Olako potezanje te prejake reči „genocid“: (Zlo)upotreba istorije u političke svrhe

0
43

Nije rezolucija o genocidu u Srebrenici pravi test za upotrebu reči „genocid“. Lako je pravednički sipati osude na račun Srba. Pravo iskušenje će biti odnos međunarodne zajednice prema Gazi. Ubrzo će broj poginulih civila u Gazi prevazići broj svih bošnjačkih civila stradalih u trogodišnjem ratu u BiH. Veoma sumnjam da će takvo postignuće izraelske vojske biti proglašeno za genocid u Ujedinjenim nacijama. Zbog svega toga, ozbiljni naučnici, kao što je Dirk Mozes, smatraju da je sam koncept genocida veoma sumnjiv, jer zamagljuje mnoge druge zločine protiv civila kao što su bombardovanja gradova, kolateralna šteta, pa čak i sankcije. U svakom slučaju, inflacija upotrebe te prejake reči „genocid“ zaista ne doprinosi pomirenju, pa čak ni razumevanju istorije. A može da ima veoma štetne posledice.

Isuviše je dobro poznato da se reč „genocid“ koristi površno, da se zloupotrebljava u političke svrhe. Kada se tako prejakom reči nazove nešto što nema strahotnu veličinu „pravog“ genocida, opravdano se javlja strepnja da takva olaka upotreba banalizuje i relativizuje one događaje koji su nesumnjivo genocidi.

Genocid nije jedina reč koja se olako koristi. Česta je upotreba reči „golgota“ za svako ljudsko stradanje. Kod nas se ona često koristila za povlačenje preko Albanije. U Hrvatskoj se „križnim putem“ naziva stradanje zarobljenih ustaša u maju 1945. Moje četnikoljubive kolege golgotom zovu stradanja četnika tokom povlačenja kroz Bosnu u isto vreme. Tako je reč koja opisuje jedan od najstrašnijih događaja u hrišćanskom predanju postala samo jedna stilska poštapalica.

Slična sudbina preti reči „genocid“. Ako se ona koristi za svaki zločin u kome je pobijeno nekoliko hiljada ljudi, onda se zamagljuje pogled na najveće istorijske zločine, kao što je Holokaust.

Genocidna namjera

Od početka se reč „genocid“ nedosledno koristi. Postoje dve vrste nedoslednosti kada je reč o upotrebi ovog pojma. Neki se hvataju za prethodnu nameru i plan, kao važan deo „pravog“ genocida. Vrlo je teško reći kada je namera izričita, a kada prećutna. Izričito dokumentovana namera da se neki narod istrebi je vrlo retka istorijska pojava. Zapravo, postoji samo jedan takav slučaj, a to je Holokaust. Tokom konferencije na berlinskom jezeru Vanze početkom 1942. godine, detaljno je određeno „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja u Evropi.

Svim ostalim genocidima je nedostajalo ovako pažljivo planiranje i zapisivanje predviđenih koraka. Turska država, a i veliki deo istoričara, jermenski genocid negiraju baš po tom osnovu. Oni kažu da su Jermeni poslati na smrtonosni marš kroz pustinju zato što je zaista postojala opasnost od njihovog ustanka. To što nisu umeli da jedu kamen i pesak i što su usput bili izloženi ubijanjima, silovanjima, pljački, navodno nije odgovornost turske države. Sasvim prigodno, turski zvaničnici ističu kako su mnogi od razbojnika koji su ubijali i mučili Jermene bili Kurdi i Arapi.

Zanimljivo, današnja Turska je po priznavanju jermenskog genocida korak iza rane Ataturkove republike. Tada su „tri paše“, koji su praktično vladali Otomanskim carstvom tokom Prvog svetskog rata, osuđeni na smrt u odsustvu.

Slučaj Ruande

Trideset godina se vode rasprave o tom da li je genocid u Ruandi bio unapred planiran. Hitler i Himler cepte od zavisti kada vide koliko su brzo pobijeni Tutsi, bez ikakve tehnologije i infrastrukture. Svaki od tih 100 dana tokom proleća i leta 1994. godine odnosio je više života od bilo kog dana Holokausta.

Postojalo je dosta propagande protiv naroda Tutsi. Nekoliko godina pre pokolja, zemljom je kružio spis „Deset Hutu zapovesti“ ispunjen mržnjom prema Tutsima. Jedna od zapovesti je bila da se osude i označe Hutu pripadnici venčani za pripadnike Tutsa.

