PIŠE: Igor Ivanović
Kada je krajem osamdesetih blagopočivši Dušan Prelević – Prele objavio svoju prvu zbirku pripovedaka odlučio je da je naslovi „Kako je umro Baš-Čelik“, upravo po jednoj od 32 izrazito urbane priče, koje je podelio u tri celine po uzoru na čuveni album Majlsa Dejvisa. Recenziju za ovu knjigu, prepunu beogradskog stila i života „punim plućima“, napisao je jedan drugi beogradski šmeker (koji, nažalost, takođe više nije među nama), veliki gospodin i intelektualac Miodrag Mile Perišić.
Autor u ovoj autobiografskoj priči slika zgusnutu atmosferu bolnice u kojoj život završava bivši glumac koji je nekada glumio Baš-Čelika u dečijim predstavama; pomalo je ovo priča o izgubljenoj iluziji koju je autor još od ranog detinjstva nosio u sebi, a pomalo o složenosti života čije pravo lice upoznajete tek kada vidite i njegovo tužno naličje. Čitava knjiga odiše tim opuštenim ali i frekventnim beogradskim ritmom u kome se mešaju setna ravnodušnost prema životu i koloritna gorčina prema njegovim plodovima. Da li je nas na nemilom događaju od pre par dana iz lobija niškog hotela „Ambasador“ zapljusnuo zadah te iste „preletovske“ atmosfere?
Nije slučajno da su u uvodu ovog štiva korišćeni delo i ličnost najvećeg „desperadosa“ iz strogog centra prestonice, rokera i boema Preleta, predsednika svake beogradske ulice i kafane u „krugu dvojke“. Jer je on, zajedno sa srodnima u vremenu i prostoru Beograda, gradio taj prepoznatljivi „šmekerski stil“, po kome će naša metropola – ako ni po čemu drugom – postati osobena i slavna. I nije slučajno što je upravo on – rođeni Krstaš Prele – zajedno sa Dorćolcem Tirketom (Bogdan Tirnanić) i Čuburcem Mikom Oklopom (Milan Oklopdžić) napisao na samom početku devedesetih zajedničku knjigu Beogradske priče, ostavivši tako amanet duhu jednog nestalog vremena. Sva trojica su još za života poneli najviše priznanje koje ovaj grad može da dodeli: postali su „beogradski šmekeri“. Jer postati „beogradski šmeker“ nikada nije značilo biti po zanimanju „rođeni Beograđanin“, a još manje biti na zvaničnoj funkciji u prestonici. Ovo priznanje se nikada nije sticalo kroz partijske kongrese, državne institucije ili kroz medijske kampanje.
Mangupski šarm
Upravo suprotno: u memli gradskih kafana i po kaldrmi gradskih ulica, uvek sa finim otklonom i umerenim ciničnim prezirom prema vlastima, decenijama strpljivo i opušteno, sopstvenim duhom, sopstvenim karakterom i sopstvenim delom postajete dobrovoljni davalac krvi ovom „transcedentalnom bratstvu“. I u njemu ne sudeluju samo poznati i samo oni sa velikim delom, na neki način u njega su utkani i mnogi šire nepoznati, čiji podvizi žive diljem prestonice u kafanskim legendama i u gradskim mitovima. Zato je ovo „bratstvo beogradskog šarma“ tako sveobuhvatno: čine ga i kreativne dame poput Mirjane Bobić Mojsilović i Olje Ivanjicki; čine ga rođeni Beograđani poput Tirketa, Preleta i Mike Oklopa, ali i „došljaci“ poput Tijanića i Lazanskog koji su svojom bistrinom i energijom popravljali zidove prestonice kad god bi se ovi urušili; čini ga i eksplozivna energija Bate Stojkovića, ali i ležerni šarm Bore Todorovića; krunišu ga svojom pameću i usmenom literaturom disidentski predsednik Mihiz i svojom pojavom najveći „gospodin i mangup“ Gaga Nikolić.
