Od dana kad je Vladimir Putin naredio vojnim snagama da uđu u Donjeck i Lugansk manevarski prostor njegovih „prijatelja” u Evropi se smanjuje. Pritisak koji na njih indirektno vrši invazija primorao ih je da se brzo transformišu, poput kameleona, kako bi preživeli. Tako o „ruskom Hitleru” ne govore samo SAD i njihovi saveznici. Istu pesmu pevaju i oni koji su do juče pevušili ruske romanse.
Njihovo naglo preobraćenje nije nova pojava. Neodoljivo podseća (a asocijacija ima sijaset), recimo, na naglo skretanje udesno francuske političke elite zarad održanja na vlasti, počev od socijalista u eri Fransoa Olanda, koji je glasače mamio narativom do tada rezervisanim samo za ekstremnu desničarku Marin le Pen.
Inače, Le Penova, koja gaji dugogodišnje veze s Kremljom, sada je među prvima „promenila ploču” nazvavši kretanje ruskih trupa u Ukrajini „zaista žalosnim”. Ton najljućeg Makronovog izazivača u suprotnosti je s njenim ranijim ubeđenjima o večnoj Rusiji, onoj Tolstoja i Puškina, zemlji koju „poznaje i voli”. Koliko loše po njen plasman na predsedničkim izborima koji u aprilu čekaju Francusku utiče to što je do juče mahala ruskom zastavom govori i činjenica da joj okreću leđa partijski članovi, na čelu sa sestričinom, koja je „preletela” kod Erika Zemura, takođe ekstremnog desničara, koji jedini nije bio isključiv u osudi Kremlja, već je ocenio da je trenutna situacija rezultat politike koju vode Zapad i NATO. On je protiv sankcija i predlaže da se kraj proširenja NATO-a na istok proglasi novim sporazumom.
I ekstremna desnica, metaforički, prolazi kroz Putinovu invaziju kao Ukrajina – biće stradalih, dezertera i izbeglica, iako nisu samo oni gajili bliskost ruskoj moći i nudili svoje usluge ruskim finansijskim interesima. Pod reflektorima rata u Evropi mnogima, ne samo francuskim predsedničkim kandidatima, biće teško da se održe na površini, čak i ako se odreknu proruskog tona. Tako je Miloš Zeman neočekivano odlikovao Volodimira Zelenskog najvišim državnim ordenom. Čvrsti zastupnik Rusije, često na štetu Češke, priznaje da je grešio, da je sada šokiran i razočaran i u osudi je oštriji od češke vlade. Preokret se desio i njegovom prijatelju Vaclavu Klausu, koji kaže da građani nijedne zemlje ne smeju da dođu u poziciju da budu taoci ovih ili onih političkih ili ideoloških ambicija.
Da sami ne bi postali taoci ove krize, mnogi umalo da odu na granicu s Ukrajinom da iskažu solidarnost, ali su uvideli da bi to bila ludorija nakon što je Mateo Salvini posetio Poljsku. Italijanski desničar koji je profitirao boreći se protiv „migrantske najezde”, sada pokazuje solidarnost s ukrajinskim izbeglicama i želju da lično koordiniše pomoć i njihov smeštaj u Italiji. U Pšemislu ga je gradonačelnik Vojčeh Bakun dočekao tako što mu je u lice unosio majicu s Putinovim likom. Salvini je sličnu majicu nosio 2014. na Crvenom trgu u Moskvi, u vreme kad je hvalio Putina kao najboljeg državnika na svetu.
Trenutak kada Bakun poziva Salvinija da odu u izbeglički kamp da vidi šta je „njegov prijatelj Putin” uradio obradovao je mnoge Italijane, prvenstveno zbog njegovog okrutnog odnosa prema ljudima koji su preko Mediterana bežali od rata. Oni kojima je smetalo buđenje evropske desnice glasni su sada u stavu da su političari koji su godinama branili politiku Kremlja i držali Putinovu sliku na zidu takođe naneli štetu, pre svega nacionalnim interesima. Takve poruke s predizbornog mitinga šalje i republikanka Valeri Pekres, kojoj će šanse na francuskim predsedničkim izborima porasti ako ukrajinska kriza baci senku na Zemura i Le Penovu.
(politika.rs)
