PIŠE: Dragan Bisenić
Ruska vojna operacija u Ukrajini povlači crtu ispod čitave ere koja je počela raspadom sovjetskog bloka i SSSR-a, kada je prilično stabilan bipolarni svetski poredak zamenjen onim što je kasnije nazvano liberalnim svetskim poretkom. Njegova suština bila je dominacija Sjedinjenih Američkih Država.
Ovo čemu sada prisustvujemo jeste druga, oružana verzija okončanja Hladnog rata, drugim sredstvima i s drugim posledicama. Ako smo pre trideset godina imali umiljatu Rusiju koja se prikradala pod skute Zapadu, danas imamo Rusiju sa opasnim licem; ako je tada bila Rusija koja se širom otvorila svetu, danas je to Rusija koja se pretvara u naoružanu tvrđavu.
Dok je pre 30 godina Rusija očekivala razumevanje od Zapada, današnja Rusija je spremna da od ostatka sveta napravi Tjenanmen, ukoliko bude suočena sa još jednom pretnjom ili već uobičajenim nipodaštavanjem.
Ukoliko Rusija uspe u onome što je naumila, a to je da na vojni način stavi Ukrajinu pod svoju kontrolu, onda je ona učinila istorijski korak koji do sada nije viđen, a koji znači potpuni prekid sa Zapadom, a u prvom redu sa Evropom, za naredne decenije. To će biti najveća promena toka evropske istorije s kojom će da se suoči ova generacija čovečanstva.
Ukoliko ne uspe u onome što je počela, posledice će biti podjednako kolosalne jer će se Rusija se naći na ivici istorijske beznačajnosti.
Pitanje pobednika
Aktuelna kriza povezana je sa kontinuiranim odbijanjem zapadnih prestonica da integrišu Rusiju u jedinstveni kolektivni sistem bezbednosti u Evropi. Krajem Hladnog rata činilo se da je došlo vreme da se ostvari koncepcija „velikog Zapada“ koja bi ujedinjavala transatlantski savez Amerike i Evrope, poznatiji kao „zapadna hemisfera“ i džinovsku evroazijsku kontinentalnu ploču, „Evropu od Lisabona do Vladivostoka“. Rusija je trebalo da bude taj „novi Zapad“ koji bi postao skoro univerzalni omotač zemljine kugle. Umesto toga, desilo se nešto sasvim drugo.
Motivi takve tvrdoglavosti Zapada niko posebno ne krije: ne može se sumnjati u „pobedu u Hladnom ratu“. Glavni savetnik Henrija Kisindžera u njegovoj kompaniji „Kissinger Associates“ Tomas Grejem napisao je da je cela stvar u tome što Moskva „ne priznaje svoj poraz u Hladnom ratu“, kao rezultat bez kojeg „pobeda“ Zapada ne može biti potpuna. „Rusija želi da se o njoj misli kao o svetskoj sili, radije nego da prizna poraz“, pišu američke novine.
Jedan srpski diplomata pre neko veče objašnjavao je da je Rusija poražena u Hladnom ratu. S tim se ne bi složio niko od neposrednih učesnika njegovog kraja. „Otac perestrojke“ Aleksandar Jakovljev tvrdio je da je dolazak Gorbačova na vlast označio kraj Hladnog rata, jer je on odlučio da ga okonča. Šta bi se reklo kada bi se vodilo računa o tome da je Amerika slala 1989. visokorangirane izaslanike u Moskvu s molbom da ne raspušta Varšavski pakt?
Sledeći trijumfalističku logiku samoproklamovanog „sveta pobednika“, SAD su krenule, reklo bi se, tada sigurnom stazom vojničke logike: vi odstupate – mi zauzimamo. Drugim rečima, sovjetska vojska se povukla, a američka je stigla na njeno mesto.
Tako je nastao regionalni sistem bezbednosti fokusiran na NATO. On je podelio evropske zemlje na one koje su pokrivene garancijama o kolektivnoj odbrani iz člana 5 Vašingtonskog sporazuma i one koje su primorane da brinu same o vlastitoj bezbednosti i da opstanu kako mogu. Ovo posebno važi i za Rusiju. Otuda i sadašnja kriza.
Očuvanje starih institucija koje su oličavale politiku obuzdavanja neminovno je dovelo do konzervacije iste ove politike u novim uslovima. Ovoj politici protivio se i njen zvanični otac, Džordž Kenan, koji je odmah kada je počela rasprava o proširenju NATO, upozorio da će to biti „fatalna greška“.
