PIŠE: Željko Pantelić
Postoji nekoliko razloga zbog kojih rat u Bosni i Hercegovini nije moguć. U grubim linijima bi mogli da ih podelimo na demografske, ekonomske, teritorijalne, međunarodne i političke.
Nijedan narod čiji pripadnici imaju u proseku preko 40 godina, prirodni priraštaj daleko ispod nivoa proste reprodukcije i niski prag trpljenja podnošenja žrtve, pogotovo u ljuskim životima, ne kreće u ratnu avanturu. Tu treba dodati i emotivni naboj koji je daleko ispod onoga koji novinari proizašli iz rata devedesetih godina plasiraju u svojim programima. Par hiljada ljudi na nedavnom mitingu Milorada Dodika na Kozari i nekoliko desetina građana Sarajeva na protetstima za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta BiH, potvrđuju da ne postoji ni izbliza kritična masa za sukob širih razmera.
Indikativno je da na pomenutim skupovima, ali i drugim sa sličnim motivacijama, ima zanemarljivo malo ljudi mlađih od 30 godina. Procene su da bi na hipotetičku moblizaciju u sva tri naroda odgovorilo manje od 15 odsto vojno sposobnih. Taj procenat još više pada ako se uzmu samo osobe mlađe od 25 godina.
Ratovi su skupo političko sredstvo borbe. Nijedna strana u BiH nema dovoljno ni novca, ni rezervi, ni oružja a ni municije da bi učestvovala u ratnom sukobu. Uz to okruženje je potpuno drugačije nego tokom devedesetih godina. Cena eventualnog sukoba bi bila paprena i neizdrživa kako za Srbiju tako i za Hrvatsku. Ekonomske sankcije i embargo na izvoz oružja u BiH bi bili mnogo efikasniji i delotvorniji nego što su bili u poslednjoj deceniji 20. veka.
Imućni u BiH nisu više kratkovidi a siromašni nisu zaslepljeni kao što je to bio slučaj pre 30 godina. Prvi nisu spremni za ratnu avanturu jer mogu samo da izgube, a drugi bi ratnu dramu zamenili sa migrantsko-izbegličkom, tim pre što danas svako u BiH ima rođaka ili bliskog prijatelja s druge strane Save, Drine, Alpa i Jadranskog mora.
Rezultat prethodnog rata se ogleda u formiranju tri, više-manje, homogene etničke teritorije u BiH, sa malim brojem enklava. Jedina dva grada sa reletivnom ravnotežom binacionalnog ili tronacionalnog stanovništva su Mostar odnosno Brčko. Međutim, ti gradovi su postali neka vrsta balkanskih Belfasta, u smislu da etničke zajednice žive hirurški odvojene jedne od drugih. Nekadašnja nacionalna leopardova koža Bosne i Hercegovine je pretočena u tri zgusnute boje i za koleteralnu posledicu bi imala jasno prepoznavanje agresora i branilaca u eventualnom sukobu. Detalj do koga je veoma stalo svim zainteresovanim stranama, budući da niko ne bi želeo da bude odgovoran za početak sukoba.
Međunarodne okolnosti, za razliku od devedesetih, apsolutno nisu na strani ratnih huškača. BiH je u međuvremenu postala unutrašnje dvorište NATO i EU što onemogućava ozbiljnije, terensko, uplitanje trećih sila, bilo da se radi o Rusiji, Kini ili Turskoj (ne zaboravimo da je Turska sve više članica NATO sui generis). Takođe, BiH nije u vrhu liste prioriteta EU i SAD, ali ovoga puta ni Brisel ni Vašington ne bi dozvolili ratni sukob u svom bezbednosnom trbuhu.
Prisustvo pripadnika oružanih snaga država članica EU kroz misiju Alteja, bez obzira na njihovu malobrojnost (malo više od 600 vojnika), je sasvim dovoljan odvraćajući faktor, tim pre što su NATO i američke baze na sat vremena leta od BiH, sa snagama spremnim za intervenciju.
Ratnim piromanima u Bosni i Hercegovini nisu naklonjene ni političke okolnosti. U bošnjačkom i srpskom političkom korpusu više nema dominantnih nacionalnih stranaka. Postojeći pluralizam omogućava američkim i evropskim pregovaračima prostor za manevar i pronalaženje kompromisa. Istvoremeno, vođe nacionalnih vladajućih stranaka vrlo dobro prepoznaju razlike između tenzija koje dižu njihov rejting u biračkom telu i eventualnih sukoba koja bi vodila ka međunarodnoj intervenciji i njihovom razvlašćivanju.