Istorijski nije postojala vekovna mržnja. Zapravo su oba naroda plod belgijskog etničkog inžinjeringa. Belgijanci su tridesetih godina podelili narod Ruande na tri grupe i uveli obavezno upisivanje pripadnosti u lična dokumenta. Kolonizatori su podržavali Tutse kao rasno nadmoćni narod.

Inače, manjinski Tutsi (oko 15%) jesu bili vladajuća grupa, ali nije bilo nikakve razlike u jeziku i običajima. Nekoliko godina pre genocida, Hutu su se naoružavali i spremali „odbranu“ od moćnog Patriotskog fronta Ruande, najsnažnije organizacije Tutsa.

Radio-televizija sa poetičnim nazivom „Slobodna radio-televizija hiljadu brežuljaka“ širila je mržnju. U stanovništvu koje ne čita novine, njen značaj je bio ogroman. Direktno je 252 puta pozvala na uništenje Tutsija. Objavljivali su registracije i imena ljudi koje treba ubiti, puštali poruke „posecite trsku“, „istrebite bubašvabe“. Zato je ova medijska kuća stekla nadimak „Radio Mačeta“.

Kanadski zapovednik mirovnih snaga je u januaru 1994. godine upozorio da se možda sprema genocid. Ipak, Međunarodni krivični sud za Ruandu nije uspeo da dokaže kako je postojala unapred smišljena zavera da se izvrši genocid.

Istrebljenje Indijanaca

Da li je postojao genocid nad severnoameričkim domorocima? Taj poduhvat je procentualno bio uspešniji od Holokausta. Ali, nismo sigurni da je bio „poduhvat“. Nije postojao nikakav plan da se Indijanci istrebe. To je više urađeno usput.

Čak je u nekim slučajevima uništavanje starosedelačkog identiteta prikazivano kao humana mera. Kanadska država je otimala decu starosedeocima i slala ih u udaljene „rezidencijalne škole“ gde su im oduzimali identitet. Od 150. 000 te dece, umrlo je najmanje 4.100.

Danas je Kanada zvanično priznala da je reč o „genocidu“, mada mnogi smatraju da je u pitanju „kulturni genocid“. Kanadski muzej ljudskih prava je 2018. godine promenio naziv iz „kulturni genocid“ u „genocid“.

Sledeće godine je i premijer Trudo prihvatio pojam „genocid“. Kanadski parlament je 2022. godine jednoglasno proglasio sistem rezidencijalnih škola za genocidni. Svega nekoliko decenija ranije, ljudi koji su otimali tu decu su verovatno smatrali da im prisilnim školovanjem omogućavaju bolju budućnost.

Holodomor

Druga vrsta nedoslednosti je u tome što neke države jednu pojavu proglašavaju genocidom, a o drugoj, sličnoj ili goroj, ćute. Hlodomor ili po ruski Golodomor je, kao što ime kaže, umiranje od gladi tokom sovjetske kolektivizacije i bespoštednog rata boljševika protiv bogatih seljaka kulaka. Hlodomor je proglašen genocidom u većini zemalja EU, Ukrajini, Kanadi, SAD , uključujući, veoma ironično, Nemačku.

Današnja Ukrajina neguje antiruska osećanja na tvrdnji da je taj pomor bio namerni poduhvat Staljina da se unište Ukrajinci. Ovaj pristup je upitan. Ne samo da su najveći deo terora sprovodili ukrajinski komunisti, nego Ukrajinci nisu bili najbrojnije žrtve ove politike.

U odnosu na broj stanovnika, najviše stradalih je među Kazasima, skoro dvostruko više nego Ukrajinaca. Niko nije mrzeo Kazahe. Oni su u Sovjetskom Savezu, po prvi put u istoriji, dobili upotrebu jezika i neku vrstu državnosti u vidu svoje republike. Boljševici su želeli da od nomadskog i stočarskog kazaškog naroda naprave stalno naseljene zemljoradnike. Prvo su pomrli stoka i konji, a zatim i ljudi.

Hlodomor, sa Pol Potovim „poljima smrti“, spada u vrstu zločina koju neki autori zovu democid ili politicid. Ubijanje političkih protivnika je bilo predviđeno u prvobitnoj definiciji genocida, ali je izgleda izbačeno na pritisak Sovjeta.

Generalplan Ost

Ukrajini, kao ni Poljskoj, ne pada na pamet da za genocid proglasi „Generalni plan Istok“ (Generalplan Ost). Po tom planu, koji je nemački prilježno i pažljivo sprovođen od 1940. do 1942. godine, trebalo je raščistiti velike delove istočne Evrope da bi se u njih naselili Nemci.

Krim i okolina bi bili Gotski okrug, a južno od Lenjingrada bi bila Ingria. Bilo je predviđeno da se ukloni 70-80 miliona Rusa, 65% Ukrajinaca (35% bi bili germanizovani), 75% Belorusa i 80-85% Poljaka.

