Kada sam 4. jula ujutru, zajedno sa drugim novinarima, koji su učestvovali u putovanju pod nazivom «Za pravdu» ušla na teritoriju grada Lisičanska u Luganskoj Narodnoj Republici, prvo što sam pomislila bilo je da je Lisičansk imao mnogo više sreće nego Volnovaha u Donjeckoj Narodnoj Republici, koju smo obišli krajem marta. Dočekali su nas celi kvartali neoštećenih višespratnica i civili na biciklima, „okićenim“ praznim petolitarskim bocama u potrazi za vodom.
Podsećamo da pres-turu «Za pravdu» po oslobođenim naseljenim mestima DNR i LNR organizuju zajedno ministarstvo Čečenske Republike za nacionalnu politiku, spoljne veze, štampu i informisanje i Federalni informaciono-politički časopis „Persona države“. U Lisičansk je grupa novinara dospela drugog dana posle zvaničnog saopštenja Ministarstva odbrane RF da je grad oslobođen.
Ako sam ja tu ostao, tu i želim da živim
Alekseja sam srela na jednoj od centralnih raskrsnica na kojoj su pripadnici čečenskog puka specijalne policije delili meštanima humanitarnu pomoć, poslatu od strane Regionalnog javnog fonda „Heroj Rusije Ahmat-Hadži Kadirov“. Po njegovim rečima, vest o tome da je grad oslobođen donela mu je olakšanje.
„Ne pucaju, to je glavno. Imali smo sreće u poređenju sa nekim drugim gradovima. Da OSU (Oružane snage Ukrajine) nisu izašle, sve bi bilo razoreno. Poslednja četiri meseca krili smo se u podrumima, ko još želi da se nađe na putu slučajnoj granati. Kada su objavili da je grad oslobođnjen, ja sam se, naravno, obradovao. Ako sam ja tu ostao, to već nešto govori samo po sebi“, priča Aleksej.
Ipak, dodaje on, za sada niko ne može da zamisli budućnost i to plaši. U gradu nema struje, vode, gasa, napominje Aleksej.
„Kako ćemo živeti? Da krenem od najosnovnijeg – od namirnica. One sa te strane više neće stizati. Nadamo se na elemntarne stvari, na hleb, koji se sada ovde ne peče. On treba da se dovozi saki dan“, priča on.
Aleksej kaže da će izvestan broj ljudi u gradu u svakom slučaju biti nezadovoljan novim okolnostima, ali masovnog nezadovoljstva neće biti.
„Ti nezadovoljni su otišli iz grada u prvim danima specijalne operacije. Radi se o tome što su u ovaj region dolazili da rade ljudi iz celog Sovjetskog Saveza. To je uvek bio radnički kraj, u to vreme vrlo bogat, imali smo 38 preduzeća, pet saveznog značaja. U sovjetsko vreme u gradu je živelo skoro 150 000 stanovnika. Pola grada je radilo u rudnicima, u fabrikama, hrana, odeća, svega je ovde uvek bilo mnogo. Ja sam u šestoj deceniji života, imam treći pasoš, ali u Evripi nisam bio ni jednom. Smatram da ako želite da živite u dobrim uslovima, treba da krenete od sebe“, smatra Aleksej.
Ako proradi naša rafinerija, biće mnogo radnih mesta
Aleksejeva supruga Olga kaže da se ona mnogo plašila dok su se u gradu vodile borbe. „Dešavalo se da danima nisam izlazila iz podruma. Eksplozije su bile strašne“, kaže ona.
Decu su Olga i Aleksej izveli iz grada, a sami su ostali kod kuće, pošto imaju vode mali privatni biznis ovde, a tu su i stari roditelji, koje nisu mogli da ostave u Lisičansku. Sada kada je grad oslobođen, Olgu ne napušta nada da će se život vratiti u nromalu, i da će posla biti više, nego kada je to bila ukrajinska teritorija.
„Mi bismo želeli da ponovo proradi naša rafinerija nafte, zato što to znači mnogo radnih mesta. Naš grad bi zahvaljujući tome procevetao. Veoma se nadamo da će proraditi rudnici, fabrika stakla koja smo imali“, priča ona.