Novinu u političkoj areni predstavlja sve glasnije zagovaranje stvaranja nove nacije Bosanaca i Hercegovaca zajedno sa propagiranjem građanskog ustrojstva BiH i bosanskog jezika. Međutim, koliko je lako stvoriti multinacionalne političke stranke, toliko je teško je formirati multietničko biračko telo. Drugim rečima SDP, Naša stranka, Demokratska fronta jesu multietničke partije, ali nisu njihova biračka tela. U srpskim i hrvatskim sredinama te stranke su na nivou statističke greške a ujedinjavanje sa SDA, Narodom i Pravdom, Strankom za BiH i drugim bošnjačkim strankama za izbore u Republici Srpskoj ruši i ono malo kredibiliteta koje imaju među srpskim glasačima.
Francuski filozof Ernest Renan je još 1882. godine u svom eseju “Šta je nacija” ukazao na neophodne rekvizite za njeno stvaranje: “Nacija je duhovni princip sastavljen od dva elementa: prošlosti i sadašnjosti. Prvi je bogato nasleđe sećanja (slavne pobede i velike žrtve) a drugi je trenutni konseznus da se živi zajedno, odnosno svakodnevni plebiscit građana da je oportuno žrtvovati deo vlastitih interesa u korist same nacije”.
U BiH nemamo nijedan od potrebnih rekvizita o kojima govori Renan. Ako pogledamo kartu Evrope videćemo da su sve multietničke države koje su u 19. veku pretvorene u nacionalne i danas su nogama (Nemačka, Italija, Belgija). Sve one koje su stvarane u 20. veku, Jugoslavija, SSSR, Čehoslovačka su se raspale.
Motiv je vrlo jednostavan: nacije a pogotovo složene, inkluzivne, koje su objedinjavale su stvarane u 19. veku, dok su u 20. stoleću utvrđivane strogo identiteske nacije bazirane na posebnosti, različitosti i ekskluzivnosti.
Bošnjaci, Srbi i Hrvati u BiH niti imaju zajednička sećanja (o svakom događaju imamo različita tri mišljenja) niti zajedničke bitke, pobede i žrtve na koje su sentimentalni a tek se ne mogu složiti oko istorijskih ličnosti.
Etničku mržnju u BiH nisu doneli ni Izetbegović, ni Karadžić ni Boban, ona je bila raširena u drugoj polovini 19. veka. Seme današnje netrpeljivosti su posejala dva Mađara, Kuen Herdervari i Benjamin Kalaj. Prvi je zloupotrebljavao Srbe da bi se obračunavao sa Hrvatima u Zagrebu, a drugi je manipulisao sa Bošnjacima koristeći cezarovsku dotkrinu “zavadi pa vladaj” u razračunavanju sa Srbima i Hrvatima u BiH.
Herdervarijevo i Kalajovo seme zajedno sa onim od austrijskog cara Franca-Jozefa u Dalmaciji i Zagori će proizvesti genocide, etnička čišćenja i masovne ratne zločine.
Zašto je ono palo na plodno tle objašnjava Đorđe Labović u svom remek-delu “Semper Idem” kroz usta jednog od junaka romana: “Ne mrze nas zato što smo bolji od njih, već zato što smo im slični, a oni o sebi imaju veoma loše mišljenje”. Sva tri naciona u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici veruju da su bolja od druga dva, dok je duboki animozitet proizvod njihove sličnosti, a ne različitosti, i lošeg mišljenja koje imaju o njima samima.
U Sarajevu postoje krugovi koji šire ratnu anksioznost nadajući se međunarodnoj intervenciji koja bi prekrojila i preuredila zemlju po njihovoj meri, dok su drugi koncentrisani na spašavanje vlasti. U Banjaluci aktuelni režim povećava ulog u igri kako bi sačuvao vlast dok se drugi spremaju da je preuzmu koristeći razum. U zapadnom Mostaru imaju samo jedan konkretan cilj: izborni zakon koji bi im garantovao da im Bošnjaci neće birati hrvatskog člana u predsedništvu BiH.
U BiH rata neće biti, ali ni prosperiteta sve dok se Bošnjaci budu ponašali kao Srbi u Jugoslaviji, Srbi kao Hrvati u bivšoj zajedničkoj državi a Hrvati kao Slovenci.
(nova.rs)