PIŠE: Darko Tanasković
Na marginama ukrajinske prelomne krize svetskog poretka razigrale su se (za sada srećom samo) retoričke igre u BiH i oko BiH.
Pažnju javnosti privukli su razmena poruka i telefonski razgovor između generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, u kome je Milanović je detaljno obavestio Stoltenberga o „ozbiljnoj političkoj krizi u BiH, odnosno o teškoj situaciji u kojoj se nalaze Hrvati koji su u velikom broju ujedno i državljani Hrvatske“, jer ni na narednim izborima neće imati mogućnosti da biraju svoje legitimne predstavnike u tela vlasti BiH, što je „direktno kršenje Dejtonskog mirovnog sporazuma“, a „takva situacija diskriminiše Hrvate u BiH kao konstitutivni narod, protivna je vladavini prava, ali i pretnja stabilnosti u BiH“, pa i u samoj Hrvatskoj.
Stoltenberg je izkazao razumevanje za Milanovićevu zabrinutost, kao i uverenje da će se ipak lakše pronaći rešenje za ulazak Švedske i Finske u NATO, nego za problem sa izbornim zakonom u BiH, čiju promenu zahtevaju Hrvati, kao mogući uslov svoje saglasnosti za učlanjenje dve nordijske države.
Dakle, Milanovićeva buntovna saveznička retorika nije mu zasmetala, jer je stvar u atlantskoj porodici, ali je zato u svojoj izjavi o situaciji u BiH, posle susreta sa članom tročlanog Predsedništva BiH Šefikom Džaferovićem, koji je već rutinski nastupio bez obavezne saglasnosti Predsedništva, bio mnogo određeniji i izričitiji.
Izjavio je, pored ostalog da „NATO prati situaciju u BiH, a naročito zapaljivu retoriku koja dolazi iz Republike Srpske“ i da nastavlja saradnju s svojim štabom u Sarajevu, jer je dugoročno opredeljen za to i pruža podršku kako bi osigurao mir i stabilnost.
Plašenje Rusima
Stoltenebergu uši para „zapaljiva retorika koja dolazi iz Republike Srpske“, što nikoga ne treba da iznenadi, pogotovo od početka rata u Ukrajini i sve učestalijeg pominjanja Gruzije i BiH, kao država na koje bi se mogla preliti negativna dinamika tamošnjeg sukoba i malignih ruskih planova za destabilizaciju regiona, pa im stoga valja posvetiti „robustniju“ preventivnu zaštitničku pažnju.
Niko, uključujući ni ministarku inostranih poslova Velike Britanije Elizabetu Trus, koja je nedavno bila gošća svog bosanskohercegovačkog kolege Sifeta Podžića, nije objasnio u čemu bi se sastojalo i kako bi se moglo oprativno izvesti nekakvo rusko destabilizovanje BiH. Ona je samo naglasila predanost Ujedinjenog Kraljevstva miru i stabilnosti na Zapadnom Balkanu i najavila buduće planove za veći stepen ekonomske i bezbednosne saradnje, uprkos secesionističkim i ruskim pokušajima da izvrše uticaj i destablizuju zemlje.
Nije (a zapravo jeste!) jasno kakav uticaj i koje zemlje, ali ono što se sa sigurnošću može pretpostaviti jeste da su njeni „secesionistički pokušaji“ i Stoltenbergova „zapaljiva retorika koja dolazi iz Republike Srpske“ u najneposrednijoj pojmovnoj vezi. Nikada, naravno, neće biti navedeni primeri za tu „zapaljivu retoriku“ i „secenionističke pokušaje“, jer bi ono što se izjavljuje i preduzima u RS samo krajnje nategnuto i tendenciozno moglo biti protumačeno kao atak na državu BiH.
Ali, ne mari, ni Sadam Husein nije posedovao oružje za masovno uništenje, pa je Irak ipak razoren, što je istaknuti učenik iz iste perfidne albionske škole, Toni Bler, kasnije mirno priznao, uz napomenu da je ipak obavljen dobar posao.
Dok je Rusije kao globalnog takmaca, a sada i satanizovanog neprijatelja Zapada, svako iskazivanje stvarnih srpskih interesa u BiH, a i šire, biće doživljeno i predstavljeno kao „zapaljiva retorika“. Tu nema spasa ni mesta za očekivanje bar relativne objektivnosti i snošljivosti, kakva se iskazuje prema, u ovom trenutku za Zapad i NATO takođe neprijatnoj, hrvatskoj retorici, jer Hrvati su, zna se, naši, a Srbi vazda „mali Rusi“, bez obzira na mnogo kompleksniju stvarnu regionalnu i vanregionalnu konstelaciju međunarodnih odnosa.
