Kineski lider Si Đinping kaže da se sprema za rat. Na godišnjem sastanku kineskog parlamenta i njegovog najvišeg političkog savetodavnog tela u martu, Si je kroz četiri odvojena govora „ispleo“ temu ratne spremnosti, u jednom slučaju poručio je svojim generalima da se „usude da se bore“, piše Foreign affairs.
Njegova vlada je takođe najavila povećanje kineskog budžeta za odbranu od 7,2 odsto, koji se udvostručio u poslednjoj deceniji, kao i planove da zemlju učini manje zavisnom od stranog uvoza žitarica.
A poslednjih meseci, Peking je predstavio nove zakone o vojnoj spremnosti, nova skloništa za vazdušne napade u gradovima preko puta Tajvanskog moreuza i nove kancelarije za „mobilizaciju nacionalne odbrane“ širom zemlje.
Prerano je reći sa sigurnošću šta ova dešavanja znače. Sukob nije siguran ili neizbežan. Ali nešto se promenilo u Pekingu što kreatori politike i poslovni lideri širom sveta ne mogu sebi priuštiti da ignorišu. Ako Si kaže da se sprema za rat, bilo bi glupo ne verovati mu na reč.
Prvi znak da ovogodišnji sastanci Nacionalnog narodnog kongresa i Kineske narodne političke konsultativne konferencije—poznati kao „dve sednice“ jer se oba tela sastaju istovremeno — možda neće biti posao kao i obično usledio je 1. marta, kada je u glavnom časopisu Komunističke partije Kine (KPK) objavljen esej pod nazivom „Pod vođstvom Si Đinpingove misli o jačanju vojske, napredovaćemo pobednički“.
Esej se pojavio pod nazivom „Jun Zheng” – homonim za „vojnu vladu” koji se verovatno odnosi na najviše vojno telo Kine, Centralnu vojnu komisiju – i u njemu se tvrdi da se „modernizacija nacionalne odbrane i vojske mora ubrzati”.
Takođe se poziva na intenziviranje vojno-civilne fuzije, Sijeve politike koja zahteva od privatnih kompanija i civilnih institucija da služe kineskim naporima za vojnu modernizaciju.
„Suočeni s ratovima koji nam mogu biti nametnuti, moramo razgovarati s neprijateljima na jeziku koji oni razumeju i koristiti pobedu da bismo osvojili mir i poštovanje. U novoj eri, Narodna armija insistira na upotrebi sile… Naša vojska je poznata po tome što se dobro bori i ima jak borbeni duh. Sa prosom i puškama pobedila je vojsku Kuomintanga opremljenu američkom opremom. Pobedio je do zuba naoružanog neprijatelja sveta na korejskom bojnom polju i izveo moćne i veličanstvene borbene drame koje su šokirale svet i izazvale plač duhova i bogova“, piše u eseju.
Čak i pre objavljivanja eseja, postojale su naznake da bi kineski lideri mogli da planiraju mogući sukob.
Peking je u decembru proglasio novi zakon koji će omogućiti Narodnoj oslobodilačkoj vojsci (PLA) da lakše aktivira svoje rezervne snage i institucionalizuje sistem za popunu borbenih trupa u slučaju rata.
Takve mere, kako su primetili analitičari Lajl Goldštajn i Nejtan Vehter, sugerišu da je Si možda izvukao pouke o vojnoj mobilizaciji iz neuspeha ruskog predsednika Vladimira Putina u Ukrajini.
Zakon koji reguliše vojne rezerviste nije jedina zakonska promena koja nagoveštava pripreme Pekinga. U februaru je najviše savetodavno telo Narodnog kongresa usvojilo Odluku o prilagođavanju primene pojedinih odredaba Zakona o krivičnom postupku na vojsku za vreme rata, koja, prema pisanju državnog Narodnog dnevnika, daje Centralnoj Vojnoj komisiji ovlašćenje da prilagođava zakonske odredbe, uključujući „nadležnost, odbranu i zastupanje, prinudne mere, podnošenje predmeta, istragu, krivično gonjenje, suđenje i sprovođenje kazni“.
