Preispitivanje Petog oktobra

0
51

PIŠE: Nebojša Čović

Svake godine, krajem septembra, vodi se polemika o događajima iz 2000. godine. Da li su petooktobarske promene bile uspeh ili su donele razočarenje? Više od dve decenije, u ovo doba godine, oni koji su u ovim promenama učestvovali se preispituju šta je moglo da se uradi drugačije. Neki drugi, pak, površnim i arbitrarnim ocenama o ovim događajima o kojima realno malo znaju, neretko čak i neosnovanim optužbama na račun onih koji su činili prvu DOS-ovu vladu, pokušavaju da uzdignu sebe i nađu opravdanje za sopstvenu nekompetentnost i zloupotrebe u godinama koje su usledile.

Jedna od najčešćih mantri da su DOS-ovu vladu pravili strani ambasadori pokazuje svu dubinu nepoznavanja činjenica. Tačno je da su ambasadori Kvinte i tada – kao i sada – pokušavali da na razne načine utiču na odluke izvršne vlasti. Prva petooktobarska vlada je predstavljala kompromis širokog spektra demokratskih snaga ujedinjenih oko jednog cilja, ali sa različitim odnosom i stepenom poverenja prema različitim međunarodnim činiocima i, kao takva, nije odgovarala tom kolektivnom zapadu, koji po pravilu želi da ima jednu adresu sa kojom pregovara. I pored te prividne dobronamernosti ključnih zapadnih administracija koju smo imali prvih godinu dana, sve vreme se radilo na potkopavanju i eliminaciji onih koji su se vremenom pokazali kao tvrđi orah kada je u pitanju strani uticaj. Kao i mnogo puta u našoj istoriji, razbijanje srpskog jedinstva i igra na taštinu pojedinaca se pokazala kao siguran recept za uspeh naših neprijatelja, potpomognuta pogubnim kleptokratskim slabostima vlasti. I to je recept od koga kolektivni zapad ne odustaje ni danas.

Vađenje kestenja iz vatre

Lično, sa ponosom gledam na rezultate postignute tih prvih nekoliko godina. Iako je trebalo da, kao jedini lider DOS-a koji je imao iskustva u privredi, vodim resor privrede i finansija u novoj vladi, bezbednosna kriza u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, kreirana od malignih struktura tog istog kolektivnog zapada koji nas je naizgled potpuno podržavao, bila je prioritetna za rešavanje i ja sam bez oklevanja preuzeo taj nezahvalni posao. Mnogi od mojih kolega su rado prihvatili da ja budem taj koji će vaditi kestenje iz vatre. Iz različitih razloga. Međutim, veliki uspeh u rešavanju krize na jugu centralne Srbije, u vraćanju pune kontrole nad kopnenom i vazdušnom zonom bezbednosti, značajni pomaci u sprovođenju Rezolucije SBUN 1244, obnova razrušenih objekata u srpskim sredinama na KiM, povratak prvih grupa interno raseljenih Srba, uspostavljanje srpskih struktura vlasti, počeo je da smeta mnogima, i u Beogradu i van naših granica, a pre svega glavnim kreatorima „kosovskog“ projekta.

I upravo sam zbog tog uspeha kojim se sa pravom ponosim platio visoku cenu. Na mojoj diskreditaciji su združenim snagama radili kosovski mentori koji su želeli da me eliminišu kao tvrdog pregovarača, njihove ispostave u medijima i nevladinom sektoru u Srbiji, ali, na žalost, i pojedine kolege iz Beograda, kojima je smetala moja „popularnost“ zbog uspeha na jugu centralne Srbije i na KiM. Bez obzira na više dobijenih sudskih sporova, dokazanih koruptivnih radnji „svedoka“ koji su u medijima davali lažne i neosnovane optužbe, sa posledicama te diskreditacije u očima javnosti se i danas borim, premda ponosan na postignuti uspeh koji je očigledno bio toliko veliki i toliko je ugrožavao njihove interese da su morali da udruže snage da me sklone.

