PIŠE: Pepe Eskobar
Redosled događaja podseća direktno na scenario stripa „Špijun protiv špijuna“ iz legendarnog magazina Med iz šezdesetih godina prošlog veka: tajni dokumenti Pentagona padaju u ruke maligne Rusije. Odnosno ovog puta reč je o milionima korisnika tvitera i telegrama.
Ovde, zapravo, imamo veliko curenje podataka koji sadrže detalje planiranja Pentagona o narednok fazi posredničkog rata NATO-a protiv Rusije u Ukrajini: naširoko se raspravlja o prolećnoj „kontraofanzivi“ koja bi mogla, a možda i ne bi, da otpočne polovinom aprila, kao i o ratnim planovima koji se dele sa klubom „Pet očiju“.
Dokumenti koji su dospeli do javnosti mogli bi – a ovde je ključno naglasiti reč „mogli“ – da budu od koristi Rusiji ukoliko nije reč o podmetanju dezinformacija; što je vrlo kredibilna mogućnost.
Neprocenjivi Rej Mekgovern, koji dosta zna o radu CIA, zapaža i pita se da li bi Pentagon „krivotvorio podatke o odnosu stradalih ruskih i ukrajinskih vojnika kako bi ukazao da je sve savršeno u Kijevu? Dokumenti koji su nedavno postali dostupni javnosti govore o 71.500 poginulih ukrajinskih vojnika i svega 16.000 do 17.500 ruskih vojnika, što je vrlo daleko od ranijih procena Pentagona. Sve ovo zvuči kao dežavi iz Vijetnama“.
Ovo bi dakle moglo da bude ponavljanja vijetnamskog scenarija – Pentagon ne izvlači pouke iz ranijih grešaka – ali bi moglo da bude nešto i mnogo zlokobnije, prema vodećim obaveštajnim krugovima iz Vašingtona: „Naša interpretacija ove grupe objavljenih dokumenata jeste da su obaveštajni krugovi u SAD objavili ključne obaveštajne podatke kako bi izbegli nuklearni rat sa Rusijom“.
Kako sada stvari stoje, jedina izvesnost jeste da se spinovanje otrglo kontroli. Onaj ko je pustio dokumenta u javnost mogao bi da bude nezadovoljni američki insajder. Ček, ček, sve ovo bi moglo biti lažno, kako Pentagon insistira. Što se samog spinovanja tiče, to bi mogao biti pokušaj „širenja lažnih informacija kako bi se naškodilo SAD“.
Frizirani ili ne, „tajni“ podaci koji porede ruske i ukrajinske gubitke ne deluju uverljivo. Brojevi po svoj prilici predstavljaju samo žrtve iz Bahmuta/Artjomovska gde je broj ruskih žrtava najveći. Ali pouzdani ruski vojni izveštači sa terena navode da je stvarni odnos gubitaka 10 prema 1, pošto Rusi pribegavaju sporim dejstvima kombinovanim za ogromnim preimućstvom u artiljeriji koja drobi neprijateljske položaje.
„Zapanjujuća“ nesposobnost
Neporeciv zaključak koji proističe iz ovih dokumenata – bilo da su oni lažni ili pravi – jeste da su Sjedinjene Američke Države u ratu sa Rusijom. I ovo je već vrlo ozbiljan uvid.
Vašington besprekidno obezbeđuje informacije o komandnim položajima, skladištima municije i ključnim čvorištima ruskih vojnih linija. U pitanju je pravovremeno obezbeđivanje obaveštajnih podataka koje je omogućilo Kijevu da dejstvuje protiv ruskih snaga, likvidira više oficire i prisili ruske snage da izmeste skladišta municije dalje od linije fronta.
Sve što trbuhozborci Pentagona i NATO-a govore o tome da Kijev igra „ključnu ulogu“ u planiranju i izvršavanju ovih operacija je laž. SAD imaju totalnu, potpunu kontrolu nad ratom u Ukrajini, i to kroz strukturu koja odgovara centralizovanoj komandi. Uključujući i iz „tajnog“ podzemnog bunkera nedaleko od Lavova kojem je nedavno upućena čestitka od gospodina Kinžala, koji ga je poslao na susret sa Tvorcem – zajedno sa još dvesta visokih operativaca NATO-a.
Lažni ili pravi, dokumenti su potvrda da Pentagon ima direktan pristup komunikacijama ruskog Ministarstva odbrane. I da Amerikanci slušaju svakog koga stignu, pa i njegovog komšiju pride: zadihanog kijevskog glumca u maslinastoj majici, sve svoje saveznike iz grupacije „Pet očiju“ kao i Mosad.
Što se tiče tvrdnji da je Kijev promenio „vojne planove“ za predstojeću kontraofanzivu zbog curenja dokumenata iz Pentagona, u pitanju su komičme tvrdnje.
Rusko neodgovaranje na ovu halabuku moglo bi da se sagleda kao klasičan primer pogrešnog usmeravanja. Odgovarajući na de fakto američko učešće u neobjavljenom ratu protiv Rusije, mnogo oštrijem nego što je hibridni rat, predsednik Putin je rekao da je Rusija zainteresovana za „mirnu koegzistenciju sa SAD i uspostavljanje ravnoteže interesa“, uzimajući u obzir njihov status kao dve najveće nuklearne sile.
