To je jako tužno, poručio je čuveni glumac Rade Šerbedžija povodom uvreda na nacionalnoj osnovi koje je Milorad Pupovac, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke i Srpskog narodnog veća, doživeo tokom nedavne posete Glini.
– Pupovac trpi ono što prosečan čovjek ne bi mogao, ne samo od tih mladića, koji mogu biti u zabludi. Mnogi su se s njime obračunavali i ko god je poželeo je mogao obrisati tepih njime. Pupovac se bavi politikom iz potrebe da pomogne Srbima u Hrvatskoj, ali i radi boljitka cele Hrvatske. U politici dolazi do nesporazuma i kritika na njegov račun zbog pogrešnog tumačenja. Pupovca dobro poznajem i znam da je častan – prokomentarisao je Šerbedžija i dodao da se i sam suočio sa sličnim napadima.
– To su dežurni revolveraši koji to ponekad rade i po narudžbama kojekakvih stranaka, strančica ili privatnika.
U intervjuu za P-portal, glasilo Srpskog privrednog društva Privrednik iz Zagreba, poznati glumac, pisac i muzičar govorio je o svom novom diskografskom izdanju “Ne okreći se, sine”, o tome kako su nastale pesme i sa kim je sarađivao, ali i o umetnosti, o tome kako je jednom dao Zvezdi tri gola, o prijateljstvu sa ekipom Feral Tribjuna, ko je sve posećivao njegov i Lenkin dom na Brionima, o odlasku Mustafe Nadarevića i Pere Kvrgića…
Razgovor je počeo aktuelnom situacijom u delovima Hrvatske koje je pogodio zemljotres
– Strašno je to što se dogodilo Petrinji, Glini i Sisku. Sve se sručilo na nas. Ne mogu zamisliti kako je tim jadnim ljudima na kiši i hladnoći. Neverovatno je kako su drugi pokazali solidarnost s njima u istom trenutku. „Obični” ljudi su se osetili pozvanima da se upute u te potresom pogođene gradove i pomognu. To je fantastično. Malo nam je potrebno da pronađemo u sebi ljudskog, saosećanje za drugog, pa i neznanca. To mi daje nadu, a posebno verujem u naredne generacije – rekao je povodom stradanje gradova u Sisačko-moslavačkoj županiji od zemljotresa Rade Šerbedžija.
Po njegovim rečima, kada laž uđe u javnost, ona traje i uzaludni su demantiji. Pametni odmah prepoznaju laž, a mnogi takođe normalni ipak nasednu i tek na kraju shvate da su poverovali u nešto što nije istina. Dok se oni osveste, neko može nastradati.
U ovom opširnom razgovoru pod naslovom „Kad zagrme topovi, glas umjetnosti se ne čuje“, poznati glumac je istakao da angažovani humanitarni pokreti uvek imaju smisla.
– Jednog dana će se u Hrvatskoj ponositi pojedincima kao što su novinari i književnici Viktor Ivančić, Boris Dežulović, Ante Tomić, Miljenko Jergović i drugi koji su glasno kritikovali razne pojave. Za mene su takvi i tada bili junaci, kao što su i danas“.
On je rekao da je i u vreme Jugoslavije u javnosti bilo „svakakvih gluposti, ali nije bilo ovakve otvorene demokratije u novinama – svašta se piše i svakakve laži se prodaju kao istine“.
– Tada su postojali cenzura i zabrane. Umetnost je tada kritikovala. Imali smo crni talas u filmu u sklopu kojega su prednjačili redatelji kao što su Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, Krsto Papić, Vatroslav Mimica, Zoran Tadić, Ante Babaja… Retko je bilo progona koji bi završavali zatvorom za umetnike. Svedoci smo bili obračuna s informbirovcima i sulude ideje Golog otoka. Uprkos tome, Jugoslavija je bila na putu za pravednije socijalističko društvo, svetski razvijene zemlje s jakom industrijom i osmišljenim i snažnim društvenim životom te značajnim prostorom slobode izražavanja. Uveliko smo se razlikovali od ostalih socijalističkih evropskih zemalja – bili smo Amerika za njih.
Na pitanje da li je fudbal umetnost, Šerbedžija je odgovorio:
– Jeste – virtuoznost. Fudbal zahteva veliku inteligenciju i veštinu tijela – kako primiti, ublažiti, udariti loptu. To je zaista umetnost.