Zaključak: srpska retorika je zapaljiva, a hrvatska nelagodna, ali podnošljiva.
Stvarno zapaljiva retorika
Postoji, međutim, i treća – bošnjačka. Ona, kako izgleda, ne uzbuđuje zapadne centre moći i njihove činovnike ili je svesno previđaju i tolerišu, iako je za BiH, o kojoj toliko brinu, potencijalno zapaljivija, eksplozivnija i destruktivnija i od srpske i od hrvatske, što nije nimalo teško na konkretnim primerima i pokazati.
Ima li to uopšte smisla? Pa valjda ipak ima.
Sto puta ponovljena laž postaje istina, a da li sto puta ponovljena istina ima izgleda da bude prihvaćena kao istina?
Od nekih razumnih Bošnjaka bi mogla biti, pa trud možda i nije posve uzaludan. A što se zapadnih „prijatelja Bosne“ tiče, „istina“ će uvek i samo zavisiti od njihovih interesa u dijalektičkoj sprezi sa hipotekom istorijskih opterećenja i elitističkih predubeđenja u odnosu prema balkanskim urođenicima.
Ostavićemo ovom prilikom po strani već pomenutu, ustaljenu praksu dvojice nesrpskih, tzv. „probosanskih“ članova Predsedništva BiH, Komšića i Džaferovića, da na međunarodnoj sceni zastupaju stavove o kojima nije postignut poslovnički obavezan konsenzus unutar ovog najvišeg organa vlasti u dejtonskoj BiH. Taj drski i siledžijski manir svojstven je i drugim visokim zvaničnicima iz redova bošnjačkog naroda, u čemu prednjači ministarka inostranih poslova Bisera Turković, a teško je poverovati i da je, recimo, ministar odbrane Sifet Podžić u razgovoru sa svojom britanskom koleginicom zastupao neke šire dogovorene stavove predstavnika triju konstitutivnih naroda BiH.
Od ovog bahatog i neuverljivo branjenog spoljnopolitičkog ignorisanja mišljenja i interesa jednog, a u nekim stvarima i dvaju konstitutivnih naroda od strane bošnjačkih zvaničnika, zanimljivija nam se čini konvergentna retorika nekih istaknutih, nerazlučivo spregnutih verskopolitičkih aktera na unutrašnjoj društvenoj sceni BiH i opasne poruke koji oni, s promenljivim intenzitetom, ali nepromenjenim smislom još od rata devedesetih godina emituju i ka domaćoj i ka stranoj javnosti.
U nekim ranijim prilikama više (možda i odviše?) bavili smo se istupima lidera SDA Bakira Izetbegovića, tako da ćemo se ovoga puta ograničiti samo na jednu od njegovih poslednjih karakterističnih izjava.
U govoru koji je održao povodom 32. godišnjice osnivanja SDA, Izetbegović je kazao da je ideja velike Srbije nastavila da živi kroz projekt „srpskog sveta“, koji je konstruisan u Beogradu kao ekvivalent „ruskom svetu“ po zamisli predsednika Rusije Vladimira Putina. Separatizam, odnosno pokušaj razbijanja BiH koji sprovodi član Predsedništva BiH Milorad Dodik, sastavni je deo tog scenarija, ocenio je Izetbegović, da bi zatim konstatovao kako bi u borbi protiv tog velikosrpskog projekta, kako je kazao, logičan odgovor bila saradnja s ‘hrvatskim faktorom’ u BiH i sa samom Hrvatskom, jer kad god je ona postojala, stvari su se stabilizovale u korist svih u BiH.
Hrvati to, izgleda ne shvataju, pa su se opredelili za subverzivnu saradnju sa Banjalukom, vajka se Izetbegović. Ništa novo od njega.
Famozna „ideja velike Srbije“ i projekat da se ona uspostavi, uz konjunkturno pominjanje Vladimira Putina i prekor Hrvatima koji ne shvataju svoj istinski interes. Poruka: zajedno protiv Srba, kao posle Vašingtonskog sporazuma (1993), u čemu će biti korist za sve.
Zar i za Srbe?!
Osnovni problem sa ovakvom bošnjačkom retorikom u njenoj je statičnosti i tvrdoglavom neprihvatanju činjenice da je od rata prošlo više od četvrt veka i da se mnogo toga i u BiH i oko nje u međuvremenu nepovratno promenilo.
Kavazovićeva promena
Još upečatljiviji primer istrajavanja u narativu formiranom tokom rata u BiH i na njemu zasnovanoj retrogradnoj retorici ilustruju neka skorašnja oglašavanja poglavara IZ BiH, reis-ul-uleme Huseina Kavazovića.
