Zašto je Nikola Pejaković želio da se zamonaši?

Nikola Pejaković Kolja, umjetnik koji je spojio muziku, glumu, režiju i pisanje scenarija, prošao je kroz mnoge teške trenutke u životu.

Kroz brojne uloge koje je tumačio, ostavio je dubok i nezaboravan trag u istoriji srpskog pozorišta, dok njegova privatnost nije uvijek bila obilježena samo svjetlom.

Prošle godine, Nikola Kolja Pejaković održao je jedno vrlo emotivno predavanje, koje je više ličilo na njegovu ličnu ispovijest. Govorio je o svojim borbama sa porocima, o tome šta mu je heroin značio, kako je pokušavao da se oslobodi zavisnosti, ali i o svom duhovnom putu, otkrivanju pravoslavne vjere i razlozima zbog kojih nije postao monah.

“U trenutku kada sam pobudalio sa svojim darovima i kada sam ih koristio kako ne treba, i kada sam došao sa alkoholom do nekog maksimuma, već dobijao batine po kafanama, vrijeđao ljude. Dakle već kad sam bio u tom jarku došlo je “njegovo veličanstvo” heroin. I nad zlom ima veće zlo. Kad čovjeka počnu da uče da bude kao umjetnik, kad ide tim putem… Umjetnost je kod mene postala zamjena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao svoje bogove da imitiram.

Okrenuo sam se Bogu kad sam pao na dno. Kad sam se našao u jarku. Srbin ide u crkvu kad počne kiša. Nije to usamljen slučaj. Ima ta priča da narkomani odu u neku vrstu vjere ali mislim da to nije sasvim tačno. Čovek traži izlaz i lijek za svoju boljku. Pravoslavlje je snaga kojom to može da se savlada. Kad je moj ego bio stucan, kad sam vidio da nemam izlaz, tako sam ja počeo da pretresam svoj život, svoja uvjerenja. Tada sam shvatio da griješim.

Kao što nas sad uče da se ugledamo na Hrista tako su me tad učili da se ugledam na te umjetnike, da pijem, da se drogiram, da duvam, da se bodem u venu, da uživam u raznim seksualnim perverzijama. Dobijete npr. informaciju da je veliki pjesnik Šarl Bodler pisao tako što je prvo pušio hašiš. I naravno i vi probate isto tako. Pošto niste pjesnik i niste Bodler onda vam ostaje samo hašiš. Taj heroin mi je legao kao budali šamar. Bilo mi je toliko prijatno da sam se pitao što ovo meni neko nije dao ranije jer je to rješenje za sve moje probleme. Nit me šta boli niti imam bilo kakve probleme. S druge strane izbija mamurluk. Daje neke prednosti a pogotovu me odvaja od onih pitanja koja sam non-stop postavljao – šta mi radimo na ovoj Zemlji, kakva je ovo avantura?”, rekao je Pejaković.

Kada mi je život bio u opasnosti, nastavlja on, i kada su moji roditelji vidjeli da ja umirem u tom Beogradu krenula je potraga za liječenjem.

U jednom od intervjua je rekao da je porocima ubijao i sebe i sve oko sebe, naročito majku koju boli kad joj dijete propada, a od oca je krio drogirani pogled.

A ja nisam razumio šta treba sa darovima dok nisam pao. Dok se nisam našao u sopstvenim izlučevinama.

“Prvo liječenje je bilo kada su me poslije filma Lepa sela lepo gore moje kolege Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i još neki spakovali u bolnicu. I ja sam tu proveo 12 dana i prvi put sam se skinuo sa heroina. Osjećao sam se kao da mi je neko skinuo glavu i navrnuo drugu. Potpuno očišćen. Izgubio sam dvanaest kila. Poslije dva tri mjeseca sam se opet vratio heroinu. Pokušavao sam jedno 10-15 puta da se skinem.

Bio sam u raznim bolnicama, od Beograda do Ciriha. Na mom slučaju su razne osobe, razne bolnice isprobavale razne sisteme. Bio sam pomalo i neki pokusni kunić. Ja sam htio da budem čist ali u mojoj glav nije bilo prostora za čistoću. Moja glava je i dalje bila bez Hrista, bez vjere, bez Boga, a takva glava ne može da se izliječi. I onda se desilo da mene moja majka zamoli da odem kod neke žene u Bulevaru kralja Aleksandra. Ona se bavila akupunkturom.

Hteo sam da ispunim svojoj majci želju. Prije nego što ću otići kod te žene, ja sam otišao kod svog dilera, on je smotao džoint sa heroinom. To je četvrti vid uzimanja heroina pored igle, šmrkanja i pušenja na foliju. Ali dobro nije to sad važno, da ne dajem recept. I ja dunem kod tog čovjeka, izvrnem se iz cipela i krenem kod te doktorke.

Dođem kod nje i ona mene stavi ispred sebe. Pita me da li pušim, ja kažem ne. Ona osjeća iz mojih usta miris nikotina. Opet me pita, i naglasi da budem iskren, ali ja i dalje tvrdim da ne pušim. I stvarno, ja ne pušim, ja duvam, ali me ona ne pita da li duvam. I na kraju mi kaže da izađem iz ordinacije i kaže mi ključnu rečenicu – vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu. Ja se pokupim i odem i mislim se koja je ovo budala”, ispričao je Pejaković.

Ističe kako je u tom trenutku težak ateista, težak narkoman, težak glupan, težak po svim oblicima.

Tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ono što je još ta žena uradila, ona mi je na papiriću napisala naslove tri knjige. Ja sam taj papirić odnio majci, rekao joj da me ne šalje više kod takvih idiota, i onda joj dao to i rekao šaleći se – e evo ovo je recept pa sa njim možeš u apoteku. Ona jadna ode i kupi te knjige. Moja majka sada ima demenciju. Bog mi je dao šansu da se iskupim, da se brinem o njoj, da budem sin. Ona kupi te knjige koje sam ja bacao, šutirao i govori da mi skloni te popovske knjige. U jednom periodu sam čitao autobiografiju Malkoma Iksa. Čitam kako je u zatvoru prešao na islam, i kako kleči i moli se Alahu i pita sebe šta ja ovo radim.

Ja tu knjigu čitam kao svaku drugu, i u jednom trenutku uzimam “Apologetsku čitanku” i imam istu rečenicu koju sam imao kad sam uzeo heroin, samo što sam sad na pravom putu. Rekao sam sebi i drugima – što meni ovo niko nije dao ranije, pa ovde je sve tačno. Ovde sve piše kako treba. Zašto me neko zatrpavao nepotrebnim informacijama?! E pa zatrpavali su me da bi mi otupio oštricu, da bi me uspavao, da bi me intelektualno zatuko, da bi me rašarafio.

Oni su izmislili onu krilaticu – vejra je lična, intimna stvar, o tome se ne govori. A o čemu da govorimo? O bitkama i komesarima?! Da se Hristovo ime ne pominje. E ja ću ga pominjati dok sam živ. U mojim serijama će dok sam živ biti lik sveštenika jer je narod 60 godina gledao Bulajićeve sprdačine sa vjerom”, ispričao je on.

I tada kako sam kaže kreće njegov put ka crkvi Hristovoj.

“Odmah sam htio da se monašim, odmah da budem svetac. Ja sam tu došao da budem odmah svetac, a vi kako hoćete. Zanimljivo je bilo da se moj otac više zabrinuo za moje zdravlje kad sam počeo da idem u crkvu nego kad sam bio na heroinu. On je mojoj majci rekao – šta se ovo dešava sa njim, on je bio lijep narkoman, normalan mladić, obećavao je. Par puta me je video kako ljubim ruku jednom mladom svešteniku u Banjaluci on mi je rekao – nemoj bolan da ljubiš ruku tom dripcu, stariji si od njega. To je njega strašno pogodilo.

I kad je čuo da imam ideju da se monašim kad sam otišao u Trebinje i jedno vrijeme spavao u manastiru Tvrdoš. Razgovarao sam sa vladikom Grigorijem i on mi je jedno veče rekao – nemoj ti da se monašiš, nisi ti za monaha, budimo realni. Nego ti da se ženiš pa djeca. To je za tebe. Do tog trenutka moj otac je drvlje i kamenje na vladiku, šta će ti taj fićfirić, vraćaj se iz Trebinja. I, elem, kad mi je to vladika rekao za ženidbu ja nazovem oca. Reko evo me pričam sa vladikom. Otac ćuti. Reko, pričamo o manastriu. Otac i dalje ćuti. Rekao mi vladika da nisam ja za manastir već da se ženim. A otac će – slušaj vladiku, on je pametan čovek, svaka mu čast, pozdravi ga od mene. Bogu hvala, ja se ne zamonaših, mislim dobro je to po monaštvo. Šta ću im ja ovakav”, priča Pejaković.

Prema njegovim riječima taj njegov “hobi” – heroin – zaokupi čovjeka na cijeli dan.

“Moraš da nađeš pare, pa da nađeš onda dilera, pa da li on ima drogu. Onda se desi da ti nemaš pare a on ima drogu, pa onda ti imaš pare ali on nema drogu, i tako. To je jedan ozbiljan posao koji oduzima dosta vremena. Pogotovu ako si navučen. Kad sam počeo da čitam knjige o pravoslavlju ja sam i dalje koristio drogu i onda sam pravio neke nespojive stvari. Prvo se roknem, a onda uzmem da čitam. Prao sam to malo duše što mi je ostalo”, ispričao je on.

Kada je krenuo u crkvu, kaže, imao je sve probleme koje su vjerovatno imali i drugi ljudi.

“Imao sam utisak da ne pripadam ovdje. Vidim neke babe ovamo, ja stojim, bole me leđa, bole me noge, ništa se ne dešava u meni. Oko mene ljudi sa kojima ja nemam nikakve dodirne tačke. Dolazim ja, ali ništa. I evo sad objašnjenja zašto je pravoslavlje Hirstova filozofija života. Najbolja filozofija života jer ti pruža oruđe da preživiš ovaj život. Evo primjera – dođem u crkvu jer sam to želio, jer imam poštovanje i volim Bogorodicu, volim Hrista.

Međutim kreću pomisli, ružne, neke seksualne aluzije. Otkud to? To nije moje? Ja sam došao mirne duše. A ja ne znam za trik – pomisli koje dobijate su od đavola, one vas truju i kvare vam život. Ja vozim i neko me isječe i onda Đavo kaže ma signi ga, je*i mu mater. I ti ga stigneš, i izađeš i šta je, šta je i… i onda si u zatvoru ili ti on slomio lobanju. A đavo se smije. A kad je on rekao stigni ga, trebalo je da kažeš samo – ne prihvatam. Ne prihvatam tu ideju kolega”, ispričao je Pejaković.