Iako je nemoguće predvideti kako će odluka biti iskorišćena, ona bi mogla da postane oružje za gađanje pojedinaca koji se protive preuzimanju Tajvana. PLA bi ga takođe mogla koristiti da zatraži pravnu jurisdikciju nad potencijalno okupiranom teritorijom, kao što je Tajvan. Ili bi Peking mogao da ga iskoristi da primora kineske građane da podrže njegove odluke tokom rata.
Od decembra, kineska vlada je takođe otvorila niz kancelarija za mobilizaciju nacionalne odbrane – ili centara za regrutaciju – širom zemlje, uključujući Peking, Fuđen, Hubej, Hunan, Unutrašnju Mongoliju, Šandong, Šangaj, Sečuan, Tibet i Vuhan.
Istovremeno, gradovi u provinciji Fuđen, preko puta Tajvana, počeli su da grade ili unapređuju skloništa od vazdušnih napada i najmanje jednu „ratnu bolnicu“, prenose kineski državni mediji. U martu, Fuđen i nekoliko gradova u provinciji počeli su da sprečavaju inostrane IP adrese da pristupe vladinim veb lokacijama, verovatno da bi ometali praćenje priprema Kine za rat.
Ako ovi događaji nagoveštavaju promenu u razmišljanju Pekinga, sastanci u dve sesije početkom marta gotovo su potvrdili jednu. Među predlozima o kojima je raspravljala Kineska narodna politička konsultativna konferencija – savetodavno telo – bio je plan za stvaranje crne liste aktivista za nezavisnost i političkih lidera na Tajvanu.
Predložen od strane popularnog ultranacionalističkog blogera Džou Sjaopinga, plan bi odobrio ubistvo pojedinaca sa crne liste — uključujući potpredsednika Tajvana Vilijama Laj Čing-tea — ako ne promene svoj način.
Džou je kasnije rekao hongkonškim novinama Ming Pao da je njegov predlog prihvatila konferencija i da je „prosledio relevantnim vlastima na procenu i razmatranje“. Predlozi poput Džoua ne dolaze slučajno. Si je 2014. pohvalio Džoua za „pozitivnu energiju“ njegovih jeremijada protiv Tajvana i Sjedinjenih Država.
Takođe na sastancima u dve sednice, odlazeći premijer Li Kećijang najavio je vojni budžet od 1,55 biliona juana (otprilike 224,8 milijardi dolara) za 2023. što je povećanje od 7,2 odsto u odnosu na prošlu godinu.
Li je takođe pozvao na pojačane „pripreme za rat“. Zapadni stručnjaci dugo veruju da Kina potcenjuje svoje izdatke za odbranu. Peking je 2021, na primer, tvrdio da je potrošio 209 milijardi dolara na odbranu, ali je Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira naveo pravu cifru na 293,4 milijarde dolara.
Čak i zvanična kineska cifra premašuje vojnu potrošnju svih saveznika Sjedinjenih Država u Pacifiku zajedno (Australija, Japan, Filipini, Južna Koreja i Tajland), i sigurna je opklada da Kina troši znatno više nego što kaže.
Ali najizrazitiji trenuci sastanaka u dve sesije, možda i nije iznenađenje, odnosili su se na samog Sija. Kineski lider je održao ukupno četiri govora – jedan delegatima Kineske narodne političke konsultativne konferencije, dva Narodnom kongresu i jedan vojnim i paravojnim liderima.
U njima je opisao sumorni geopolitički pejzaž, izdvojio Sjedinjene Države kao protivnika Kine, podstakao privatna preduzeća da služe kineskim vojnim i strateškim ciljevima, i ponovio da vidi ujedinjenje Tajvana i kopna kao ključno za uspeh njegove politike „velikog podmlađivanja kineskog etnosa“.
U svom prvom govoru 6. marta, Si je izgledao kao da opasuje kinesku industrijsku bazu za borbu i sukobe.
„U narednom periodu, rizici i izazovi sa kojima se suočavamo samo će se povećavati i postajati sve ozbiljniji“, upozorio je. „Samo kada svi ljudi razmišljaju na jednom mestu, vredno rade na jednom mestu, pomažu jedni drugima u istom čamcu, ujedine se kao jedan, usude se da se bore i budu dobri u borbi, mogu nastaviti da osvajaju nove i veće pobede“.
Da bi pomogao KPK da postigne ove „veće pobede“, obećao je da će „ispravno usmeriti“ privatna preduzeća da investiraju u projekte kojima je država dala prioritet.
