Na Bošnjacima je da izaberu

0
45

PIŠE: Mlađan Đorđević, predsjednik pokreta “Oslobođenje” i bivši savjetnik predsjednika Srbije

Prošle nedelje, proveo sam nekoliko dana u Istočnom Sarajevu i samom gradu Sarajevu, gde sam se sastajao sa predstavnicima političkog i javnog života Srba, ali i drugih naroda u oba entiteta BiH.

O raspoloženju među Srbima sam već pisao. Oni su složni u oceni da više nemaju podršku Vučićevog režima i da ih je službeni Beograd ostavio na cedilu, otvoreno se stavivši na stranu snaga koje teže daljoj centralizaciji BiH i postepenom ukidanju Republike Srpske.

Srbi sa zapadne strane Drine tako ponovo proživljavaju onu strašnu ratnu 1994. godinu, kada im je anti-srpski Miloševićev režim uveo embargo, jer nisu hteli da se priklone političkim mahinacijama tog režima. I tada je Milošević pokušao da se dodvori zapadu i očuva svoju vlast, preko leđa Srba. Sada to isto pokušava Vučić, kroz saučesništvo u trojnom paktu Eskobar – Vučić – Šmit.

U ovom tekstu, želeo bih ukratko da se pozabavim stavovima koje sam upoznao među „drugom stranom“, tj. među Bošnjacima i izvučem neke zaključke i preporuke na osnovu nekoliko razgovora sa predstavnicima tog, najbrojnijeg naroda u BiH. Ne plediram da sam u pravu, ali moje namere u ovom pogledu su iskrene.

Velika većina „probosanskih političkih snaga“, kako su sami sebe nazvali, političara, političkih analitičara i intelektualaca u BiH, ima jedan te isti problem, a to je da naivno žive u vlastitim željama o tome šta je i šta treba biti Bosna i Hercegovina. Godine njihovog javnog delovanja manifestovale su se na način da je od bošnjačke zajednice napravljen zavisnik od pomoći međunarodne zajednice, bez precizne ideje kako vlastite nacionalne političke ciljeve artikulisati na adekvatan i efektivan način, koji se može ostvariti u datom okviru suživota sa još dva naroda.

Ta vrsta življenja u sopstvenim iluzijama, a ne u stvarnoj post-dejtonskoj podeljenoj BiH, u kojoj Bošnjaci na kraju dana u rukama efektivno imaju samo 23% teritorije, dovelo je da većina tih javnih delatnika veruje ne samo da je isključivo Milorad Dodik krivac za celu njihovu nevolju, već i da je taj isti Dodik pred svojim političkim krajem. I to da će NATO helikopteri upasti u Banjaluku i rešiti ovog „poludelog diktatora“, kako ga je nazvao Željko Кomšić, član tročlanog Predsedništva BiH iz reda hrvatskog naroda – koga su inače kroz političke mahinacije izabrali bošnjački glasači, tako da oni sada imaju dva glasa u Predsedništvu, što izaziva ogromno ogorčenje bosanskohercegovačkih Hrvata.

Takav stav Bošnjaka postao je destruktivan i po javno mnjenje, jer kreira lažna očekivanja i pogrešnu percepciju situacije, ali je opasan i za celu državu. Milorad Dodik, uz podršku srpskog naroda, ali i jasnu i nedvosmislenu podršku Hrvata u BiH za svoje delovanje, te državnog vrha Republike Hrvatske, te uz „amin“ Sergeja Lavrova, korak po korak ostvaruje svoje ciljeve i postavlja novo faktično stanje na terenu.

Dragan Čović, politički lider Hrvata, takođe može biti zadovoljan, jer je američki izaslanik u BiH Metju Palmer saopštio da je prioritet izmena Izbornog zakona model izbora članova Predsedništva BiH – ono što Hrvate zanima da bi povećali svoj uticaj.

Samo politički naivci mogu poverovati da Dodik sme da preti najvećim svetskim silama, da najavljuje povlačenje iz Oružanih snaga BiH i prestanak važenja pojedinih državnih institucija na području Republike Srpske, jer „nije uzeo terapiju“, kako reče Željko Кomšić.

