PIŠE: Andranik Migranjan, profesor na Moskovskom državnom institutu međunarodnih odnosa, akademskoj instituciji koju vodi Ministarstvo spoljnih poslova Rusije
Kao što sam predvideo na ruskoj televiziji u glavnom političkom programu Prvog kanala pod nazivom „Velika igra“, nedavno održani samit između Džoa Bajdena i Vladimira Putina za Moskvu nije samo „prvenac“ dvojice predsednika, već i značajan susret sam po sebi. Premda se povratak ambasadora u Vašington i Moskvu i spremnost da se razgovara o pitanjima strateške stabilnosti teško može nazvati velikim uspehom, sama činjenica da su se ovi lideri susreli i iscrtali crvene linije za suprotnu stranu s pravom se može tumačiti kao uspeh.
Generalno gledano, crvene linije svele su se na sledeće. Na ruskoj strani: neprihvatljivost ukrajinskog članstva u NATO; odustanak od razmeštanja raketa kratkog i srednjeg dometa u Evropi, posebno u bivšim sovjetskim republikama; odustajanje od pokušaja svrgavanja Lukašenkovog režima u Belorusiji; neprihvatljivost pokušaja organizovanja „obojenih revolucija“ u Rusiji od strane Sjedinjenih Država i Evrope; uzdržavanje od finansijske i političke podrške ruskoj antisistemskoj opoziciji. Na američkoj strani to su: nemešanje Rusije u američke izbore; odustanak Rusije od upotrebe sajber napada na važna američka infrastrukturna postrojenja; ukrajinski teritorijalni integritet; i zaštita ljudskih prava u Rusiji i Belorusiji.
Lični sastanak dvojice predsednika doprineo je poboljšanju njihovih međusobnih ličnih odnosa. On je donekle izgladio napetost koja se pojavila između Putina i Bajdena nakon Bajdenovog potvrdnog odgovora na pitanje Džordža Stefanopulosa sa Ej-Bi-Si-ja o tome da li smatra da je Putin „ubica“.
Dva događaja svedoče da je situacija popravljena. Prvo, odmah nakon sastanka u Ženevi, Bajden je oštro reagovao prema reporterki Si-En-En-a koja je svojim pitanjem od Bajdena pokušala da izvuče negativan komentar protiv Putina. Odgovor se nije dugo čekao. Vraćajući se iz Ženeve, Putin je prvom prilikom biranim rečima govorio o Bajdenu, ne samo o njegovim profesionalnim kvalitetima kao iskusnog pregovarača i stručnjaka za međunarodne odnose, već je napomenuo i da je Bajden dobrog fizičkog zdravlja.
Zapadni pokušaj razdvajanja
Ipak, malo je verovatno da će sastanak imati ozbiljan uticaj na prirodu američko-ruskih odnosa. Ruske crvene linije su jasno ocrtane, ali izgleda da je malo verovatno da će ih se Sjedinjene Države pridržavati. Sjedinjene Države su svoje crvene linije definisale veoma apstraktno, što takođe ne sugeriše da će ih se Rusija držati. Rusija je stalno isticala da se nikada nije mešala u američke izbore niti pokušavala da izvrši sajber napade na američke mete. Što se ljudskih prava tiče, Moskva veruje da je to unutrašnje pitanje, i da bi Amerikanci trebalo više da se potrude da zaštite ljudska prava u njihovoj državi, gde imaju, najblaže rečeno, dosta nerešenih pitanja.
Nakon Ženeve, Putin je povremeno jasno stavljao do znanja da su povučene crvene linije za Rusiju egzistencijalne – nikakav pritisak od strane Sjedinjenih Država i Evropske unije, nikakve sankcije neće primorati Rusiju da ih napusti bez ustupaka obeju strana.
Iako se o „kineskom pitanju“ na ovom sastanku nije posebno diskutovalao, u Ženevi se ipak šaputalo o temi Kine i odnosima u trogulu Rusija-Kina-SAD. I pre i nakon samita bilo je mnogo izjava od strane američkih i ruskih političara da su Sjedinjene Države, kao i Zapad u celini, veoma zabrinute zbog zbližavanja Rusije sa Kinom i da Amerikanci moraju da učine nešto kako bi osigurali da Rusija ne završi u kineskom „zagrljaju“.
Ideja da je Kina glavni neprijatelj Sjedinjenih Država prvobitno je pripadala Trampu. Tramp je želeo da poboljša odnose sa Rusijom kako bi se obuzdao uspon Kine. Bajdenova agenda očigledno sadrži mnoge odredbe Trampove pređašnje politike. Tramp je otišao, ali je Bajden nasledio „trampizam“. Bajden je zaista ukinuo ozbiljne sankcije protiv gasovoda Severni tok 2. Stiče se utisak da su Sjedinjene Države i Evropa počeli da uviđaju kako su svojim pogrešnim i kontraproduktivnim sankcijama i pritiskom na Rusiju stavili Moskvu u položaj da nema drugog izbora nego da se približi Kini.