Si je takođe direktno osudio Sjedinjene Države u svom govoru, prekršivši njegovu praksu da Vašington ne imenuje kao protivnika osim u istorijskim kontekstima. On je opisao Sjedinjene Države i njihove saveznike kao vodeće uzroke trenutnih problema Kine.
„Zapadne zemlje na čelu sa Sjedinjenim Državama sprovele su protiv nas opkoljavanje i suzbijanje iz svih pravaca, što je donelo neviđene ozbiljne izazove razvoju naše zemlje“, rekao je on.
Dok je administracija američkog predsednika Džoa Bajdena naglašavala „zaštitne ograde“ i druga sredstva za usporavanje pogoršanja američko-kineskih odnosa, Peking se očigledno priprema za novu, konfrontativniju eru.
Si je 5. marta održao drugi govor u kojem je izložio viziju kineske samodovoljnosti koja je otišla znatno dalje od bilo koje njegove prethodne diskusije o ovoj temi, rekavši da je marš Kine ka modernizaciji uslovljen razbijanjem tehnološke zavisnosti od inostranih ekonomija — što znači Sjedinjene Države i druge industrijalizovane demokratije.
Si je, takođe, rekao da želi da Kina prekine oslanjanje na uvoz žitarica i industrijskih proizvoda. „U slučaju da nam nedostaje ni jedno ni drugo, međunarodno tržište nas neće zaštititi“, izjavio je Si.
Li, odlazeći premijer, istakao je istu tačku u svom godišnjem vladinom „izveštaju o radu“ istog dana, rekavši da Peking mora „neprekidno da drži činije za pirinač više od 1,4 milijarde Kineza čvrsto u svojim rukama“. Kina trenutno zavisi od uvoza za više od trećine svoje neto potrošnje hrane.
U svom trećem govoru, 8. marta, predstavnicima PLA i Narodne naoružane policije, Si je izjavio da Kina mora da usredsredi svoje inovacijske napore na jačanje nacionalne odbrane i uspostavljanje mreže nacionalnih rezervnih snaga koje bi mogle da se koriste u ratu. Si je takođe pozvao na kampanju „Nacionalno odbrambeno obrazovanje“ kako bi se ujedinilo društvo iza PLA, pozivajući se kao inspiraciju na Pokret dvostruke podrške, kampanju komunista iz 1943. da militarizuju društvo u svojoj bazi Janan.
U svom četvrtom govoru (i prvom kao predsedniku u trećem mandatu), 13. marta, Si je objavio da je „suština“ njegove velike kampanje podmlađivanja bila „ujedinjenje domovine“. Iako je nagovestio vezu između apsorpcije Tajvana i njegove toliko hvaljene kampanje da Kinu, u suštini, ponovo učini velikom, retko je, ako je ikada, to činio sa takvom jasnoćom.
Jedna stvar koja je jasna deceniju Sijeve vladavine jeste da je važno da ga shvatite ozbiljno – nešto što mnogi američki analitičari nažalost ne rade, ukazuje Foreign Affairs. Kada je Si pokrenuo seriju agresivnih kampanja protiv korupcije, privatnih preduzeća, finansijskih institucija i sektora imovine i tehnologije, mnogi analitičari su predvideli da će ove kampanje biti kratkog veka.
Ali oni su izdržali. Isto je važilo i za Sijevu drakonsku politiku „nulte kovid“ tokom tri godine – sve dok nije bio neuobičajeno primoran da preokrene kurs krajem 2022.
Si sada intenzivira decenijsku kampanju da razbije ključne ekonomske i tehnološke zavisnosti od demokratskog sveta predvođenog SAD. On to čini,kako kaže, u očekivanju nove faze ideološke i geostrateške „borbe“.
Njegove poruke o pripremama za rat i njegovo izjednačavanje nacionalnog podmlađivanja sa ujedinjenjem označavaju novu fazu u njegovoj političkoj ratnoj kampanji za zastrašivanje Tajvana. On je očigledno spreman da upotrebi silu da zauzme ostrvo. Ostaje nejasno da li on misli da to može učiniti bez rizika od nekontrolisane eskalacije sa Sjedinjenim Državama.
(Danas)