Čine ga i ultimativna pijanstva ratnog siročeta iz Mostara, „srpskog Remboa“ Jaše Grobarova, ali ga čini i najčistiji hroničar beogradskog načina života, rođeni Sarajlija i gospodin-boem Momo Kapor; čine ga i sportisti „mangupi sa terena“ poput Moke Slavnića i Šekija, ali i do kraja neostvareni fudbaler sa Bulbuldera i veliki golubar Čava Dimitrijević, koji „nije hteo da upropasti mladost zbog fudbala“. Čine ga rokeri poput rođenog Čačanina Bore Čorbe i beogradske dece Megi-Margite i Caneta, ali i folkovci poput rođenog Kraljevčanina Tozovca i Džeja od Dorćola. Čine ga i dva Voždovčana, jedan koji se iz virtuelnog sveta literature u vremenima „kad su cvetale tikve“ trajno preselio sa dušanovačkih ulica u kulturno dobro – Ljuba Vrapče, ali i drugi koji je sa prašnjavih i krvavih ulica otišao u urbanu legendu – Đorđe Božović – Giška. Nekako je bilo prirodno da treći koji dolazi sa Voždovca, ovog kraljevskog dela grada, sa čela ponese beogradsku „šmekersku“ zastavu: Dragan Bjelogrlić – Bjela.
I zbilja, Bjela je svojim delom i beskrajnim šarmom to zaslužio. Još kao klinac je dobijao uloge koje su ga učinile široko poznatim i u kontinuitetu je uspeo da ostane jedan od najtraženijih glumaca, kasnije je postigao najviše domete kao privatni producent, potvrdio se i kao režiser; sve vreme je odisao nekim beogradskim duhom u kome su se preplitali ulični šarm i unutrašnji kompas da se u izboru tema postave viši standardi od onih koje gluma u najširem smislu te reči zahteva, i kao zanat i kao estrada. Iza njega će ostati filmovi koji će preživeti teret vremena. Vremenom je postao sigurno najuticajnija osoba u srpskom filmskom svetu, a nikada nije slabio ni pozicije u pozorišnom miljeu. Jedan je od retkih – a možda i jedini – koji je uspeo da se nametne kao obavezni poverilac svakoj vlasti: novac je redovno dobijao iz državnih fondova ko god da je njima gazdovao, a kad god mu se nije dopadala vlast izborio je ekskluzivno pravo da je kritikuje u javnosti (jedino je prema „žutoj“ vlasti zadržao trajnu emociju!): više nego retka privilegija u njegovom esnafu.
Da bih bolje oslikao ovu praksu, kao i da bih dočarao njegov mangupski šarm, navešću jedan slučajan susret na ulici u kome moja malenkost ima samo ulogu naturščika, a Bjela, kao i uvek, glavnu rolu. Bilo je to u vreme kada je „žuti“ režim Borisa Tadića, koji je Bjela podržavao, prethodno poražen na izborima, polako odlazio u prošlost. I nekako u isto vreme je i DSS, čiji sam član, takođe tonuo. Ja sam u neko gluvo nedeljno prepodne čekao meni do tada nepoznatog klijenta na Vračaru, po dogovoru ispred lokalnih prostorija DSS-a, da bi se lakše prepoznali. Stojim tako, po Suncu, obučen u tamno odelo i u crnim cipelama na nogama, na pustoj ulici. A iza mene, na staklu stranačkih prostorija, smeše se izbledeli i izgužvani posteri Vojislava Koštunice iz kampanja od pre više od decenije.
I ko za inat – nailazi Bjela: u šarenom šortsu, sa papučama na nogama, u majici kratkih rukava. Gleda u moju bezličnu figuru sve sa sivom DSS estetikom u pozadini, i sa šeretskim osmehom na licu kaže: „Pa, zar vi niste izumrli?“. Šta da mu kažem, mislim se: „I ako još nismo, vidi se da hoćemo…“ Umesto toga, pokušam da mu traljavo i bezvoljno uzvratim podsećajući ga na „montipajtonovsku“ scenu kada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić posetio snimanje njegovog filma (za koji je, naravno, Bjela dobio novac iz državnog budžeta), držeći nam groteskno predavanje o „značaju timskog rada“. „Da, da“ – nadoveže se odmah Bjela i poput aikido borca energiju udarca upućenog prema njemu preusmeri u suprotnom smeru – „i sigurno si video moj upadljiv otklon ka njemu… gotovo prezir!“ Eto, to je Bjela: i dan-danas se podjednako smejem kad god se setim ove anegdote u kojoj sam tako šmekerski namagarčen.
Uzdrmani jugo-titoizam
Oni koji ga ne vole ili ga ne cene često ističu da je Bjelina priroda nestalna, kao i da je ponekad prevrtljiv. Drugi se žale da je uzeo previše prostora (samim tim i para) u filmskom svetu. Najoprezniji među njima podvlače da je moć koju je zaradio prejaka za karakter koji bi morao da je nosi. U svakom slučaju, evidentno je da je polarisao filmski svet, pa možda i celokupnu javnost koja ga prati, na dve radikalne kategorije: one koji ga vole i one koji ga mrze. Skoro ništa između. Prema njemu su ravnodušna samo dva srodna sveta koja generalno preziru glumce kao esnaf: liturgijski pravoslavci i intelektualno monaštvo.