Naivna pretpostavka

Ipak, postoji jedna stvar koju bih rado promenio da mogu. Nakon petooktobarskih promena, DOS je u komunikaciju sa međunarodnom zajednicom ušao iskreno, verujući u postignute dogovore i potpisane sporazume. Nažalost, ispostavilo se da je bilo naivno verovati i u njihovu reč i u njihov potpis. Iako sam tokom godina više puta govorio o licemernom pristupu kolektivnog Zapada i namernom dezavuisanju međunarodnih pravno obavezujućih sporazuma i ostalih dokumenata, pre svega Kumanovskog sporazuma, Rezolucije SBUN 1244, Dejtonskog sporazuma, različitih planova za postizanje standarda na KiM koje je ratifikovao Savet bezbednosti, pa sve do Briselskog sporazuma, događaji u Ukrajini su bacili novo svetlo na ono na šta sam dugo upozoravao.

Bivši ukrajinski predsednik je bez trunke srama rekao da su Sporazumi iz Minska, postignuti uz posredovanje i garancije Francuske i Nemačke, bili samo fasada kojom je kupovano vreme da se uz pomoć SAD pripremi vojna akcija čišćenja istoka Ukrajine od domicilnog ruskog stanovništva, te da nikada nije ni nameravano da se ti sporazumi sprovedu. Radi se, dakle, o strategiji kolektivnog zapada da potpisivanjem obavezujućih sporazuma, koje u startu nemaju nameru da sprovedu, kupe vreme kako bi na kraju silom isterali sopstvene geopolitičke interese. A mi smo nakon petooktobarskih promena naivno verovali da su data reč i potpis na sporazumu obavezujući. Tako bi makar trebalo da bude u civilizovanom svetu u kome vlada pravo, a ne zakon džungle.

Laži, pretnje, uslovljavanja

Sve ove godine od petooktobarskih promena obeležile su laži, pretnje, uslovljavanja u odnosima sa ključnim zapadnim administracijama. I to sparušeno fantomsko članstvo u EU kojima nam mašu ispred nosa i kojim nas ucenjuju već 22 godine. Do sada je bilo najmanje pet datuma za pridruživanje, svi su došli i prošli, jedino što se promenilo je lista uslova, svaki put je dodat neki novi kako bi se Srbija dodatno ponizila. Meni lično je rečeno u Briselu početkom leta 2001. godine, na predstavljanju rezultata akcije na jugu centralne Srbije, da postoji samo jedan uslov – da Nebojša Pavković bude sklonjen sa mesta načelnika generalštaba VJ – i da će tadašnja SRJ otvoriti pregovore najkasnije za šest meseci od tog trenutka i postati članica do 2004. godine. Sada je 2022. godina, evropski lideri govore o nekoj 2030. Možda. I to treba da nam bude podsticaj da radimo protiv svojih nacionalnih interesa sada i u godinama koje dolaze.

Ja lično nisam euroskeptik, naprotiv. Ali ne mislim da je članstvo u EU pitanje života ili smrti, pogotovo u ovakvim okolnostima i pod ovakvim uslovima. Mi jesmo izrazili nameru i želju da se pridružimo EU, ali, svidelo se to nekom ili ne, mi jesmo deo Evrope, bili članica EU ili ne. Koliko je Srbiji potrebna EU, toliko je EU potrebna Srbija. I Srbija jeste – i teritorijalno i demografski i ekonomski – lider u regionu, ne zato što nam to odobrava ili poklanja EU, već zato što je to činjenično stanje, koje postoji mnogo duže nego što postoji EU.

Za razliku od svih ostalih, naš stav je principijelan i suveren. Mi nismo ničija kolonija, da mogu da nam naređuju da radimo protiv interesa sopstvenog naroda kako bismo bili deo stada. Jer im baš smeta kad neko ima sopstven stav i razmišlja sopstvenom glavom, to može da bude loš primer onima u stadu. Pogotovo kada je to neko na kome su ti koji danas zapenjeno prete prekršili međunarodno pravo i kome su ugrozili teritorijalni integritet – u koje se danas kunu u slučaju Ukrajine. Zato sve ove pretnje evropskih birokrata i ostrašćenih parlamentaraca ne bih uzimao sa zebnjom. Čak i da se pregovori suspenduju, sa kompetentnom i sposobnom vlašću i razvijenim strategijama za različite scenarije, nebo neće pasti. Ali bilo kakav korak kojim se daje prednost njihovim neokolonijalnim interesima, direktno šteti našim sopstvenim. Da mi budemo dosledni i insistiramo na međunarodnom pravu. Do te, možda, 2030. ima vremena na pretek.

(Srpski telegraf)

Ostavite komentar