Janis Varufakis o budućnosti bankarstva

0
222

Ova bankarska kriza je drugačija. Zapravo, sadašnja kriza je mnogo dublja od one iz 2007-08. Tada smo propast banaka koje su propadale jedna za drugom mogli pripisati raširenim prevarnim radnjama, predatorskom kreditiranju, zaveri agencija za rangiranje, sumnjivim bankarima i još sumnjivijim finansijskim derivatima – što je sve bilo posledica demontiranja regulatornog režima tokom mandata političara odgajanih na Vol stritu, poput ministra finansija Roberta Rubina. Uzroci današnjih problema bankarskog sistema imaju sasvim drugo poreklo.

Da, banka Silicon Valley (SVB) je nerazumno prihvatila ekstremno visok rizik kamatnih stopa iako je poslovala sa uglavnom neosiguranim velikim klijentima. Da, Credit Suisse ima iza sebe dugu i ružnu istoriju saradnje s kriminalcima, prevarantima i korumpiranim političarima. Ali, za razliku od 2008, ovog puta nije bilo potrebe za ućutkivanjem uzbunjivača, jer su se banke (uglavnom) pridržavale oštrijih propisa uvedenih posle 2008. i bilansi su im bili u relativno dobrom stanju. Takođe, tela nadležna za nadzor bankarskog sektora u Sjedinjenim Državama i Evropi ovoga puta ne mogu reći da su bila prevarena kao 2008.

Zapravo, sve kontrolne agencije i centralne banke odlično su znale šta se događa. Imale su pun uvid u modele bankarskog poslovanja. Jasno su videle da ti modeli ne mogu preživeti značajno povećanje dugoročnih kamatnih stopa u kombinaciji sa masovnim povlačenjem depozita. Ali ništa nisu preduzele.

Da li zaista nisu predvidele da će uspaničeni veliki klijenti sa neosiguranim depozitima pokrenuti navalu na banke? Možda i nisu. Pravi razlog zašto centralne banke nisu ništa preduzele povodom rizičnih poslovnih modela komercijalnih banaka mnogo je porazniji: takvi poslovni modeli zapravo su proizvod postupaka kojima su centralne banke pokušale da saniraju finansijski slom 2008. I toga su i zakonodavci i kreatori politika bili sasvim svesni.

Politike implementirane u Sjedinjenim Državama i Evropi posle 2008 – državni socijalizam za bankare i štednja za sve ostale – proizvele su dva efekta koji su oblikovali finansijalizovani kapitalizam u poslednjih 14 godina. Prvo, tim politikama je zatrovan novac zapadnih zemalja. Posledica je to da više nema jedinstvene nominalne kamatne stope koja može povratiti ravnotežu između tražnje i ponude novca i u isto vreme sprečiti novi talas propadanja banaka. Drugo, pošto je jasno da ne postoji jedinstvena kamatna stopa koja će osigurati stabilnost cena i finansijskog sistema, zapadni bankari su pretpostavili da će u slučaju povratka inflacije centralne banke jednostavno povećati kamatne stope i odobriti im sredstva potrebna da spasu banke. I bili su u pravu: upravo to se događa.

Pred teškim izborom između suzbijanja inflacije i spasavanja banaka, mnogi od centralnih banaka očekuju da učine i jedno i drugo: da nastave s podizanjem kamatnih stopa i produže politiku socijalizma za bankare usvojenu 2008. Ako se ništa drugo ne promeni, to je jedini način da se spreči dalje padanje banaka kao domina. Zatezanje monetarne omče oko vrata društva i pružanje finansijske pomoći bankarskom sistemu je jedina strategija koja može istovremeno zadovoljiti interese kreditora i banaka. To je i najsigurniji način da se veći deo društva osudi na nepotrebnu patnju (zbog visokih cena i visoke nezaposlenosti, mada se i jedno i drugo moglo izbeći) i stvore uslovi za sledeću bankarsku katastrofu.

Da ne bude zabune, oduvek smo znali da su banke projektovane da ne budu bezbedne i da sve zajedno čine sistem koji je strukturno nesposoban da poštuje pravila funkcionalnog tržišta. Problem je u tome što dosad nije bilo alternative: banke su bile jedini kanal kojim novac stiže do ljudi (preko blagajnika, filijala, ATM-ova i tako dalje). Društvo je talac mreže privatnih banaka koje su monopolizovale sve oblike plaćanja, štednje i kredita. Ali danas nam tehnologija pruža dobru alternativu.

Zamislite da centralna banka svakom građaninu dodeli besplatan digitalni novčanik – što je zapravo besplatan bankovni račun koji donosi kamatu po međubankarskoj stopi centralne banke. Pošto sadašnji bankarski sistem funkcioniše kao antisocijalni kartel, centralna banka bi mogla da pređe na tehnologiju oblaka i tako omogući besplatne digitalne transakcije i štednju za sve. Iz neto prihoda može finansirati važna javna dobra. Oslobođeni obaveze da novac drže u privatnim bankama i prekomerno plaćaju za privilegiju korišćenja sistema, ljudi bi stekli slobodu da biraju da li i kada žele da iskoriste usluge privatnih finansijskih institucija koje posreduju u raspodeli rizika između zajmoprimaca i zajmodavaca. Čak ni tada njihov novac ne bi napuštao sigurnost centralne banke.

Kripto-bratstvo će me optužiti da predlažem centralnu banku u službi Velikog brata koja će pratiti i kontrolisati sve transakcije. Čak i ako zanemarimo licemerje takve primedbe – to su oni isti koji su tražili da centralna banka odmah interveniše i spase SVB od propasti – ne možemo prevideti činjenicu da ministarstva finansija i mnoge državne agencije već imaju pristup našim transakcijama. Privatnost bi bila sigurnija ako bi sve transakcije bile koncentrisane u centralnoj banci pod nadzorom kontrolnog tela, na primer komisije za monetarni nadzor, koju bi činili nasumično izabrani građani i eksperti iz širokog kruga profesija.

Bankarski sistem kakav se danas podrazumeva i prihvata kao jedini moguć nije moguće popraviti. To je loša vest. Ipak, nismo više prinuđeni da zavisimo od privatne, rentijerski ustrojene, po društvo pogubne mreže banaka, bar ne onako kako smo dosad od nje zavisili. Došlo je vreme da demontiramo bankarski sistem koji je nemoguće popraviti, a koji služi samo vlasnicima imovine i deoničarima na štetu većine.

Rudna industrija je na teži način otkrila da joj društvo ne duguje trajnu licencu za uništavanje planete. Vreme je da bankarima održimo sličnu lekciju.

(Autor je bivši ministar finansija Grčke)

(pescanik.net)

Ostavite komentar