Čini se da je narečeni događaj iz lobija niškog hotela „Ambasador“ ponovo radikalno podelio zainteresovanu javnost kada je Bjela u pitanju, naravno opet na dve suprotstavljene kategorije. U tehničkom (pravnom) smislu sve izgleda jasno. Iz čista mira je napao nedužnog čoveka, koji je sedeo zavaljen u fotelji, prišavši mu sa strane. Čovek – Gaga Antonijević – nije mogao da se brani u takvom položaju i nije mogao da na vreme uoči napadača, bio je vreća za besomučno primanje desetak udaraca. Iako je od Bjele stariji tek nekoliko godina, takav utisak se ne stiče na obično posmatranje događaja, pre bi se reklo da je Bjela pretukao starca. Šta god da lično postojalo među njima, ovakav nimalo viteški (u krajnjem slučaju ni mangupski) postupak mu ne služi na čast. U normalno vreme, kod većinskog pristojnog sveta koji drži do sebe, ovakvi incidenti uveliko poništavaju pozitivno mišljenje koje je taj svet imao o nasilniku pre incidenta. Ali iza svega postoji mračnija i znatno složenija pozadina, koja ovaj incident izmešta iz pukog personalnog nesporazuma dvojice aktera. Nije samo lično među njima, čak to ponajmanje. Ima i razloga višeg reda.
Upadljivo je da su Bjelu i pored njegovog neprimerenog, čak i mučkog postupka, podržale neke javne ličnosti, kao i da je dobio solidnu podršku preko društvenih mreža. Jasno je da za većinu njih to nisu bili udarci koje je primio Gaga Antonijević već lično Aleksandar Vučić! Zato su blagoslovili Bjeline pesnice. I zato su sa toliko histerije branili Bjelu pokušavajući da dokažu kako su ovakvi incidenti u „sitnim satima“ krajnje normalni unutar filmsko-glumačkog sveta, natopljenog prethodno alkoholom i opijatima. Ali politička dimenzija ovog događaja sa jasno postavljenim rovovima: vlast – nevlast, čini samo prvi koncentrični krug kojim je obavijena atmosfera sa snimka iz hotelskog lobija te niške noći. Jer ako je ta publika koja je javno podržala Bjelu samo i prvenstveno politička publika, čemu onda takva ogorčenost i otvorena mržnja ovom režimu, a naročito prema Aleksandru Vučiću lično?!
U političkom smislu aktuelna Vlada Srbije sa svim njenim institucijama ima više „njihovih“ (drugosrbijanaca, globalista, neoliberala, jugonostalgičara i slično) nego ikada ranije: premijerka Ana Brnabić je deklarisani homoseksualac, radila je čitavog života samo za američki „nevladin sektor“, jugonostalgičar je i zbog lične biografije a ne samo zbog sentimenta, partizanskog je porekla. Ako bismo hteli da se malo našalimo, moglo bi se reći da ako bi nekim čudom pustila brkove imali bi na čelu Vlade novog Koču Popovića. Šta reći za Gordanu Čomić, polaznika (pardon: polaznicu – da ne platim kaznu!) poslednje generacije kumrovačkih đaka, koja je postala ministar tako što je njena „žuta“ lista imala mnogo manje glasova od nevažećih listića?! Ili za Zoranu Mihajlović – koja je u međuvremenu postala omiljeni pejzaž na travnjaku rezidencije američkog ambasadora?! Možda za uzastopnog ministra iz „ministarstava sile“ Nebojšu Stefanovića, koji u javnosti nosi majicu sa logom FBI?! Ili za predsednika Skupštine Ivicu Dačića koji je u ime Ministarstva spoljnih poslova koje je tada vodio osudio rehabilitaciju Draže Mihailovića i apelovao u kampanji da se vrati Brozov spomenik na centralni trg u Užicu?!
