PIŠE: Džejson Dejvidson
Ostavka Marija Dragija na poziciju predsednika Vlade Italije na prvi pogled ne deluje kao veliki događaj u globalnim okvirima. Prvo, Dragi će najverovatnije predvoditi prelaznu vladu do septembra i parlamentarnih izbora. Osim toga, vodeće figure italijanske desnice – za koju se pretpostavlja da će trijumfovati na predstojećim izborima – iskazale su podršku Ukrajini nakon ruske invazije 24. februara.
Međutim bliži pogled na italijansku političku scenu kazuje da će se pozicija Italije po pitanju rusko-ukrajinskog rata verovatno značajno promeniti nakon pada vlade Marija Dragija. A promena pozicije Italije ka ukrajinskom ratu biće ozbiljan udarac jedinstvu Zapada kad je reč o pružanju podrške Ukrajini.
Fundamentalna promena
Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke, položio je zakletvu u februaru 2021. kao prvi čovek vlade nacionalnog jedinstva. Kad je Rusija pokrenula sveobuhvatnu invaziju Ukrajine godinu dana kasnije, Dragi je zauzeo čvrst stav podrške Kijevu. Italija je doprinela jačanju istočnog krila NATO-a, pružila pomoć Ukrajini i podržala oštre sankcije protiv Rusije uprkos tome što istorijski ima snažne trgovinske odnose sa Rusijom, kao i visok stepen zavisnosti od ruske nafte i gasa. Najbolji pokazatelj važnosti Italije u reakciji Zapada na rusko-ukrajinski rat jeste to što je Dragi u junu posetio Kijev zajedno sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i nemačkim kancelarom Olafom Šolcom.
Ostavka Dragija će verovatno fundamentalno promeniti italijanski stav o ratu i poziciju prema Rusiji. Aktuelne ankete ukazuju da će desnica verovatno trijumfovati na septembarskim izborima. Lideri svih važnijih italijanskih partija desnice u prošlosti su iskazivali podršku Vladimiru Putinu. Predsednik Lige Mateo Salvini nosio je majicu sa Putinovim likom i nazvao ga „jednim od najvećih državnika na svetu”. Đorđa Meloni, predsednica stranke Braća Italije, Putina je nazvala zaštitnikom „evropskih vrednosti” i „hrišćanskog identiteta”. Tu je naravno i Silvio Berluskoni, koji dugo važi za jednog od Putinovih najbližih prijatelja i podržavalaca na političkoj sceni Zapadne Evrope.
Čak i ako koalicija desničarskih partija ne odnese ubedljivu pobeda u septembru, pozicija Italija o rusko-ukrajinskom ratu opet će verovatno biti promenjena. Istorijski gledano, u italijanskoj javnosti postoji prorusko raspoloženje, a mišljenja su podeljena o tome ko je krivac za rat u Ukrajini. Italijanski mediji dali su mnogo prostora pojedincima prijateljski naklonjenim ka Kremlju, koji su pravdali akcije koje su Rusi preduzimali od februara. Indikativno je što je odluka Dragija da pošalje vojnu pomoć Ukrajini nedavno dovela do cepanja populističke stranke Pokret pet zvezdica.
Naravno, sve ovo ne znači da će sledeća italijanska vlada zdušno podržati Putinovu Rusiju s obzirom na brutalnost rata koji ona vodi u Ukrajini. Ali znači da će italijanska desnica voditi politiku koja slabi jedinstvo Zapada protiv Rusije. Prvo, sledeća italijanska vlada će verovatno pritiskati Ukrajinu da pregovara sa Rusijom o načinima za prekid rata, čak i ukoliko to podrazumeva odricanje od teritorije. Salvini je u junu objavio svoj plan putovanja na „mirovnu misiju” u Moskvi (od čega je odustao nakon kritike članova vlade koji naginju ka levom centru). Ako Salvini bude vodeća figura u budućoj italijanskoj vladi, verovatno će se vratiti svom mirovnom planu. Posledično, Italija će ojačati „mirotvorce” na Zapadu, nauštrb aktuelnoj poziciji – predvođenoj Vašingtonom – da samo Ukrajina ima pravo da odluči da li je spremna ili nije da ustupi delove teritorije.
Stop sankcijama
Pored toga, sledeća italijanska vlada teško da će podržati bilo kakve dodatne sankcije protiv Rusije, pogotovo one koje se tiču nafte i gasa. Iako se ni Liga ni Braća Italije trenutno ne zalažu za napuštanje Evropske unije, ipak se radi o dve evroskeptične stranke koje su bile vrlo kritične prema neuspesima vlade da stabilizuje cene energenata. S obzirom da odluke EU zahtevaju jednoglasni konsenzus svih država članica pre njihove implementacije, to znači da Brisel više neće biti u mogućnosti da pooštrava energetske sankcije protiv Rusije.
Zapad može očekivati i da buduća italijanska vlada odbije da pruža dodatnu vojnu pomoć Ukrajini. Junska anketa pokazala je da u italijanskoj javnosti postoji najniži nivo podrške opciji „vojnog suprotstavljanja Rusiji” u odnosu na sve zemlje G-7, što je u skladu sa pacifističkim tendencijama među Italijanima nakon Drugog svetskog rata. Iako neće otvoreno podržati Rusiju, italijanski zvaničnici će moći da tvrde kako jačanje vojne podrške Kijevu samo doprinosi bespotrebnom krvoproliću.
Na kraju je važno istaći i da će se sledeća italijanska vlada verovatno više fokusirati na pretnje poput terorizma u Mediteranu, a mnogo manje na Rusiju, na koju je NATO stavio akcenat u svom poslednjem Strateškom konceptu. Fokusiranje na terorizam i druge pretnje iz Mediterana, umesto na Rusiju, daleko je logičnije za očekivati kad se uzme u obzir migrantska fobija italijanske desnice. Pozicija Italije će pojačati polarizaciju između istočnoevropskih zemalja fokusiranih na Rusiju, i zemalja evropskog juga koje više brinu pretnje koje dolaze od nedržavnih aktera.
Pad Marija Dragija i verovatna promena u italijanskoj politici prema rusko-ukrajinskom ratu predstavljaju opšti izazov u zapadnom suočavanju sa Rusijom. U velikom delu zapadnih zemalja, bes zbog brutalne ruske invazije na Ukrajinu počeo je da opada. Vremenom će troškovi sankcija po običnog čoveka prevagnuti nad emotivnom reakcijom na udaljeni rat. Vlade mogu neko vreme da ignorišu stavove građana. Međutim zapadni demokratski politički sistem dovodi na vlast one vlade koje zastupaju volju građana. U Italiji će ovaj proces najverovatnije dovesti do politike koja podrazumeva manje pritiska na Rusiju, i slabljenje podrške Ukrajini.
Džejson Dejvidson je vanredni viši saradnik u institutu Inicijativa za novi američki angažman (New American Engagement Initiative) u Atlantskom savetu i profesor političih nauka na Univerzitetu Meri u Vašingtonu. Autor je knjige: Zamršeni američki savezi: 1778. do danas.
(Prevod: Novi Standard/Izvor: The National Interest)
