoću slobodnu na Tviteru“, one ga napadaju. Kada Taker Karlson ode da intervjuiše Putina, jer mir je preko potreban svima, a ne pobednik ili gubitnik, napali su Takera Karlsona kao poslednjeg gubitnika koji je potrošio ne znam koliko para, odmah su ga trošili kao najgori primer američke civilizacije. Ispalo je da su ti korektori, on, Ilon Mask, da su oni uz Trampa trijumfalno prošli kroz te izbore i da je u svim državama uzeta vlast, da su ljudi izgleda, shvatili da je vouk, razumevanje tog sveta, koji treba da dobije prednost nad sirotinjom, nad pravdom i svim drugim bilo apsolutno neodrživo. I pošto je bilo neodrživo, mi sad svedočimo vremenu u kome nastaje ta ogromna promena.
Kada su novinari pitali Džona Hjustona koji je njegov recept za to što je tako vitalan u poznim godinama i radi sve vreme i tako dalje, on je rekao da je to možda zato što nije pio i pušio pre 14. godine. Koji je vaš recept za vitalnost, za to što ste toliko aktivni i toliko radite?
Mislim da je tajna upravo negde između tog Hjustonovog i onog što u mojoj praksi, što bi rekli Rusi, proishodi iz tog nekog načela, iako ono nije napisano, nije izvedeno iz teza, ali je neprestani rad na svemu onome što čoveka čini zadovoljnim. Ne srećnim, pošto je sreća momenti koji nisu trajno stanje. Ali zadovoljstvo je sigurno jedna od ključnih stvari koje čoveka vuku napred i koje ga čuvaju od prebrzog starenja. Sve stari. I video sam da je, za razliku od Hjustona, najvažnije u starenju čuvati telo, a ne mozak.
Ako je mozak bio uključen sve vreme, ako se čitaju knjige, gledaju filmovi, telo počinje polako da stari. Tetive popuštaju, kosti malo bole. Ja sam slomio nogu pretprošle godine. Hoću da kažem, postoje ti momenti kada zapravo čovek mora voditi računa više o nečem o čemu je mislio da će biti manje važno. Odnosno, čovek čuva svoj integritet, čuva to što zna i pokušava da (barem sam ja pokušavao) da to znanje obnavljam, kroz čitanje, a malo sam zanemario poslednjih godina dana telo i to se odmah oseti.
Sećam se Hjustona kada sam bio nominovan za Oskara, on je bio u kolicima i sa maskom za kiseonik. Bio je već star i u tzv. „fejd autu“. Ali, bio je ono što sam mislio da režiseri moraju da budu – bio je upečatljiv čovek. Ja sam pokušavao da budem upečatljiv, ali nije mi često uspevalo. Ali sam zato bio dosledan. Doslednost se širila od filmova u trenutku kad sam shvatio da je film postao prenaporan i da je, kako u Holivudu kažu, „we have a fun“, zabavljali smo se, jedna lažna teza, pošto svaki film koji sam radio bio je žrtvovanje samom Bogu i pokušaj da se u teškim trenucima izbegne čak i najteže. Stvarno sam ponekad razmišljao o samoubistvu.
Ali, važno je i to što je taj moment spoznaje bilo preusmeravanje pažnje, pa sam uspeo da napravim dva grada. Paralelno s tim sam pisao knjige i onda me zateklo neki dan – sabrana dela. Možda je u tim sabranim delima zapravo tajna da čovek u jednom trenutku bude iznenađen samim sobom, da je uradio više nego što je trebalo i da se zapravo zbir tih događaja za sedamdeset godina možda može udvostručiti; da bi trebalo objektivno 140 godina za sve događaje koji su pratili moj život budu.
Upoznali ste mnoge ljude, vrlo značajne za prelaz ova dva veka. Koga biste izdvojili tu? Dovodili ste Muhiku, Maradonu… Ko vam je bio možda najzanimljiviji ovako, koga ste sretali?