Da ne nabrajamo dalje, kada malo zagrebete videćete da su u vrhu države mahom deca iz decenijama privilegovanih partizanskih porodica. U kulturi – a na kulturu se fokusiramo jer je Bjela prvenstveno čovek kulture – nikada više drugosrbijanaca nije bilo na državnim jaslama. Pa, samo je Aja Jung dobila po javnom priznanju prethodnog ministra kulture iz diskrecionih fondova neverovatnih 100.000 evra za neki projekat za koji niko ne zna o čemu je reč! Toliki novac nisu dobili skupa svi nacionalni i tradicionalni projekti još od doba Dušana Silnog! Uopšte, čitava retorika (kao i celokupno ćutanje!) ove vlasti i njenih predstavnika svih vrsta više je na zapadno-globalističkoj strani nego na pravoslavno-nacionalnoj strani. Čak su i istorijski dokumentovanu akciju „Halijard“, u kojoj su na Ravnoj gori četnici pod vođstvom Draže Mihailovića spasili nekoliko stotina američkih pilota, danima u javnosti nazivali „akcijom meštana suvoborskih sela“?! Zato će ipak biti da je posredi nešto drugo, mnogo veće od „suve“ politike.
Po načinu i strastima kojima su podržali Bjelu stiče se čvrst i argumentovan utisak da su sve javne i nejavne ličnosti koje stoje iza podrške one iste koje su bile protiv ulice Blagoja Jovovića u Zemunu (atentator iz redova crnogorskih četnika na Antu Pavelića), one koje su bile protiv spomenika Stefanu Nemanji, kao i protiv filma „Dara iz Jasenovca“. Ako odemo malo dalje: one iste koje su ćutale kada je trebalo dati podršku srpskom narodu i SPC na litijama u Crnoj Gori, a koje su bile glasne kada je trebalo dati podršku gej paradi u Beogradu! Njihova mržnja prema Gagi Antonijeviću nije samo mržnja prema režiseru koji dobija novac od režima (jer novac dobijaju mnogi, uključujući i Bjelu), i nije samo mržnja prema režiseru koji za razliku od drugih ne ćuti već u javnosti podržava režim: to je slepa i otrovna mržnja prema umetniku koji se usudio da vrati Jasenovac u našu kolektivnu svest! Ako ni zbog čega drugog, onda samo zbog ovoga – Gaga Antonijević se upisao u filmsku istoriju.
Ovde ne govorimo o umetničkim dometima ili estetici ovog filma: ovde govorimo o konačnom rušenju sindroma „srpske krivice“ osmišljenom još na Drezdenskom kongresu KPJ iz 1928. godine, nametnutom na avnojevskom zasedanju u Jajcu iz 1943. godine, i zacementiranom u Skupštini SFRJ Ustavom iz 1974. godine. U ime ove, po srpski narod kancerogene ravnoteže, partizansko i komunističko rukovodstvo su ćutali o zverstvima Jasenovca i zlodelima NDH, minimizirajući ih tako što su drugi srpski antifašistički pokret – Jugoslovensku vojsku u otadžbini – izjednačili sa nacističkim slugama, ustašama! Tako je Hrvatska kao poražena i genocidna tvorevina u Drugom svetskom ratu dobila na poklon teritorije na Jadranu koje nikada istorijski nisu bile njene i koje je samo mogla da sanja; i tako je Srbija kao pobednik i žrtva u istom ratu kažnjena pravljenjem dve paradržave na njenoj teritoriji!
Da bi uspela ova naizgled nemoguća misija (uz pomoć i komunističke SSSR i liberalnog Zapada) bilo je neophodno falsifikovati istoriju na ideologiji „srpske krivice“. Pojava filmova poput „Dare iz Jasenovca“ baca novo svetlo na uticaj istorijske nauke u Srbiji, ali i iz temelja drma jugo-titoistički svetonazor (koristimo termin „jugo-titoistički“ a ne samo „jugoslovenski“, jer su i četnici Draže Mihailovića sebe nazivali „Jugoslovenskom vojskom u otadžbini“; biti jugo-titoista ne znači nužno i poštovati Tita ili njegov kult, već znači održavati na neki način istorijski narativ i tekovine Brozovog doba, recimo poput Dobrice Ćosića). Otuda je pojava ovakvog filma razbesnela sve jugo-titoiste, jer im je zaljuljala čitav svet na kome su odgajani.