Tokom prvih godina svoga mandata Kavazović se uspešno trudio da se, stvarajući utisak razložne umerenosti, udalji od ekstremističke retorike svoga prethodnika Mustafe Cerića, što je i u BiH i van nje bilo primljeno s olakšanjem i simpatijama. U novije vreme, međutim, reis-ul-ulema kao da ne uspeva da odoli zovu političkih kušnji, pa se sve češće i vehementnije uključuje u politički diskurs.
Svojevremeno je francuski politikolog i vrsni znalac islamske problematike u BiH, Gzavije Bugarel, na osnovu praćenja muslimanskih glasila i ramazanskih hutbi 1992. godine, napisao i u časopisu „Druga Evropa“ objavio zanimljivu studiju „Diskurs jednog ramazana pred građanski rat“ (1993), za čiji je moto uzeo dve sloganske rečenice iz „Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića: „Naš cilj: Islamizacija Muslimana. Naša deviza: Vjerovati i boriti se“.
Pošto se i dalje naučno bavi islamom u Bosni i Hercegovini, verujemo da bi mu moglo biti interesantno da malo proprati sadašnje istupe reis-ul-uleme Kavazovića, a i nekih drugih predstavnika uleme i islamskih verskih službenika, pa da napravi komparativnu ili kontrastivnu analizu, nakon trideset godina.
Pošto u ovoj prilici nismo u mogućnosti da izvršimo takvu iscrpniju analizu, recimo samo, kao utisak, da su, recimo, tadašnje ramazanske hutbe i vazovi u bosanskohercegovačkim džamijama sadržali neuporedivo više vere, a manje politike, no što se danas može čuti od poglavara IZ BiH!
A usledio je tragičan građanski rat…
U tuzlanskim „Ramazanskim novinama“, Husein Kavazović je početkom aprila ocenio, ni manje ni više, da „postoji plan da Bošnjaci nestanu kao narod, ili barem da ne budu politički suveren narod, odnosno da budu svedeni na vjersku manjinu na dijelu teritorija. Autori tog plana ne čine puno da svoje namjere skriju. Oni vrebaju svoju priliku, neko veliko novo globalno preslagivanje“.
Kavazović, zatim, tvrdi kako je riječ o „kontinuitetu istorijskog genocidnog projekta uništenja muslimana, a u konačnici Bošnjaka i države BiH kao političkog okvira koji ih štiti“.
Kazao je i kako upravo iz toga proističe potreba da se veličaju ratni zločinci i njihovi politički rezultati, da se promoviše svetosavska ideologija i “donekle ustašizacija kulturnog, obrazovnog i medijskog prostora”, te da se svakodnevno ponižavaju, ismijavaju i dehumanizuju Bošnjaci koje se naziva muslimanima…“.
Iskazao je duboku zabrinutost zbog “snažne nacionalističke politike susjeda u BiH i okruženju te njihovih veza s nekim režimima koji ne baštine ono što se naziva evropskim vrijednostima“.
Zanimljivo je primetiti kako i Kavazoviću smeta to što Bošnjake nazivaju (Zoran Milanović) muslimanima, a to je, sa identičnom argumentacijom, pre izvesnog vremena Bakir Izetbegović oštro zamerio Miloradu Dodiku. Ovo indikativno podudaranje navelo nas je da posegnemo za jednom knjigom Mustafe Spahića iz 1994 godine, naslovljene, gle, „Da, mi smo Muslimani“, sa velikim početnim slovom, doduše, ali Spahić majuskulom imenuje i muslimane Indije i Palestine…
Na 79. strani svoje knjige autor kaže: „Kao zemlja koja se graniči sa samo dvije države, koje su očito nedemokratske (prva naci-staljinistička, a druga despotska), Bosna nema ni političkog, ni državnog, ni geografskog, ni privredno-ekonomskog, već isključivo moralni izbor“.
„Moralni izbor“
Očigledno je da se savremena retorika reisa Kavazovića, Izetbegovića i njihovih istomišljenika koreni u tom navodnom „moralnom izboru“, podržavanom antiistorijskom mantrom o kontinuitetu srpskog i hrvatskog genocidnog projekta uništenja muslimana, alias Bošnjaka. Kao da su prespavali trideset godina i ostali bez „ikakvog političkog, državnog, geografskog i privredno-ekonomskog“ izbora, pa i same ideje o mogućem izboru.
Retorika zasnovana na takvim pretpostavkama nužno je autistična i neproduktivna, ali ona za Stoltenberga i bratiju nije i „zapaljiva“, iako jedino Bošnjaci zloguko predskazuju opasnost izbijanja ratnog sukoba, ukoliko međunarodna zajednica ne obuzda one kojima se ne dopada pomisao na bošnjačku/muslimansku „demokratsku dominaciju“ u zajedničkoj državi.