Arhitekte proširenja, Stiven Larabi iz RAND korporacije i Strob Talbot, kasniji zamenik državnog sekretara u vreme bombardovanja Jugoslavije, nisu se na to obazirali.
Razdvajanje Germana i Slovena
Rusija je u početku bila Klintonov glavni spoljnopolitički fokus. Prioriteti Klintonove Bele kuće promenili su se pošto su neki u administraciji naglašavali da države Istočne Evrope moraju da stabilizuju i konsoliduju demokratske reforme.
Budući kreatori plana proširenja NATO-a Strob Talbot i Stiven Larabi, kada sam tih godina razgovarao sa obojicom, široko su se pozivali na jugoslovenske ratove koji su tada bili u toku da bi opravdali svoju zamisao i tvrdnje da Amerika mora odlučno da deluje kako bi sprečila da nastane „luk krize“ u srednjoj Evropi. Da bi to učinila, Amerika je morala da se „usidri u Evropi“, a NATO bi morao da se proširi u vakuum stvoren raspadom Varšavskog pakta.
Zajedno su pozvali na „novi američko-evropski strateški dogovor“ gde bi NATO proširio svoje kolektivne odbrambene i bezbednosne aranžmane na istočne i južne granice alijanse. Američki ambasador u NATO u tim godinama (1994-1998), Robert Hanter rekao mi je pred bombardovanje Srbije: „Bosna je mogla da razori, ali je spasila NATO… “
NATO je tako krenuo stazom arhaične geopolitike ser Halforda Makindera koji je u svom delu Demokratske ideje i realnost, koja je pisana kao priručnik za britanske učesnike Versajske mirove konferencije 1919, formulisao principe neophodnosti razdvajanja Germana i Slovena u Evropi kako bi Britanska imperija ostala netaknuta i pošteđena ugrožavanja potencijalno moćnog ekonomsko-demografskog saveza.
U toj slici, Centralnoj Evropi dao je značenje koje ona niti ima, niti može da ima. „Ko vlada Centralnom Evropom, vlada svetom“, propisao je Makinder. „Svetom“ – da, ali samo dok je Evropa bila „svet“.
Isti princip primenjen je i na kraju Drugog svetskog rata. Podelom Nemačke, sprečeno je da Sovjetski Savez bude njen gospodar, opet sa istom idejom: ujedinjena Nemačka pod Sovjetima znači da Sovjeti vladaju svetom.
Šta je NATO Evropskoj uniji
Kraj Hladnog rata označio je definitivni kraj Versajskog sistema koji je građen na štetu tri zemlje: Nemačke, Rusije i Kine. Zbog toga je pronađen jedini preostali način da se pojave njegovi krnji ostaci – širenjem NATO-a.
NATO je taj koji treba da spreči germansko-slovensko ujedinjavanje, onako kako je Makinder propisivao. Otuda se Centralna Evropa pojavljuje kao „sanitarni kordon“ i bedem koji Rusija nipošto ne sme da pređe.
Bilo je svojevremeno karikaturalno gledati mladog britanskog istoričara Timotija Garton Eša kako se iz sve snage upinje da diskredituje diplomatu-veterana Egona Bara, „oca“ nemačke „istočne politike“, zbog toga što je predlagao „novu istočnu politiku“ Nemačke koja bi se oslanjala na saradnju sa novom Rusijom.
Sasvim drugu filozofiju zastupao je jedan od najpoznatijih evropskih istoričara, britanski bonvivan i donžuan u svojoj branši, Pol Džonson, predlažući jednu varijantu „globalni NATO“ kao varijantu „globalnog Zapada“. Džonson je na godišnjem skupu „Nove atlantske inicijative“ u Istanbulu održanom od 1. do 3. maja 1997. u „Cirigan palati“, predstavio svoju zamisao novog NATO-a koji bi se odvojio od „teritorijalne“ i „zemaljske“ egzistencije i svoj politički kredo utemeljio na mnogo širim kulturnim i političkim osnovama.
„Šta je osnova za savez“, pitao se on tada, razmatrajući relacije između geografskih faktora, istorijskih puteva, kulturnog identiteta i interesa. Evropska unija i NATO su u ekspanziji, ali, u kakvim odnosima su unutrašnji faktori koji uslovljavaju jedan savez?