Mnogi od njih su, kao i u slučaju spomenika Stefanu Nemanji, u javnosti iznosili estetske razloge neslaganja da ne bi navukli javni gnev, ali suština je u sledećem: umesto Stefana Nemanje oni su na istom trgu videli monumentalni spomenik Josipu Brozu, koji bi ih simbolički ponovo spojio sa Hrvatima na isti, po srpske interese, poguban način kao i Titov režim. Za njih Blagoje Jovović nije pucao u Antu Pavelića već lično u Josipa Broza. Za njih srpske litije u Crnoj Gori nisu odbrana svetinja već napad na jugo-titoizam. Zato je njihova mržnja toliko zaslepljena, jer u njoj ima ponajmanje čiste politike: ona je zavetna prema partizanskim precima, frakcijska u ime komunističkih staratelja, kulturološka pred titoističkim roditeljima, sekularno-jezuitska prema SPC koja je „opijum za narod“ i, naravno, malograđanska prema svemu što je tradicionalno i duhovno, jer po njima „nije napredno“.
Mentalni talac
Nisu u pravu oni koji Bjeli spočitavaju da u njemu „nema patriotizma“, odnosno da ga ima „samo dok ne naiđe na potencijalnu korist jugoslovenstva“. Kao i mnogi na javnoj sceni, i on potiče iz partizansko-komunističkog okruženja, u njemu tinja neprestana borba između Srbina i jugo-titoiste. Na ravnoteži ove borbe uspeo je da napravi mnoge filmove, vešto izbegavajući velike istorijske teme, i birajući one sporedne koje „trpe“ ovakav narativ. Delimično je bio uslovljen i pravilima koja važe u njegovom esnafu u privatnom sektoru – tamo ostvarenja imaju pun smisao tek kada se kao „roba“ plasiraju u regionu. Vešto je van srpskih zemalja uspevao da „podmetne“ taman toliko patriotizma koliko ova pravila trpe. Zbog toga je uvek išao samo do donje granice izazova, i ni korak dalje. Što je sigurno – sigurno je. I uvek je uspevao da zahvati sa obe polarisane strane, jedan je od retkih – možda i jedini – kome je to polazilo za rukom.
Međutim, nakon događaja iz lobija niškog hotela „Ambasador“, teško da će sve ostati isto. To se vidi i po pokajničkoj izjavi koju je Bjela uputio javnosti dan kasnije. Ni traga od izvinjenja srpskom društvu, a ponajmanje onom koga je prebio. Ni pokušaj da se anulira bilo kakva potencijalna veza između „Dare iz Jasenovca“ i razlozima zbog kojih je nasrnuo na njenog autora. Samo žaljenje što je „dozvolio da bude isprovociran“, kao da se obraća nekom svom glasačkom telu, od koga traži dalju podršku i pored greške u rejtingu koju je počinio. On je očigledno nakon incidenta dobio „aplauz sa pogrešne strane“, ali ga to nije pokolebalo da nastavi u istom smeru. Naprotiv, izgleda da je najzad prelomio.
Neobična je ova životna veza između Bjele, tog nestašnog dečka voždovačke kaldrme, i beogradske čaršije (kolokvijalno nazvane „krug dvojke“), veza nakrcana trajnom fascinacijom i racionalno neobjašnjivim kompleksom. Jer koliko god da ih je Bjela sa jedne strane individualno prevazilazio na konkretnim radnjama i za nekoliko dužina koplja, toliko bi sa druge strane poput narkomana dovodio sebe u trajnu zavisnost od opojne gorčine ovog apstraktnog kolektiva. Fasciniran onima koje je davno pobedio i nesvestan tog trijumfa, postajao bi uvek iznova njihov mentalni talac. Kad god bi se činilo da je na pragu katarze, kao Giška kada ga je srpska DB kao jugo-titoistu poslala da likvidira vojvodu Momčila Đujića a on se vratio po sopstvenoj odluci neobavljena posla kao Srbin, Bjela bi reterirao nevoljan da učini samoprekoračenje. Šteta, velika šteta, a samo na korak od podviga.
Dok „beogradski šmekeri“ o kojima je bilo reči u uvodu ovog štiva, poput Preleta i Tirketa, nisu ni primećivali šta kaže „krug dvojke“, jer su oni kad god bi poželeli bili „krug dvojke“, dotle bi Bjela samo odlučno stizao do zamišljene kružnice i ukopavao se tamo, fasciniran njenom nevidljivom carinom. Mnogi iz uvodnog dela ovog štiva su nažalost danas pokojni, dok je Bjela kao njihov nesuđeni naslednik, hvala Bogu, živ i zdrav i neka tako bude još decenijama. Sve je nekako već viđeno i već napisano, osim što je one pijane niške noći umro jedan šmeker sa Voždovca…
(standard.rs)