Dok je bio mlad obožavao je, kako kaže, Dragoslava Šekularca, Milana Galića, čitavu tu generaciju fudbalera Partizana, za koji je navijao, a koji su činili Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Zvezdan Čebinac, Vladica Kovačević, Radoslav Bečejac…
– Voleo sam i Dragana Džajića, Slavena Zambatu, a družio sam se puno i sa Zagrepčanima kao što je moj prijatelj Petar Močibob, s kojim sam igrao fudbal često. Njegova ekipa je bila briljantna – uz Peru tu su bili Drago Rukljač, Atif Lipovac, Željko Smolek, Branimir Antolić… Kakvi su to bili igrači!… Kada smo gostovali s predstavom „Ko se boji Virdžinije Vulf” u Beogradu nedavno, krenuo sam iz hotela prema pozorištu, a usput sam svratio po novine na kiosk. Odjednom je stao pored mene neki ogromni čovek i spustio svoju ruku na moje rame. „Zovem se Rade Zalad. Bio sam golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije, a čuven sam po tome što mi je Rade Šerbedžija u finalnoj utakmici na turniru zabio gol u rašlje”, predstavio mi se. Kako sam igrao te večeri…
Kao svoj najveći fudbalerski uspeh izdvaja kada ga je Sloboda iz Tuzle negde oko 1984. zvala na revijalnu utakmicu protiv veterana Crvene zvezde u malom fudbalu.
– Za beogradski klub su igrali svi osim Džajića, koji nije mogao da dođe zbog gripa, dakle Jovan Aćimović, Slobodan Cole Janković, Stanislav Karasi… Za Slobodu su igrali Dževad Šećerbegović, Fuad Mulahasanović i drugi. „Zvezda je pobedila 5:4. Karasi je dao tri gola za Zvezdu, Šerbedžija tri gola za Slobodu. Karasi je reprezentativac Jugoslavije, a Šerbedžija glume, i on je igrač utakmice”, proglasio je delegat utakmice.
Posebno se osvrnuo na saradnike na svom novom studijskom albumu “Ne okreći se, sine”, koji je najavljen hitom “Eto pjesma” koji je za njega napisao Husein Hus Hasanefendić, a autor je i numere “Kasna jesen dolazi”. Osim Husa svoj doprinos ovom albumu dali su i Miroslav Tadić na Arsenovoj pesmi “New York”, Damir Urban koji je za Šerbedžiju napisao “Govorila je tako tiho, tiho, tiho”, Elvis Stanić koji je napravio sjajan aranžman za numeru “Grad Drage Mlinarca”, Mario Igrec u pesmi “Suzo moja, strpi se”, autora Zlatka Arsalangića, Ante Gelo u hitu “Ostala si uvijek ista”, autora Đorđa Novkovića i Željka Sabola. Na novom albumu Šerbedžija dao i svoj autorski potpis, pesmu “Šeherezda” posvetio je poznatom slovenačkom pozorišnom reditelju Tomažu Panduru čiji je prerani odlazak pre četiri godine potresao kulturnu scenu na ovim prostorima. Tu su i dve saradnje, sa Gabi Novak i Matijom Dedićem u Arsenovoj pesmi “Otkako te ne volim”, i “Na nešto me sjeća taj grad” koju je otpevao s autorom Darkom Rundekom.
Šerbedžija je u intervjuu istakao da bi voleo da napravi nekoliko pesama koje su malo makedonske, malo s juga Srbije, jer imaju neverovatne melodije.
– Voleo bih da ih ogrnem u akademsko ruho – da im dam klavir, violinu, saksofon, gitaru – s malo instrumenata da napravimo nešto gotovo kao džez. Radiću ih sa Miroslavom Tadićem – istakao je Šerbedžija.
A čemu se nada u 2021. godini, odgovorio je:
– Pre svega se nadam da će ljudi biti dovoljno pametni i obzirni i da će se vakcinisati kako bismo zaustavili koronavirus koji nas je zarobio. Nije reč o strahu od smrti nego o potrebi da konačno živimo normalan život bez strahova i ograničenja. Verujem da ćemo do svibnja ili lipnja početi ponovo normalno živeti. To je osnovna stvar. Potresi ostavljaju strašne traume i to će iskustvo potrajati dugo u svesti pogođenih.
(nova.rs)