U odnosu na ove brojeve nemački plan za Srbe deluje blago. Oni bi bili uklonjeni sa obala Save i Dunava u planine, oko ovih reka bi se osnovala Eugenija, sa Princ Eugen Štatom (Beogradom).

Plan je delimično ostvaren. U Belorusiji je nestalo između 25 i 33% stanovnika. Kod Poljaka je istrebljena inteligencija, od seoskih popova i učitelja naviše. I to se nije krilo.

Tokom opštenarodnog ustanka u Srbiji jeseni 1941. godine, Nemci među sobom pominju „polonizaciju“. Zato su veliki broj profesora Beogradskog univerziteta zatvorili u logor Banjica. Kada je ustanak slomljen decembra te godine, nisu „polonizovani“, nego su pušteni su kućama.

Dakle, proglasiti Hlodomor za genocid a nikako ne pokretati to pitanje za možda 7 miliona Ukrajinaca stradalih od nacista, politički je prigodno. Isto kao i kada se više govori o Katinskoj šumi nego o nemačkom potpunom zatiranju poljske elite.

Nankinški masakr

Treba pomenuti i Nanking (Nanđing) gde su Japanci je 1937. godine pobili 200.000 Kineza. Iako je zvanični Japan osudio ovo krvoproliće, japanska desnica naziva tu strahotu „incidentom“.  Jedno vreme je u japanskoj Vikipediji na početku odrednice o nankinškom masakru stajala rečenica „istina o ovom incidentu je još nepoznata“.

U početku su i Kinezi ćutali o tome. Neki smatraju da je razlog toj ćutnji kineska tradicija da se nerado obeležavaju porazi. Drugi da je u pitanju bila želja da se održe dobri odnosi sa Japanom. Tek, Mao nikada nije pomenuo masakr u Nankingu. Nasuprot tome, često je govorio o svom sukobu sa saradnikom Vang Mingom, koji se odigravao tog decembra 1937. godine.

Današnja Kina zvanično događaj u Nankingu označava kao „genocidni masakr“ i stalno ističe njegov istorijski značaj. Od 2014. godine se 13.decembar obeležava kao Nacionalni dan sećanja na žrtve masakra u Nankingu.

Masakr u Halabdži i Gazi

Najskoriji problematičan pristup tome šta je genocid, vezan je za masakr u Halabdži. U tom kurdskom gradu je vojska Sadama Huseina 1988.godine ubila gasom do pet hiljada ljudi. To je bio najveći napad na civile hemijskim oružjem u ljudskoj istoriji.

Stejt Department, DIA i CIA su u početku tvrdili da su trovanje počinili Iranci. Naravno, tada je Sadam Husein bio prijatelj SAD. Tek će 2010. godine, Vrhovni irački kriminalni tribunal proglasiti Halabdžu za genocidni masakr. Kanadski parlament je ovaj događaj blaže osudio, kao zločin protiv čovečnosti. Američki Kongres je tek 2019. godine zvanično označio masakr u Halabdži kao genocid. Od tada se svega sedam zemalja pridružilo SAD.

Svi ovi primeri pokazuju da „originalna“ definicija genocida ne samo da nije nikada poštovana, nego i da nije obuhvatala mnoge strašne događaje koji se s pravom smatraju genocidima. Sa druge strane reč „genocid“ je isuviše lako upotrebljavana i kada za to nije bilo osnova. Šta će biti nazvano genocidom, zavisilo je isključivo od trenutnih političkih potreba, a ne od načela i opštih definicija.

Ali, nije rezolucija o genocidu u Srebrenici pravi test za upotrebu te reči. Lako je pravednički sipati osude na račun Srba. Pravo iskušenje će biti odnos međunarodne zajednice prema Gazi. Ubrzo će broj poginulih civila u Gazi prevazići broj svih bošnjačkih civila stradalih u trogodišnjem ratu u BiH. Veoma sumnjam da će takvo postignuće izraelske vojske biti proglašeno za genocid u Ujedinjenim nacijama.

Zbog svega toga, ozbiljni naučnici, kao što je Dirk Mozes, smatraju da je sam koncept genocida veoma sumnjiv, jer zamagljuje mnoge druge zločine protiv civila kao što su bombardovanja gradova, kolateralna šteta, pa čak i sankcije. U svakom slučaju, inflacija upotrebe te prejake reči „genocid“ zaista ne doprinosi pomirenju, pa čak ni razumevanju istorije. A može da ima veoma štetne posledice.

Ostavite komentar