Olga planira da vrati decu kući ako do septembra prorade škole.
„Sva gradska infrastruktura je razrušena. Mnogo se brinemo da deca neće moći da krenu u školu od 1. septembra. Ali verujemo da će sve stići da urade, da će sve obnoviti i pripremiti. Mi smo ovde, nadamo se da ćemo i posao imati. Nemamo kud da idemo. Niko nas nigde ne čeka, samo nam se rođena kuća raduje. Mi samo od te nade i živimo da će sve biti dobro“, kaže Olga.
Živećemo uz Rusiju
Vladimir sumnjičavo gleda u moj diktafon i prvo veoma suzdržano odgovara da je vest o tome da je došla Rusija dočekao „normalno, ali bez oduševljenja“. Zatim kaže da u Rusiji žive njegovi unici, ostali rođaci, i da on vrlo dugo nije mogao da ih vidi.
„Ma radujem se ja što ću živeti uz Rusiju, sa unukcima ću se sresti“, – dodaje on već potpuno drugim tonom.
Pri tome Vladimir podvlači da je u prvo vreme stanovnicima Lisičanska potrebna humanitarna pomoć, namirnice, koje za sada ne mogu da se kupe u prodavnici, a nema se ni od čega.
„Nisu nam isplaćivali penzije četiri meseca. Primao sam penziju u pošti, u grivnama. Sada ne znam šta će i kako će biti. Neko je primao penziju na karticu, sa nje takođe sada ne može da se podigne novac. Hvala Rusiji što nam je dovezla humanitarnu pomoć. Prodavnice nam ne rade, nemamo gde da kupimo. Još uvek ne znamo da li kod nas sada primaju grivne ili rublje“, govori Vladimir.
Vojaci su me silom odvezli u Lisičansk
Kada su počela bojeva dejstva, Mihail se krio u podrumu hemijske fabrike „Zarja“ u naseljenom mestu Južni. Zatim su došli ukrajinski vojnici i silom prebacili civile u grad da bi zauzeli podrum.
„Vojaci su nas silom, pod cevima automata, prevezli u Lisičansk. Da bi smo im im oslobodili podrum. Šest metara dubok, podrum im je bio potreban. Ne znam da li mesto još uvek postoji, tamo mi je ostala kuća. Možda je srušena, možda nemam više kuda ni da se vratim“, kaže on.
Ako to nije maltretiranje, šta je onda maltretiranje, pita me Mihail. „Oni mi kažu, hajde, sedaj. Ništa nisam imao kada su me odvezli. Ovde su mi dobri ljudi pomogli da se obujem i obučem“, negoduje moj sagovornik.
Mihail kaže da su stanovnicima Lisičanska pre svega potrebne namirnice. „Život će se možda i vratiti vremenom u normalu, ali to vreme treba dočekati“, razmišlja on.
Tako smo ih dugo čekali
Ljudmila kaže da je „naše momke“ ona dočekala sa suzama u očima. I dok priča, u očima je iskre suze.
„Tako smo ih dugo čekali – osam godina. U poslednja četiri meseca takve smo strasti preživeli. Ni da proviriš na ulicu, ni da telefoniraš. Pored nas u dvorištu su se smestili i od nas su pucali po ljudima, po zgradama. U Rusiju nismo smeli uopšte da telefoniramo. Ne daj Bože da nađu ruski broj u telefonu. To je bio košmar“, – priča Ljudmila i dodaje da je ona konačno uspela da pozove rođake u Rusiji.
„Zamolila sam momke i pozvala sam ih. Evo sve me podilaze žmarci. Možda ću otići tamo kod brata. Imam brata u Voronježu, on je otišao 2014. godine i tamo je i ostao“, nada se Ljudmila.
Smrt nacističkim okupatorima!
