Nakon što je Izrael priznao Zapadnu Saharu kao deo marokanskog kraljevstva, pojačavaju se tenzije između fronta “Polisario“, Maroka i Alžira.
Ogromna prostranstva dina i ravnica, i retka vegetacija. Zapadna Sahara je pretežno pustinjska i sušna teritorija. Za Ujedinjene nacije to je nesamoupravni region, a u suštini – ostatak nekadašnje kolonije.
Ali, ispod tog tla leže obilne rezerve fosfata, vitalne komponente u proizvodnji đubriva, što je, zbog rata u Ukrajini, postala strateški važna roba. A tu su i vode bogate ribom duž obale na Atlantskom okeanu.
Maroko Zapadnu Saharu smatra sastavnim delom svoje teritorije i decenijama faktički kontroliše veći deo tog regiona. Međutim, većina zemalja, kao i Ujedinjene nacije, takav stav Maroka ne prihvataju.
Zajedno sa Generalnom skupštinom UN, nekoliko međunarodnih sudova, uključujući i Međunarodni sud pravde, presudilo je da je kolonizacija u Zapadnoj Sahari još uvek na snazi i da su napori Maroka da je pripoji nezakoniti.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu 17. jula zvanično je priznao suverenitet Maroka nad Zapadnom Saharom, čime je Izrael postao druga zemlja (posle Sjedinjenih Država pod Trampovom administracijom) koja podržava tvrdnje vlasti u Rabatu.
To izaziva zabrinutost, strahuje se da se situacija u Zapadnoj Sahari udaljava od „mira i stabilnosti” i da bi ta teritorija ponovo mogla da postane poprište oružanog sukoba između marokanske vojske, Fronta Polisario koji se zalaže za nezavisnost i susednog Alžira.
Kako je počeo sukob u Zapadnoj Sahari?
Spor oko Zapadne Sahare počeo je 1975. godine kada se Španija, čija je to bila kolonija, povukla s te teritorije i prepustila je neizvesnoj budućnosti. Nakon odlaska Španije, Maroko je organizovao tzv. „Zeleni marš”. Hiljade marokanskih civila ušlo je u Zapadnu Saharu s ciljem da tako potvrdi marokanski suverenitet nad tom teritorijom. To je izazvalo otpor Saharske Arapske Demokratske Republike (SADR) i njenog vojnog krila, Fronta Polisario. Oni su tvrdili da su legitimni predstavnici autohtonog naroda Zapadne Sahare i tražili su punu nezavisnost.
Iste godine izbio je oružani sukob između Maroka i Fronta Polisario, koji je trajao sve dok uz posredovanje Ujedinjenih nacija nije došlo do prekida vatre. UN su podržale i referendum o samoopredeljenju, koji bi tek trebalo da se održi zbog sporova oko pitanja kao što je: ko bi imao pravo glasa na takvom referendumu.
Sukob je ponovo izbio u novembru 2020. kada je Maroko rasporedio svoju vojsku da uguši proteste, a kao odgovor na to, Front Polisario je proglasio da prekid vatre više ne važi.
„Što se tiče situacije sa ljudskim pravima, Zapadna Sahara je crna rupa“, kaže za DW Merjem Naili, ekspertkinja za međunarodno pravo s britanskog Univerziteta Ekseter. „Znamo da se tamo često dešavaju zverstva, ali vlada Maroka ne dozvoljava zvaničnicima Visokog komesarijata UN za ljudska prava da posete okupirane teritorije.”
Dilema Evropske unije
Zvaničnici Evropske unije ne priznaju pretenzije Maroka u Zapadnoj Sahari i – kao i UN – smatraju ta je to vojno okupirana teritorija. Međutim, neke zemlje-članice Unije, među kojima su Francuska, Španija i Nemačka, podržavaju Maroko u smislu da bi Zapadnoj Sahari trebalo dati autonomiju.
Maroko je važan partner za većinu zemalja EU, zbog čega je Briselu teško da se suprotstavi stavu Rabata o Zapadnoj Sahari: Evropska unija je potpisala nekoliko sporazuma s tim kraljevstvom, uključujući i one o migracijama, trgovini i obnovljivim izvorima energije.
„Maroko ume da igra na te karte”, kaže poznavalac situacije u regionu, Norvžanin Erik Hagen. „Sve dok su migracije visoko na dnevnom, države-članice EU teško da će da povuku poteze koji mogu da naljute Maroko”, kaže Hagen, inače član uprave organizacije „Western Sahara Resource Watch” (WSRW), bliske Forntu Polisario.
Rivalstvo između Alžira i Maroka
Priznanje Trampove administracije o pretenzijama Rabata na Zapadnu Saharu 2020. bilo je deo tzv. „Abrahamovog sporazuma”, projekta čiji je cilj zbližavanje Izraela i arapskih zemalja kroz niz trgovinskih sporazuma. Odnosi između Rabata i Tel Aviva nastavili su da se poboljšavaju, a Maroko je povećao kupovinu vojne opreme i od Sjedinjenih Država i od Izraela.
Sused Maroka, Alžir, koji takođe deli granicu sa Zapadnom Saharom, krenuo je suprotnim putem i ojačao vojne veze s Rusijom. Alžir je prekinuo diplomatske odnose sa Marokom 2021. „Tenzije između Maroka i Alžira tinjaju već godinama i uvek su imale direktan uticaj na Zapadnu Saharu“, ukazuje Merjem Naili.
Rivalstvo između Maroka i Alžira datira još od vremena sticanja nezavisnosti, a te tenzije su povremeno dovodile i do sukoba u Zapadnoj Sahari. Decenijama je Alžir pružao vojnu podršku Frontu Polisario i omogućavao njegovim vođama, kao i mnogim izbeglicama iz Zapadne Sahare, da formiraju kampove na njegovoj teritoriji.
Referendum?
Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira, obe zemlje su tokom prethodne decenije povećale izdatke za vojsku. Maroko je prošle godine pojačao i prisustvo vojske duž granice sa Alžirom.
„Malo je verovatno da će plan priznavanja, pa čak i podrška autonomiji, biti od koristi u mirovnom procesu, jer je to u suprotnosti sa stavovima jedne od strana u sukobu”, kaže Naili.
„Ništa osim referenduma ne može da reši taj spor. Nijedan dogovor između Evropske unije, Maroka, pa čak ni Polisarija ne može da odredi sudbinu naroda Zapadne Sahare. Međunarodni sudovi su to jasno stavili do znanja.”
(DW)
