Pravda bi bila da se Milovanu Đilasu, za dnevnik koji je postao roman, posthumno dodeli Ninova nagrada za roman, ocenio je večeras kniževnik Matija Bećković, dok je profesor Veljko Stanić istakao da Đilasov dnevnik „Raspad i rat – dnevnik 1989-1995“ podseća na „rolerkoster naših života“.
Bećković je, na promociji knjige u izdanju „Vukotić medija“, istakao da bi Milovan Đilas pre dva dana napunio 111 godina, „od kojih najmanje 100 godina piše“.
Kao čitalac i jedan od junaka ovog dnevnika verujem da je posredi jedno malo književno čudo Đilasa, koji je vodio dnevnik, a napisao roman i tako stvorio novu književnu formu, rekao je Bećković.
Nijedan roman nisam čitao sa takvim uzbuđenjem, mada mi je poznat i njegov početak i kraj, rekao je Bećković, koji ocenjuje da se Đilas „raspravljajući se sa svetom, raspravlja sa sobom“.
On je veroučitelj političke korektnosti i branilac po službenoj dužnosti, navodi Bećković, koji dodaje da je njegova knjiga „Pisma iz zatvora“, isto posthumno objavljena, pravo remek delo.
Da je video ove romane, objavljene posthumno, možda bi rekao „to ste malo prekombinovali“, ali bi možda dodao i „možda sam ja prozevao“, predvideo je on.
Bećković je zahvalio Aleksi Đilasu što je objavio dnevnik posle 30 godina i naglasio da se „Aleksa pokazao kao veliki sin velikog oca“.
Vlasnik izdavačke kuće „Vukotić medija“ Manojlo Vukotić rekao je da je ispunio zadatak, obavezu i ulogu da čitaocima pruži dobro delo, „lanac istina i mudrosti“.
Vukotić je kazao i da je sa Matijom Bećkovićem potpisan ugovor da do Sajma knjiga napiše knjigu „Moj drug Đido“.
Čitajući dnevnik Milovana Đilasa „Raspad i rat – dnevnik 1989-1995“ oseća se teskoba, neprijatan utisak ne zbog kraja, već dobro poznate radnje i uloga koje podsećaju na rolerkoster naših života, ocenio je profesor Veljko Stanić.
Stanić navodi da je stari revolucionar i najpoznatiji disident dnevnik počeo da vodi sa navršenih 80 godina, i u njemu svedoči o ubrzanoj hronici propadanja zemlje.
Prema njegovim rečima, Đilas je bio zagovornik opstanka Jugoslavije i neophodnih reformi.
Malo je verovatno da bi u tako poznim godinama priželjkivao neku ulogu za sebe, ali možda bi njegov duh prihvatio ulogu posrednika ili pregovarača u međunarodnim forumima u okolnostima reševanja jugoslovenske krize, da mu je ponuđena, smatra Stanić.
Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, govorio je o formi dnevnika kao najsadašnjijoj formi romana, u kojoj se vide slabosti i mane autora, procene i predviđanja.
Dnevnik je galerija portreta, o kojima se piše kritički, ali ne zlonamerno, rekao je Đilas i ocenio da uvek ima opsanosti da se izgube prijatelji, ali i da se naljuti porodica.
(Danas)