Dok stojim i razgovaram sa Ljudmilom starija žena iz gomile primećuje natpis na mojoj maici sa logotipom IA REGNUM, koju sam obukla za put. Na leđima je krupnim slovima odštampana deviza agencije „Smrt faštističkim okupatorima!“. „Ne fašističkim, treba nacističkim! Pa oni su nacisti! Nije ti ispravan natpis!“, uporno viče žena.
Molila sam se Bogu i Bog mi je pomogao
Lida ima 78 godina. Ona stoji pored humanitarne pomoći koju je dobila i očima traži nekog u gomili. Ispostavilo se, traži ćerku koja će joj pomoći da odnese namirnice kući.
„Zadovoljna sam što su došli naši. Ostaću ovde do kraja“, kaže Lida.
Ona priča da je četvorospratnica u kojoj žive ona i ćerka oštećenja od granata, ali niko od stanara nije poginuo.
„Prvi ulaz i podrum, sve su rasturili. Mi smo sve vreme bili na četvrtom spratu, u svom stanu. Molila sam se, Bogu sam se obraćala. I tako smo preživeli. Ćerka i ja nismo htele da se krijemo u podrumu. Ja sam se Bogu obraćala, Bog mi je pomogao. Mi smo u centru, preko puta biroa za zapošljavanje, na su strašno gađali. Mi smo se krile iza zida bez prozora. I zadovoljne smo, mnogo smo zadovoljne što se ste vi došli“, govori Lida.
Samo ne puštajte ovamo Ukrajinu!
Ćerka Ljuda govori da se majka i ona nisu krile u podrumu zato što su verovale da će preživeti.
„I čudom smo preživele. Naš podrum je zatrpan, a mi nismo“, kaže ona.
Ljuda smatra da su u prvo vreme njoj i majci potrebni hrana i novac.
„Da dobijemo penziju. Kod nas u stanu na četvrtom spratu su prozori malo razbijeni. Ali mislimo da će se sve srediti. Samo de puštajte ovamo Ukrajinu, molim vas! Hajde da već jednom bude Rusija naša voljena. Ili Luganska Republika, samo da ne bude Ukrajina!“, moli Ljuda.
Lisičansk, a šta posle?
Na centralnom trgu o toku operacije za Lisičansk novinaru IA REGNUM govori Timur Ibrijev iz puka specijalne policije „Heroj Rusije Ahmat-Hadži Kadirov“. Na samom početku razgovora u daljini se čuju eksplozije. „To su okolna sela, još uvek bombarduju, rat još nije završen“, umiruje me Ibrijev.
Molim sagovornika da uporedi operaciju oslobađanja Lisičanska sa operacijom oslobađanja Mariupolja.
„Razlika je u tome što su u Mariupolju oni ratovali za svaku kuću, a tu su pobegli iz grada Lisičanska.
To ne znači da možemo da se opustimo. Ne smemo se opuštati ni u kom slučaju, ali, da objasnim, oni su pobegli zato što su videli moć ruske armije“, kaže Ibrijev.
Prema njegovim rečima, važno je to što je prilikom oslobađanja Lisičanska pošlo za rukom da se civilne žrtve svedu praktično na nulu.
„Što se tiče gubitaka od strane OSU, na ulazu u grad vi ste verovatno videli izgorele autobuse i minibuseve. U tim vozilima oni su se nalazili i preciznim raketnim udarima oni su bili eliminisani“, – dodaje Ibrijev.
Odgovarajući na pitanje kakvi zadaci stoje pred čečenskim specijalcima posle Lisičanska, Ibrijev ističe da zadatke određuje Generalštab, ali „u Harkovu ili nekom drugom gradu niko ne planira da se zaustavlja“.
„Naravno, nama se ide kući. Ali kada vidimo kako nas ljudi dočekuju, kako su nas ovde u Lisičansku dočekale gomile ljudi, umor prolazi momentalno. Ja bih rekao da su nas ovde više čekali nego, na primer, u Mariupolju“, podvlači Timur Ibrijev.
(Za Vijesti 365 iz Moskve – prevod: Tatjana Stojanović, izvor: IA REGNUM, https://regnum.ru/news/polit/3641913.html)