„NATO je bio geografski savez prvenstveno stvoren da osigura puno i stalno američko prisustvo u evropskoj bezbednosti i njegov vojni centar bila je Nemačka“ rekao je Džonson. „On je krenuo ekspanziju ka Turskoj jer je eventualna sovjetska okupacija Turske mogla da dovede Sovjete pred vrata nafte na Bliskom Istoku.“
Pored ovoga, NATO je „savez ujednačenih kultura“. „To su kulturne karakteristike demokratije i podrška vladavini zakona“, naveo je britanski istoričar, uz obrazloženje zbog čega je NATO superiorniji koncept od Evropske unije.
„U samom svom nastanku Evropa je bila zamišljena kao ‘Karolinška’ Evropa (savez Francuza i Nemaca, kao nekada u srednjem veku pod dinastijom Karolinga – Veliko Nemačko Carstvo, prim, aut). Evropa se širila i karolinški koncept je nestao ili bolje rečeno postao sakriven, ali su ostali njegovi ciljevi“.
To je, međutim, usko gledanje o Evropi jer „postoji i iseljena Evropa“ koja takođe neguje evropske kulturne vrednosti. To su i Brazil, SAD, Australija i mnoge druge zemlje. NATO treba da otvori vrata za njih, pozvao je Džonson, da bi zaključio da, uz „demokratske vrednosti“, nema nikakve smetnje njihovom uključivanju u Alijansu.
Minhen 2022.
Putin je zabrinjavajuće vesti, koje su ga učvrstile u nameri da uradi ono što je uradio, čuo i na poslednjoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Ovoga puta, njom nije rukovodio Volfgang Išinger, Genšerov saradnik iz vremena ujedinjavanja Nemačke koji je upravo u vreme nedavne konferencije diskreditovan sinhronizovanim medijskim napisima zbog blagog stava prema Rusiji.
Zabrinjavajući naglasci sa Minhenske bezbednosne konferencije, koja je sasvim nezapaženo prošla u našoj javnosti, iako se u nekim važnim delovima tiče i nas, bili su:
– Rusija je od 2014. neprijatelj Zapada;
– širenje NATO-a u budućnosti usmereno je protiv Rusije;
– neće biti prihvaćeni ruski zahtevi za bezbedonosne garancije (iako je nemački kancelar Šolc bio spreman na pregovore);
– u slučaju rata u Ukrajini, Rusija će biti odsečena od ekonomskih veza sa Zapadom, što bi trebalo da uništi rusku ekonomiju;
– Zapad će oštro ograničiti kupovinu gasa iz Rusije;
– Ukrajina će biti hitno primljena u Evropsku uniju;
– Evropska unija će se proširiti na zemlje Zapadnog Balkana (ali ne tako hitno poput Ukrajine i bez ikakve vremenske perspektive);
– NATO neće oslabiti, već će ojačati svoje vojno prisustvo na granicama sa Rusijom;
– svetski poredak treba i dalje da se gradi na univerzalnim liberalnim vrednostima;
– Zapad treba da iskoristi trenutnu krizu da zbije svoje redove.
Iz svega je bilo jasno da se ne ide ka rešenju sukoba Rusija-NATO. Nije verovatno da je bilo koji pojedinačni događaj preokrenuo Putinovo raspoloženje i odluku da se posveti jeziku sile kao „jedinom koji Zapad shvata ozbiljno i razume“, kako je opet opisao Medvedev.
Ukrajina u NATO-u
Putin nije tražio ništa drugo od onoga što je predlagao Zbignjev Bžežinski 2015. godine.
„Rusiji se moraju dati garanacije da slobodna, demokratska Ukrajina neće težiti da uđe u NATO“, rekao je Bžežinski u Poljskoj. On je još 2014. predlagao „konstruktivni kompromis“ prema kojem bi Ukrajina postala zemlja čija domaća i spoljna politika nalikuju politici Finske.“
Prošle godine, izvesno je, Putin je celu godinu posvetio Ukrajini. Nakon što je Ukrajina u martu prošle godine usvojila novu doktrinu bezbednosti u kojoj je bilo jasno da joj je Rusija neprijatelj, i to glavni, da nema ni reči o ispunjenju sporazuma „Minsk 2″ i da se implicira da bi Ukrajina mogla ponovo da se okrene nuklearnom naoružanju, za šta poseduje sva potrebna znanja, tehnologiju i sirovine, Putin je u julu objavio obiman članak o jedinstvu Rusa i Ukrajinaca. Iz njega je bilo jasno da Rusija nikada neće dozvoliti da Ukrajina postane članica NATO-a iz koje bi mogle da se lansiraju rakete koje bi za četiri minuta mogle da stignu do Moskve.