Postoje dva susreta koja su na različite načine bili najupečatljiviji. Muhika kao pobornik i odgovor na film „Taxi Driver“, čovek koji je bio od tupamarosa, otimača, ucenjivača do predsednika Republike. Neko ko je svedočio istoriju jedne male zemlje u kojoj se nije pomakao od najsiromašnijeg čoveka. Ali je bio zarazan – kada je odlazio sa funkcije predsednika oko 150.000 ljudi mu je aplaudiralo i plakalo za njim, uključujući i mene, jer sam tada snimao deo toga.
Do ponovnog uspostavljanja pravde na evropskom kontinentu, kada je Vladimir Vladimirovič (Putin) učinio ono što mi nismo mogli. On je odbranio svoju kulturu, a mi smo to tek delimično učinili, podređujući se receptima Zapada i njihovih ideja. Odnosno nismo odbranili svoju braću iz Krajine. To oni sad obavljaju. I utoliko je i ideja tog čoveka, koga spominjem na drugoj strani, velesile, potpuno usklađena sa tim divnim predsednikom Urugvaja koji je sad na nesreću bolestan, ali koji je na mene ostavio utisak kao da je bio lik oca iz filma „Sjećaš se, Doli Bel“.
Ko je na vas najviše uticao? Jeli to bio Šiba Krvavac koji vas je uveo praktično u svet filma sa Valterom?
To su bili neosvešćeni trenuci i on jeste, rekao bih, odredio taj put. To je bila jedna staza, a ne druga. Ali je najveći utisak na mene ostavio Gabrijel Garsija Markes – jedan divan susret u kome sam prepoznao jednu ideju trošenja entropije i starenja. Pošto je bila ogromna razlika u godinama, on mi je rekao, „sve bih dao, i Nobelovu nagradu, i kuću u Rimu, i kuću u Havani, samo kad bih mogao da razmenim tvoje godine za moje“.
Prepoznao sam u tom iznenadnom životnom obrtu sveta, u kome jedan novinar postaje jedan od najvećih pisaca ikada, da se nešto slično i meni desilo, da sam ja, zapravo ne računajući na svoju biografiju koja je takva kakvo jeste, doživeo nešto što nije isplanirano, da sam zapravo izašao iz “šinjela Dostojevskog”, gde dva i dva nisu četiri. Da je dva i dva četiri, onda bi osrednji srednjoškolac završio polupijan na Radioteleviziji Sarajevo ili bi eventualno napravio jedan film, a posle toga se ubio od alkohola i nestao sa scene.
A ovako je bilo kao izazivanje sudbine i to stalno pomeranje i hrabrost možda da 1988. godine odem u Ameriku, da me tamo stigne neki tip koji je došao kao glasnik da mi ponudi veliki novac da snimim „Anderground“, u šta ja nisam u početku verovao, a onda se pokazalo da je to istina; da sam bio deo jedne celine u kojoj su, između ostalog i susreti sa svim nobelovcima, sa svim tipovima koji su određivali na neki način kulturnu istoriju Evrope i sveta.
Taj put je bio, zapravo, put prepoznavanja jednog životnog obrasca u kome je i egzistencijalno, političko i istorijsko postalo sastavni deo formiranja junaka. I na kraju, ono što je možda najvažnije, filmovi i tih nekoliko knjiga koje sam napisao imaju upečatljive autentične likove. Možemo slobodno reći da su ti ljudi koji su obeležili moj život izvan filma pronašli svoje mesto kao pravi prekaljeni marginalci, kao tipovi izvan tog glavnog toka, odnosno kao tipovi koji su proistekli iz tog principa anti-zvezde.
To danas ljudi ne razumeju. Kad kažeš Džo Stramer, niko pojma nema o čemu se radi. A vreme našeg odrastanja bilo je mera između alternative i centralnog toka, između Lu Rida i Majkla Džeksona. Danas je sve Majkl Džekson i ništa nije Lu Rid. Ili ako jeste, to je za potpuno privatnu upotrebu.