Inače, iako su, kako tvrde, stalno trpeli progone i genocide, Bošnjaci sami kažu da, prema (problematičnom) popisu iz 2013. godine, čine više od polovine ukupnog stanovništva BiH.
Kavazović svoju izjavu zabrinutosti završava uveravanjem da se „Islamska zajednica ne miješa u politiku, niti to želi, ali dijeli strahove svojih pripadnika i ja kao reis imam obavezu o tim strahovima javno progovoriti“.
Koliko je to nemešanje u politiku iskreno i stvarno, može se videti već iz sledeće reisove optužbe Hrvatske, odnosno Zorana Milanovića, da se zahtevom za izmenu Izbornog zakona meša u unutrašnja pitanja BiH, za šta kaže, kao i u prethodno navedenoj izjavi, da su „pritisci na političkoj sceni u Bosni i Hercegovini od strane onih istih politika koje su devedesetih godina prošlog stoljeća izvršile brutalnu agresiju na našu zemlju“.
I opet te zločinačke „iste politike“ iz devedesetih!
Šta bi bilo kad bi iz Beograda i Zagreba politiku koja se vodi u Sarajevu na sličan način uvredljivo i stalno držali na optuženičkoj klupi za „islamski radikalizam“? Stoltenberg bi, u sadašnjoj konstelaciji međunarodnih prilika, takve kvalifikacije verovatno ocenio kao „zapaljive“.
Kavazović je, potom, naglasio da se IZ zauzima za jednakost građana bez obzira na nacionalno poreklo, a da „Bošnjaci, posebno muslimani, članovi Islamske zajednice, uključeni u politički život naše zemlje, ovu zadaću trebaju razumijeti kao jednu od temeljnih vjerskih obaveza“. Originalan vid nemešanja u politiku proglašavanjem ciljnog političkog delovanja jednom od temeljnih verskih obaveza!
Zar reis Kavazović zaista misli da su oni kojima sa obraća i oni koji to sa strane slušaju malodobni ili maloumni! A smeta mu kad nemuslimani njegovu pastvu nazivaju muslimanima, jer ih tako, biva, dehumanizuju i svode na versku skupinu.
Ni ovakva otrovna i politizovana retorika jednog verskog poglavara u sekularnoj, višenacionalnoj i viševerskoj državi za Stoltenberga i njegove kolege iz demokratske Evrope nije nikakav problem.
Religijsko političarenje
Zamislite šta bi bilo kad bi, recimo, patrijarh Porfirije ili vladika Jefrem proglasili glasanje u Skupštini Republike Srpske o zakonima kojima se vraćaju oduzeta entitetska ovlašćenja verskom obavezom za pravoslavne Srbe! Ili kad bi vrhbosanski nadbiskup, monsinjor Tomo Vukšić naložio katolicima da ne izađu na predstojeće izbore po starom Izbornom zakonu…
Ono što jedino budi izvesnu nadu jeste da će se među Bošnjacima naći, i već se nalaze, oni koji shvataju do koje mere je po njihovu zajednicu, a i BiH u celini, štetno manipulativno opsenarstvo mahanja navodnim „moralnim izborom“, iza koga se već tri decenije kriju i mešetare isti neinventivni uzurpatori sudbine naroda koji voli Bosnu i, kad je trebalo, ginuo je za nju, bez obzira na to zašto je do rata došlo i ko je za njega manje, a ko više kriv.
Podsticajno je, kao ohrabrenje, saslušati šta je u široko gledanoj emisiji Televizije FACE Bakiru Izetbegoviću imao da poruči gradonačelnik Zenice Fuad Kasumović, čovek koji svakako bolje od njega zna šta znači rat, pa ga se s razlogom pribojava:
„Građani BiH trebaju biti zahvalni što je počeo rat u Ukrajini! Da nije počeo tamo, počeo bi ovdje! Bošnjaci, kao najbrojniji, moraju smiriti situaciju u BiH! Bakir svojim izjavama i glupim idejama nas pravi radikalnim! Svaka Bakirova izjava traži šamara! Nije Bakirovo da govori da se ne boji dok su pune džamije! To treba da govori reis! Očigledno da je SDA povezana sa Islamskom zajednicom! Reis neka se bavi vjerom, a političari politikom!“
Vredi sve saslušati, ali i ovo je dovoljno. Sapienti sat.
A ko zna, možda bi brižni Stoltenberg i Kasumovićev opominjući izliv gneva proglasio „zapaljivim“?
(sveosrpskoj.com)