Ukratko, Vašington i Brisel priznaju da je neophodno da pokušaju da odvoje Rusiju od Kine. To je veoma težak zadatak, ali mislim da će zapadne zemlje pokušati da Rusiji daju niz predloga ne bi li je uverili u to da joj, dugoročno posmatrano, veoma blisko savezništvo sa Kinom nije od koristi. Iako je demonizacija Rusije i Putina na Zapadu dostigla takav nivo da će im biti veoma teško da promene već uspostavljeni kurs, najverovatnije će i dalje pokušavati da ga promene. Rusiji će sa druge strane biti teško zbog toga što postoji previše crvenih linija između Rusije i Zapada, koje Zapad do danas nije bio voljan da prihvati i poštuje.
Izazov i prilika
Bilo bi dobro rusko-kineske ekonomske odnose podići na kvalitativno drugačiji nivo tako da oni odgovaraju nivou vojno-političkih odnosa između dve zemlje. To će zahtevati implementaciju, uz aktivno učešće kineskih investitora, nekoliko velikih projekata u Rusiji u oblastima u kojima se već mnogo radi – energetici, infrastrukturi, bankarstvu, visokim tehnologijama, avijaciji… Međutim ti projekti nemaju dovoljan obim. Rusija je o svom trošku izvela nekoliko važnih projekata vezanih za izgradnju gasovoda i infrastrukture za snabdevanje drugim energentima. U Rusiji, praktično, ne postoji nijedan veliki projekat koji je pokrenula Kina, niti postoji ozbiljna kineska investicija.
Danas Kina mnogo investira u Africi, Latinskoj Americi i u nekoliko zemalja jugoistočne Azije. Ovo je veoma korisno i važno za Kinu. Ali strateški i ekonomski gledano, investicije u ekonomiju, infrastrukturu i naučni i tehnološki sektor u Rusiji mogle bi biti od neprocenjive važnosti i za Rusiju i za Kinu. S tim u vezi, one će bez argumenata ostaviti i antikineske stručnjake u Rusiji i zapadne političare i stratege koji žele razdvojiti Rusiju od Kine.
I ruski vladajući krugovi i Putin lično shvataju da rastuća Kina, kao gigant na ruskim granicama, nije samo izazov već i prilika. Kina je danas u mnogim oblastima visoke tehnologije ne samo uhvatila korak sa Evropom i Sjedinjenim Državama, već je na putu da zapadne zemlje ostavi daleko iza sebe (u 5G tehnologiji, veštačkoj inteligenciji, biotehnologiji, itd.).
Kineska ekspanzija u centralnoj Aziji putem projekata u okviru „Inicijative pojas i put“ takođe predstavlja i izazov i priliku za Rusiju. Centralna Azija više nije područje pod isključivom ruskom kontrolom. Zemlje ovog regiona flertuju sa Sjedinjenim Državama, Zapadom i Kinom. Povlačenje američkog vojnog kontingenta iz Avganistana, mogući porast uticaja talibana u Avganistanu i geopolitičke ambicije Turske menjaju situaciju u regionu. Širenje islamske članice NATO pakta (misli se na Tursku) ka kineskim granicama, uzimajući u obzir prisustvo oko 30 miliona pripadnika muslimanskog stanovništva u samoj Kini i to u njenom pograničnom prostoru sa državama Centralne Azije, verovatno bi podstaklo Peking da preuzme važniju ulogu u vojno-političkoj sferi regiona. Rusija neće biti sama u osiguravanju stabilnosti ovog regiona, s obzirom da će Sjedinjene Države pokušati da održe svoje prisustvo i uticaj bilo direktno, bilo kroz podršku Turskoj. Rusija i Kina bi, za početak, mogle da razmotre jačanje vojne komponente Šangajske organizacije za saradnju.
Na kraju, formiranjem saveza demokratija protiv autoritarnih država – gde se pre svega misli na Kinu i Rusiju – Vašington i Brisel bi trebalo da budu svesni da Rusiji možda ne ostavljaju nijednu drugu mogućnost osim da bliže sarađuje sa Kinom. Ako je, kako mnogi analitičari sugerišu, hladni rat između Kine i Sjedinjenih Država već otpočeo, on će možda trajati znatno duže od onog prvobitnog između Vašingtona i Moskve. U nadolazećoj globalnoj konfrontaciji koja može trajati mnogo decenija (s obzirom na bliski paritet vojne i ekonomske moći Sjedinjenih Država i Kine), zaista će biti iznenađujuće ako rukovodstvo Kine iznenada odluči da tako dragocenog i važnog partnera i saveznika kao što je Rusija pretvori u neprijatelja.
(standard.rs/nationalinterest.org)