Kremlj je ovo pročitao kao signal da je Kijev na putu da poništi Budimpeštanski sporazum iz 1994. koji Ukrajini garantuje teritorijalni integritet uz zamenu za odricanje od nuklearnog oružja. Prvi korak u pravcu nove politike, Putin je najavio 18. novembra 2021. na zasedanju proširenog Kolegijuma Ministarstva spoljnih poslova. „NATO je samoinicijativno uništio sve mehanizme dijaloga. Naravno, mi ćemo odgovoriti na vojnu aktivnost članica NATO-a duž svih ruskih granica“, rekao je Putin tada.
Konstruktivna destrukcija
Putinova odluka na vojnu akciju protiv Ukrajine ima cenu. Za sada izgleda da je Rusija spremna da tu cenu plati, pa čak i višu od onoga što se sada traži.
Neosporno je da će posle rata u Ukrajini, ako se on završi prema planovima Moskve, biti onemogućeni gotovo svi odnosi Rusije i Zapada. Tako radikalni prekid u odnosima sa Zapadom nije imao čak ni Staljin. Staljin nije imao odnose sa Zapadom, ali ih je želeo. Buduća Rusija ih neće imati, a neće ih želeti.
To najavljuju strateški radovi ruskih eksperata blisko povezanih s Kremljom. U njima se konstatuje da je 2021. Rusija započela novu fazu u svojoj spoljnoj politici. Oni tu fazu nazivaju „konstruktivnom destrukcijom“ dosadašnjeg modela odnosa sa Zapadom.
Elementi ove linije gomilaju se deceniju i po – uslovno od čuvenog govora Vladimira Putina u Minhenu 2007. godine. Ali preovlađujući trendovi u politici i retorici bili su preostali pokušaji integracije u zapadni sistem u pozadini odbrambenog raspoloženja.
Kraj 2021. godine, sa ultimativnim zahtevima Rusije prema Sjedinjenim Državama i NATO-u da prestanu da izgrađuju vojnu infrastrukturu u blizini ruskih granica, širenje bloka na istok označilo je početak tog „konstruktivnog razaranja“.
Zadatak nije samo da se zaustavi sve manja i, ipak, izuzetno opasna inercija zapadne geostrateške ofanzive, već i da se ozbiljno pristupi postavljanju temelja za promenu odnosa koji su se razvijali između Rusije i uslovnog Zapada devedesetih godina.
Iz tog procesa treba da nastane „tvrđava Rusija“. „U ovom raspadajućem svetu, bolje bi bilo da sedimo duže u neoizolacionističkoj ‘tvrđavi Rusije’, radeći istrajno na njenom unutrašnjem uređenju…“
Po ovom konceptu, ne treba se mešati, pokušavati da se utiče na unutrašnje procese Zapada, čije su elite, u očaju, i pokrenule novi Hladni rat protiv Rusije. Neophodno je ograničiti ih, uključujući i vojno, a po potrebi i kroz vojno-tehničke instrumente, pružajući priliku da on preraste u tendencije moralnog, političkog i ekonomskog propadanja zapadnog sistema. To neminovno vodi ka jačanju geopolitičkih, geoekonomskih i geoideoloških – kulturnih – pozicija ne-Zapada, od kojih je istorija Rusiju učinila najvažnijom komponentom.