No, teško je zamisliti mogućnost da Staljin kaže kako je Rusija zainteresovana za mirnu koegzistenciju sa nacističkom Nemačkom u julu 1941. dok Vermaht juriša ka Moskvi, Lenjingradu i kavkaskim naftnim poljima.
Pitanje poverenja
Andrej Martjanov, čovek nezamenjiv sa aspekta korisnih vojnih informacija, sumira utisak: svi ovi „dokumenti“ ne sadrže nijednu takvu informaciju, izuzev potvrde da je Pentagon u potpunom mraku što se tiče Specijalne vojne operacije, zašto se ona odigrava, koji je način njenog izvođenja i koje planove bi trebalo da ostvari.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov odmah je prešao na glavnu stvar: „Nismo ni najmanje sumnjali u vezi sa direktnim ili indirektnim učešćem SAD i NATO, […] što ne može uticati na krajnji ishod specijalne vojne operacije.
Kako naglašava Martjanov, Rusija se vodi izuzetno naprednim obaveštajnim, nadzornim i izviđačkim kompleksom, što uključuje i osmatrače na terenu, elektronske metode i satelitsko nadgledanje. „Što se tiče ratnih podataka i statistike – ne bih ni štapom dodirnuo ništa što dolazi iz Pentagona“.
Postoji nekoliko ozbiljnih problema sa „strogo poverljivim“ obaveštajnim podacima iz Pentagona. Oni odaju utisak da su redigovani na osnovu otvorenih podataka, ne pravih obaveštajnih podataka. I to je dosta traljavo upakovano.
Na primer, insistiranje da bi trebalo „obezbediti“ Ukrajini rakete za protiv-vazduhoplovnu odbranu nije propraćeno podacima odakle bi te rakete trebalo da budu obezbeđene. Ime sistema NASAMS (NASAMS) – protivvazduhoplovnog sistema srednjeg dometa koji je razvijen zajedno sa američkom kompanijom Rajteon – pogrešno je napisano.
U zvaničnim dokumentima NATO, oružja i oruđa koja potiču iz SSSR-a i Rusije označena su prema sistemu beleženja NATO. Ovde nema uniformnosti u beleženju: u pitanju je aljkava mešavina zvaničnih kodnih oznaka i transkribovanja sa ruskog na engleski.
Stoga ne bi trebalo da čudi utisak da je Komanda američke vojske u Evropi (EUCOM) dobila svoje obaveštajne podatke iz otvorenih izvora, te da nema pojma koliko zapravo oružja, opreme i vojnika Ukrajina zapravo ima.
I to dobro objašnjava šta se dešava u Artjomovsku – Rusi su na raspolaganju imali sve vreme ovog sveta da udese svoju strategijsku odbranu, i nakon urednog odstupanja iz Hersona, namame Ukrajince u besprekidnu klanicu. Martjanov nesposobnost SAD/NATO da to uvide kvalifikuje kao „zapanjujuću“.
Borba do kraja
Još jednom je važno naglasiti: najvažnija posledica dokumenta iz Pentagona jeste to što je utvrđeno da su SAD, i de fakto i de jure, u ratu protiv Rusije – šta god spinovala norveška voštana figura u Briselu[Jens Stoltenberg; prim. prev]. Rusija će ustanoviti tribunal za ratne zločine za Ukrajinu, pre ili kasnije, što ukazuje da bi probrane zapadne perjanice trebalo da potraže utočište u novozelandskim bunkerima.
Uvek je ključno imati na umu da je Ukrajina puki pion u njihovoj nameri da zadrže globalnu moć u nadmetanju protiv Kine, Rusije i potencijalno Nemačke. Inicijalni psihotični cilj štrausovskih neokonzervativaca bio je da se preseku veze Nemačke i Rusije upotrebom bezličnog kancelara Šolca koji je unapred bio obavešten o terorističkim napadima na Severni tok.
Šolc je takođe bio umešan u operaciju kojom je CIA nastojala da preusmeri pažnju sa vinovnika ovog događaja na neke opskurne ukrajinske „disidente“ i nebuloznu jahtu – o čemu je briljantno pisao Simor Herš.
Marketinški blickrig
Sledeći korak je odvojiti Ukrajinu od Rusije – „iznova zaposesti“ Donbas i Krim, centralnu tačku sadašnjeg marketinškog blickriga, kako bi se pokrenuo kataklizmatični psihološki metež u Rusiji koji bi doveo do smene Putinovog režima.
Onda bi štrausovci konačno upravljali ogromnim ruskim prirodnim resursima – i blokirali snabdevanje Kine kopnenim i pomorskim putem uz pomoć američke flote.
Ovo nije baš pametno – ali štrausovski neokonzervativci obitavaju u sopstvenoj plitkoj intelektualnoj bari. Naznaku o čemu se radi daju reči nepodnošljivog idiota, admirala Džona Kirbija, koji je rekao kako ne može biti pregovora sa Rusijom dok ova ne napusti Ukrajinu, napuštajući Donbas i Krim.
Stoga rat u Ukrajini mora da teče, do poslednjeg Ukrajinca, ili će svi gore naznačeni planovi doživeti fijasko. To je rat na sve ili ništa protiv Rusije i Kine za kontrolu nad Evroazijom. Da li će to značiti još procurelih dokumenata iz Pentagona? Iščekujemo ih.
Izvor: Strategic Culture Foundation, preveo: Miloš Milojević/Novi Standard (deo prevoda preuzat iz članka sa sajta RT Balkan)