Međutim, da je Dodik jedini problem BiH, to bi se nekako i rešilo. Problemi su brojni i višeslojni. U moru patriotskog busanja u grudi, Sarajevu nedostaje odgovor na jedno ključno i suštinsko pitanje, a to je kako je uopšte došlo do toga da BiH danas nema funkcionalne državne institucije koje bi mogle adekvatno i institucionalno da odgovore na aktuelnu krizu?

Zašto bošnjačka politika koja predstavlja najbrojniji narod, nije gradila profesionalne i depolitizovane državne institucije, koje će nezavisno raditi u interesu države, a ne pojedinaca i politike?

Zašto političko Sarajevo nije ništa uradilo protekle tri decenije na povratku proteranog hrvatskog i srpskog stanovništva? Zašto srpski entitet uporno omalovažavaju, nazivaju manjim entitetom ili u boljem slučaju RS ? Zašto insistiraju na praksi da Hrvatima biraju njihove političke predstavnike?

Zašto Bošnjački dugogodišnji politički i verski prvaci nisu išli u Beograd, Zagreb, Brisel i pokušavali da diplomatijom i pregovorima iznedre modalitet za dugoročni uspeh BiH uz zadovljstvo svih konstitutvnih naroda? Već su gradili odnose sa tajkunskim režimima Bliskog Istoka.

Verovatno zato što je ta politička elita sve ove godine bila okupirana državnom pljačkom, privatizacijama, bogaćenjem, montažama političkim protivnicima i preuzimanjem javnih dobara i uknjiženjem zemlje na svoje ime. Bošnjačka politika je izgrađivala novu društvenu “begovsku” elitu, a ne državu i njene institucije.

Stvorili su nefunkcionalan, haotičan i pljačkaški sistem. Sada za to krive Republiku Srpsku. Hoće da upravljaju celom Bosnom, a nisu u stanju da upravljaju i sa tih nekoliko kantona gde imaju apsolutnu vlast.

Dobar deo odgovornosti je i na Visokim predstavnicima za BiH i ambasadorima i drugim raznim izaslanicima u Sarajevu, drugorazrednim zapadnim diplomatama koji svojim previše ambicioznim delovanjem uz minimalno razumevanje regiona i jedinu želju da se karijerno nametnu svojim šefovima, samo pogoršavaju situaciju. Njihova misija se ne svodi na obezbeđivanje boljeg života svim građanima Bosne i Hercegovine, već na očuvanje geopolitičke mantre zacrtane pre 25 godina: da Bosna jedino centralizovana može da funkcioniše, iako svi dokazi govore upravo suprotno.

I sada, kada su se geopolitičke okolnosti promenile, kada se događaju tektonske promene svetskog poretka moći i interesa, a Dodik dobija zeleno svetlo od Lavrova, Čović nedvosmislenu podršku od vlasti u Zagrebu, naravno da ne postoji ni jedna institucija kojoj sve tri strane mogu da veruju i u okviru koje mogu da razreše svoje probleme. To je rezultat tri decenije sarajevskog guranja problema pod tepih, njihovog negiranja, upiranja prsta u druge.

I onda, kada se situacija zaoštri, politika se svodi na pretnje Srbima i Hrvatima. Da li neko stvarno misle da će oni, kojima se sadašnja BiH ne dopada, da se „pakuju i idu u Zagreb i Beograd“? Naravno da neće. To je još jedna u nizu zabluda, samo mnogo opasnija, jer je izrečena u formi pretnje.

Naivno se u sarajevskim medijima servira priča da je kod Srba stvorena opozicija koja jedva čeka da sruši Dodika i onda sa Bošnjacima gradi unitarnu BiH. Da se Srbi protive Dodiku. U stvarnosti, kod velike većine Srba postoji strah da će posle Hrvata oni biti meta ugnjetavanja od strane brojnijih Bošnjaka.

Кljučnu ulogu u određivanju budućnosti BiH neće igrati opozicija u Republici Srpskoj, već upravo opozicija u okviru bošnjačkog naroda, ona koja shvata da je jedini način za opstanak te države da se uvaže sve realnosti i specifičnosti i da se izgrade pošteni odnosi sa Hrvatima i Srbima.

Na Bošnjacima je da izaberu.

(nova.rs)

Ostavite komentar