Stoga se buduća orijentacija vidi u ulaganju u istočnom pravcu, u razvoju Sibira. Duboko je istorijsko utemeljenje ove politike. Aneksija Sibira pod carem Ivanom Vasiljevičem Groznim, a ne aneksija Ukrajine pod „najmirnijim“ Aleksejem Mihajlovičem, učinila je Rusiju velikom silom. „Vreme je da prestanemo da ponavljamo lukavu i poljski generisanu tvrdnju Zbignjeva Bžežinskog da Rusija bez Ukrajine ne može biti velika sila“, piše u ovom dokumentu. „Mnogo bliža istini je suprotna tvrdnja: Rusija ne može biti velika sila sa ukrajinskim jarmom, koji postaje potpuno nepodnošljiv, stvoren od Lenjina, proširen na Zapad pod Staljinom.“
Zastrašujuća sutrašnjica
Prirodni i najperspektivniji pravac je, naravno, razvoj i jačanje odnosa sa Kinom. To će u velikoj meri povećati sposobnosti obe zemlje. Ako Zapad i dalje bude žestoko neprijateljski raspoložen, Rusija će sklopiti prvi privremeni odbrambeni savez s Kinom ograničen na pet godina. Ova Rusija odstupa od svakog istorijskog modela tako što se odlučuje da „mora da pomogne Pekingu na bilo koji način, kako bi sprečila da bude čak i privremeno poražen u ratu koji je protiv njega pokrenut, jer bi taj poraz oslabio i Rusiju“.
Jasno je da istočna politika ne treba da bude usredsređena na Kinu. U svetskoj politici, ekonomiji i kulturi, istočni i južni svet se uzdižu, uključujući i „zahvaljujući našem potkopavanju vojne superiornosti Zapada, na kojoj se zasnivala njegova hegemonija poslednjih pet vekova“.
Kada je reč o izgradnji novog evropskog bezbednosnog sistema koji bi zamenio opasno dotrajali stari, on mora biti izgrađen u okviru velikog evroazijskog projekta. U starom evroatlantskom prostoru neće se moći stvoriti ništa vrednije.
U daljim koracima očekuju se još radikalnije mere i planovi. Krajnji cilj je isterivanje Sjedinjenih Država iz Evrope, u koju su Amerikanci i stigli zbog Ruske revolucije 1917. godine. To će biti „olakšano prekidom diplomatskih odnosa sa Vašingtonom, Otavom i drugim zapadnim zemljama i ruskim istupanjem iz OEBS-a, koji oličava ideju evroatlantskog prostora“, kaže se u ovom dokumentu.
„Nova bezbednosna arhitektura Evrope stvoriće se iz nove evropske konferencije o miru i bezbednosti. NATO, po definiciji, ne može biti učesnik takve mirovne konferencije. NATO će ostati, ali kao relikt prošlog vremena. Evropska unija će hitno morati da stvori sopstveni ‘odbrambeni identitet’ – istovremeno kao deo nove, stvarne evropske bezbednosne arhitekture i njene bivše, a sada virtuelne verzije Severnoatlantske alijanse.“
Potvrdu ovih stavova nalazimo u najavi Dmitrija Medvedeva da će Rusija zatvarati ambasade i proterati diplomate onih zemalja koje se budu posebno istakle u revnosti uvođenja sankcija prema Rusiji.
To već deluje kao najava prekida diplomatskih odnosa SAD i Rusije. Sada je, inače, jasno zašto ga je Putin, kao svog najpoverljviijeg saradnika, premestio sa mesta premijera u Savet za nacionalnu bezbednost. Mnogi su to doživljavali kao pad u njegovoj karijeri, ali ispostavlja se da je to bila samo „veoma posebna dužnost“. Otuda je Medvedev ovih dana, uz Putina, ponovo najistureniji ruski zvaničnik.
„Sankcije mogu biti razlog za konačnu reviziju odnosa sa zemljama koje su ih uvele – uključujući i prekid dijaloga o strateškoj stabilnosti“, rekao je Medvedev. „Može da se poništi sve, uključujući i sporazum START-3… Da, a diplomatski odnosi u principu i nisu baš potrebni. Vreme je da se zakatanče neke ambasade“, najavljuje Putinova „desna ruka“. Iza toga sledi najava još mračnijih vremena: „Kontakti će se nastaviti, ali tako što ćemo se gledati kroz dvoglede i optičke nišane.“
To je slika zastrašujuće sutrašnjice koja je počela 22.02.2022. kada je ruski predsednik najavio marš na Ukrajinu u ovoj zloslutnoj igri brojeva.
„Tvrđava Rusija“ biće ljutiti medved čije režanje Evropi neće biti prijatno da čuje. To lice opasne Rusije, novo svim generacijama koje nisu imale prilike da je vide 1944. i 1945, kada je ozlojeđena i besna zbog četvorogodišnjih patnji i razaranja marširala ka Evropi.
(RTS)
